Suchergebnisse

In many of its areas, the writing of music history in Germany is characterised by the Romantic music outlook and its "Two-World-Model": the real world is seen as opposing the ideal world of music as a higher existence of ideas and ideals. Art music in the emphatic sense, commonly designated as serious music, pretends to represent that ideal world and makes claims to truthfulness. The science of music actually believes it is able to prove the universality of these claims. A large part of musicological publications are characterised by this assumption. However, a public discussion among musicologists as to whether such writings should belong to the field of theology rather than to historico-critical historiography (as a science in the strict sense) is non-existent. As a result, our field has not only disappeared from a public sphere that wishes to leave those claims to small elitist circles, but has also encountered a growing lack of understanding among other disciplines, even to the point of mockery. It would suffice here to refer to the lawyer Bernhard Weck, who wrote with regard to Beethoven's Opus 112: "Only musicology could prove that 'political ideas of freedom can be expressed through gestures of sound.'" ; У многим својим сегментима, писање историја музике у Немачкој карактерише романтичарска визура и њен "модел два света": реални свет се посматра као супротстављен идеалном свету музике као вишем ступњу постојања идеја и идеала. Уметничка музика у изворном смислу, обично означена термином "озбиљна музика", претвара се да представља тај идеалан свет и претендује на истинитост. Наука о музици заиста верује да може да докаже универзалност ових тврдњи. Знатан број музиколошких публикација карактерише ова претпоставка. Међутим, јавна дискусија међу музиколозима о томе да ли такви списи треба да припадају области теологије, а не историјско-критичкој историографији (као науци у строгом смислу) не постоји. Као резултат тога, наше поље није само нестало из јавне сфере, која жели да те тврдње остави малим елитистичким круговима, већ је наишло и на све већи недостатак разумевања међу другим дисциплинама, чак и до тачке ругања. Довољно је да се позовемо на речи адвоката Бернарда Века (Bernhard Weck), који је у вези са Бетовеновим опусом 112 написао: "Само музикологија може доказати да се 'политичке идеје слободе могу изразити звучним гестовима'." ; Часопис је индексиран на http://doiserbia.nb.rs/, http://dais.sanu.ac.rs/handle/123456789/914 и у међународној бази ProQuest. / The journal is indexed in http://doiserbia.nb.rs/, http://dais.sanu.ac.rs/handle/123456789/914 and in the international database ProQuest. Издавање ове публикације подржали су Министарство културе и информисања Републике Србије, Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије и СОКОЈ - Организација музичких аутора Србије / The publication of this volume was supported by the Ministry of Culture and Information of the Republic of Serbia, the Ministry of Education, Science and Technological Development of the Republic of Serbia and SOKOJ - Serbian Music Authors' Organization

Познато је, и у научној литератури мање-више елаборирано да је повратак религији на подручју бивше СФРЈ ишао руку под руку са стварањем нових националних држава и успостављањем нових/старих етничких граница и идентитета. Због тога је логично што се ова појава често квалификује као религија нације и национализма. Међутим, из ове квалификације често изостаје увид у чињеницу да је повратак религији значио и повећање интересовања за религијска учења и знања, те масовније учествовање у црквеним обредима. Иако је извесно да од високог процента оних који су се на последњем попису идентификовали као православни Срби сасвим мали део одлази на активне вернике, евидентна обнова унутрашњег, литургијског живота Цркве сугерише одређена питања и опрезност при етикетирању савремених облика религиозности и улоге Цркве у њиховом формирању. Историјске околности које доводе до појаве религије нације у Србији у 19. веку чине оправданом хипотезу да религија нације ни тада, а ни данас није изникла из крила Цркве, већ да се она појављује као државни/секуларни идеолошки пројекат, чије су везе са религијом сасвим нерелигијске природе. Да бих поткрепила ову тврдњу, покушаћу да установим и покажем шта се налазило у основама ове световне религије 19. века, те да одговорим на питање начина обликовања њених садржаја. Ово ћу учинити на основу анализе политичке употребе мртвих тела, тј. доношења посмртних остатака Вука Караџића из Беча у Београд и обнављања гроба Доситеја Обрадовића том приликом. ; It is widely known and has been more or less elaborated in scientific literature that return to religion in the area of former SFRY was conducted hand-in-hand with the development of the new national states and establishment of new/old ethnic borders and identities. This is why it is logical that this phe- nomenon is frequently qualified as the religion of the nation and nationalism. However, this qualification frequently lacks insight into the fact that return to religion also meant increased interest in religious teachings and dogmas, as well as greater attendance at Church rituals. Even though it is certain that, among the large percentage of those who declared themselves as Orthodox Serbs during the last Census, a very small number of them are actually active believers; thus, the evident restoration of the internal, liturgical life of the Church suggests certain issues and advises prudence in labeling modern forms of religiousness and the role of the Church in their development. Historical conditions which led to the phenomenon of religion of the nation in Serbia in 19 century justify the hypothesis that religion of the nation was not, and still is not, something to have sprouted out under the auspices of the Church, but that it has occurred as a state/secular ideological project, whose links to religion are of purely non-religious nature. In order to corroborate this statement, I will try to determine and show what was in the basis of this secular religion of 19 century, and answer the question relating to the manner in which its content was shaped. I will do this based on an analysis of political use of dead bodies, i.e. relocation of mortal remains of Vuk Karadžić from Vienna to Belgrade, and restoration of the grave of Dositej Obradović, which was performed on the same occa- sion.

Der Autor behandelt nach dem dahinter stehenden Staatsbegriff und mit Blick auf das Verhältnis von Staat und Gesellschaft nacheinander repräsentative Demokratie, Theokratie und die Totalitarismen des 20. Jahrhunderts. Diese sämtlichen, von ihm abgelehnten Staatsformen sieht der Autor durch Wurzeln im christlichen Mittelalter und durch den ihnen gemeinsamen in die Gesellschaft expandierten modernen Staat verbunden. In seiner fundamentalen Systemkritik hält er dem das Bild von einem islamischen politischen System entgegen, das auf der Autonomie der Religionsgemeinschaften - darunter zählt er u.a. auch Atheisten - im weltlichen Bereich aufbaut und auf einer Art direkter Teilhabe des einzelnen ohne Parteienpluralismus. So werde die Gesellschaft (bezeichnet mit dem Koranbegriff der "umma") gestärkt gegen den im nichtislamischen Bereich zum Selbstzweck gewordenen modernen Staat. Eine Staatsreligion soll es nicht geben. Unklar bleiben Mechanismen zur Lösung möglicher Konflikte zwischen den Religions- und Rechtsgemeinschaften und die Frage nach der Umsetzung der (S. 138) postulierten Überlassung von Gesetzgebung, Erziehung, Wirtschaft, Gesundheitswesen und Wissenschaft an eine nicht näher definierte Zivilgesellschaft. Die hier formulierte islamische politische Philosophie und Staatstheorie haben bei dem mit der vorliegenden Übersetzung anvisierten Zielpublikum der muslimisch-bosniakischen Volksgruppe in Bosnien-Herzegowina bis dato kaum Widerhall gefunden, wie das Vorwort bedauernd hervorhebt. (SOI-Clw)