Suchergebnisse

Das vorliegende Werk hat in erster Linie den Wert einer Quelle zu den gegenüber dem Islam mit einem radikalen serbischen Nationalimus verbundenen Bedrohungsvorstellungen, Feindbildern und Expansionszielen. Insbesondere der erste, von Miroljub Jevtic (einem Professor der Politologie an der Universität Belgrad) verfaßte Teil zu den angeblichen geopolitischen Ambitionen der bosnischen und albanischen Muslime auf dem Balkan und zur Bedrohung der serbischen Kultur durch die den Muslimen inhärente Tendenz zum Gottesstaat ist unter diesem Aspekt zu sehen. Jevtic wird in den serbischen Medien oft als renommierter Islamkundler gehandelt. Er entwickelt hier Vorstellungen von einer islamischen Bedrohung des beim Zerfall Jugoslawiens um sein Selbstbestimmungsrecht betrogenen serbischen Volkes, von den bosnischen Muslimen als islamisierten Serben u. ä., die allesamt als klassische nationalistische Momente der aktuellen serbischen politischen Propaganda gelten können. Etwas wissenschaftlicher ist der von Milovan Pecelj verfaßte Teil, der die internationalen Vorschläge zur Konfliktlösung in Bosnien in den Jahren 1993 und 1994 behandelt. Auch bei seinen Interpretationen ist freilich der nationalistische Standpunkt unübersehbar. (SOI-Clw)

Der Autor behandelt nach dem dahinter stehenden Staatsbegriff und mit Blick auf das Verhältnis von Staat und Gesellschaft nacheinander repräsentative Demokratie, Theokratie und die Totalitarismen des 20. Jahrhunderts. Diese sämtlichen, von ihm abgelehnten Staatsformen sieht der Autor durch Wurzeln im christlichen Mittelalter und durch den ihnen gemeinsamen in die Gesellschaft expandierten modernen Staat verbunden. In seiner fundamentalen Systemkritik hält er dem das Bild von einem islamischen politischen System entgegen, das auf der Autonomie der Religionsgemeinschaften - darunter zählt er u.a. auch Atheisten - im weltlichen Bereich aufbaut und auf einer Art direkter Teilhabe des einzelnen ohne Parteienpluralismus. So werde die Gesellschaft (bezeichnet mit dem Koranbegriff der "umma") gestärkt gegen den im nichtislamischen Bereich zum Selbstzweck gewordenen modernen Staat. Eine Staatsreligion soll es nicht geben. Unklar bleiben Mechanismen zur Lösung möglicher Konflikte zwischen den Religions- und Rechtsgemeinschaften und die Frage nach der Umsetzung der (S. 138) postulierten Überlassung von Gesetzgebung, Erziehung, Wirtschaft, Gesundheitswesen und Wissenschaft an eine nicht näher definierte Zivilgesellschaft. Die hier formulierte islamische politische Philosophie und Staatstheorie haben bei dem mit der vorliegenden Übersetzung anvisierten Zielpublikum der muslimisch-bosniakischen Volksgruppe in Bosnien-Herzegowina bis dato kaum Widerhall gefunden, wie das Vorwort bedauernd hervorhebt. (SOI-Clw)

Са политичким преокретом 2000. године у Србији отпочео је истовемено и процес идеолошког преобликовања јавних простора. Међу најпроминентнијим видовима оваквог деловања је именовање или преименовање урбаног простора, првенствено улица и тргова, те бављење постојећим споменицима и меморијалима, као и градња и планирање нових. Овакви су случајеви посебно били уочљиви у Београду. Њима су се у неколико наврата супротставиле одређене политичке партије, те неполитичке групе које су организовале уличне акције 'против-именовања' београдских улица, те кампање против новопланираних јавних споменика. Односи моћи и идентитетске политике у овим случајевима биће коментарисани у овом раду. Пропратиће се праксе неколико уметничких и политичких скупина које су спровеле акције и перформансе незваничног преименовања улица, или су пак дискутовале и противиле се подизању новопредложених споменика. (Пре)именовањем одређених градских простора, хегемонске политичке коалиције покушавају да конституишу сигнификантна симболичка места, док, са друге стране, опозиционе противакције покушавају да преузму та иста места и да их реинтерпретирају. У овом ће се раду покушати да прикажу и анализирају поједине идеолошке политике и званични дискурси сећања, те поједине уметничке и политичке контраполитике и опозиционе праксе алтернативне комеморације ; With the onset of political overturn in Serbia in 2000, the process of the ideological reconfiguration of public places was simultaneously being put in motion. One of the most promi- nent means of this endeavor was naming and renaming of urban space, primarily of streets and squares, but also treatment of existing memorial sites and monuments and commissioning and erection of new ones. These undertakings were especially prominent in Serbia's capital Belgrade. Such processes were opposed several times by certain political parties and groups which organized street-actions of counter-naming of Belgrade's thoroughfares and campaigns against newly designated public monuments, and power-play and identity politics of such proceedings will be commented on here. This paper will discuss practices of several artistic and political groups which carried out unofficial street-renaming actions and performances, or discussed and opposed proposed new memorials. By (re)naming certain urban spaces, hegemonic political coalitions are trying to construct significant symbolic places, while oppositional counter-actions are seeking to overtake those same places and reinterpret them. This paper will attempt to sum up and inquire into the ideological politics of official memory discourses and artistic and political counter-politics and actions of opposition or alternative commemoration.

Demokratski optimizam devedestih godina prošlog veka zamenjuje osobita forma javnog razočarenja u demokratiju. Kriza demokratije praćena institucionalnim deficitima, konfuzijom, niskim stepenom upravljačke sposobnosti da se rešavaju pitanja siromaštva, nezaposlenosti, imigracije, korupcije, simptomi su ovoga stanja. Globalni val populizma najizoštreniji je izraz ove političke patologije. Početak novoga veka rađa uzlet otvorenog neprijateljstva prema demokratiji. Deskriptivni pristupi oslonjeni na proceduralnu dimenziju režima moći ("hibridni režimi", "ograničena demokratija" "iliberalna demokratija", "kompetitivni autoritarizam" ) pokazuju se nedostatnim. U ovome radu autor se vraća klasičnom konceptu "despotizma" i pokazuje normative i teorisjke prednosti ovoga koncepta ("novi despotizam") u analizi novoga režima moći koji izrasta na pretpostvkama sve šireg nepoverenja u demokratske instituciije. ; The democratic optimism of the 1990s has been replaced by a particular form of public disillusionment with democracy. The crisis of democracy, accompanied by institutional deficits, confusion, low levels of management capacity to tackle poverty, unemployment, immigration, corruption, are symptoms of this condition. The global wave of populism is the sharpest expression of this political pathology. The beginning of the new century has given birth to an open hostility to democracy. Descriptive approaches based on the procedural dimension of the regime of power ("hybrid regimes", "limited democracy", "liberal democracy", "competitive authoritarianism") are proving insufficient to capture the new political system. In this paper, the author returns to the classical concept of "despotism" and shows the normative and theoretical advantages of this concept ("new despotism") in the analysis of a new regime of power that grows on the premise of growing distrust of democratic institutions.

Članak razmatra uspon, oblike i posledice protesta u nedemokratskim režimima, oslanjajući se na noviju literaturu iz uporedne analize političkih režima i društvenih pokreta. Oblik režima značajno oblikuje izglede za izbijanje protesta, kao i njegove oblike i posledice. Protesti često proizvode bitne promene u personalnom sastavu i politici vlasti, koje značajno utiču na strukturu i delovanje nedemokratskih režima, i ponekad vode promeni režima. Primeri su navedeni iz kasnog komunističkog autoritarizma u Poljskoj i Jugoslaviji, u kojima su dugotrajni protesti doprineli padu režima i države, i postkomunistički autoritarni režimi u Srbiji i Ukrajini koji su više puta uzdrmani a zatim i dokrajčeni "pritiskom odozdo". ; The paper explores the politics of protest in non-democratic regimes using insights from comparative regime analysis and social movement theory. A regime type strongly shapes factors that trigger popular mobilization, the repertories of collective action and their implications. Protest politics may produce a considerable political change, such as policy and personality change in the political establishment, as well as important shifts in the structure and operation of non-democratic regimes, even regime change. The paper provides evidence from the late communist authoritarian Poland and Yugoslavia, in which sustained protests contributed to the collapse of regime and state, and the post-communist competitive authoritarian Serbia and Ukraine, which experience repeated protest waves and were brought down by protest politics.