Suchergebnisse

The aim of this work is to shed light on the relations between the principles, those which present the basis of dominant theories of global justice, and states without a clear legitimity basis and in a process of democratization. A premise is that a global society does not have an absolute responsibility for the results achieved in overcoming internal injustices by the aforementioned states. Non-transparency of global conditions, necessary for the development of the mentioned processes, hinders the states in a process of development of long lasting stability basis. Therefore, those states are captured in a condition of permanent incompleteness. Moreover, here we highlight a position of an individual. The individual is defined as a potential subject of global processes, as well as a member of certain political communities. This definition includes their political capacity to achieve self-defined demand for justice. Considering Serbia's positioning within the frame of debates about global justice, 5th of October 2000 has been defined as a crucial moment. .

Predmet doktorske disertacije je problem konstituisanja političkog tela u demokratskim teorijama. Ovaj se problem u savremenoj analitičkoj političkoj teoriji uobičajeno razmatra kao problem ograničenja demosa, odnosno pitanje kako je moguće demokratski ograničiti demos, dok se u kontinentalnoj političkoj teoriji pre razmatra kao pitanje konstituisanja demosa odnosno kao jedan od paradoksa politike i demokratije. Metodološki se rad priklanja drugom načinu razmatranja ovog pitanja. Zastupam stanovište da je demokratsko konstituisanje demosa logički nerešiv problem te da, umesto pokušaja da se on trajno reši, treba razotkriti paradokse utemeljivačkih priča i hronični nedostatak legitimnosti na ma koji način ograničenog političkog tela. Produktivnije je misliti o načinima da se početne nepravde prema isključenima isprave ili ublaže i da se sastav političkog tela (demosa) naknadno legitimiše demokratskim rekonstituisanjem. Tvrdi se da se političko telo može demokratski rekonstituisati putem ne samo izvanrednih već i svakodnevnih političkih momenata tokom kojih se pregovaraju i osporavaju veze između narodnog suvereniteta i ljudskih prava. Takve situacije osporavanja i pregovaranja su one kada se obnavlja članstvo starim članovima ili priznaje članstvo novim članovima, o čemu se obično misli kao o kompozicionoj dimenziji demosa koja odgovara na pitanje ko je pasivni član, odnosno gde su spoljašnje granice političkog tela. Postoje takođe i situacije redefinisanja političkog identiteta i pokretanja kolektivne akcije što je način da se razmotri performativna dimenzija demosa odnosno unutrašnje granice političkog tela - ko može biti aktivni član i koliki je jaz između demosa i političkog tela. Performativna dimenzija demosa fokusira se na načine na koje demos zahteva priznanje da je demos i istovremeno proizvodi, otelotvoruje sebe, kao političko telo u nastajanju. ; The topic of this doctoral dissertation is the problem of constitution of the body politic in democratic theories. In contemporary analytic political theory this problem has been most commonly dealt with as the boundary problem that asks how to delimit the demos democratically, but in continental political theory it is rather considered as an issue of constitution of the demos and as one of the political and democratic paradoxes. This study has embraced the second methodological approach in tackling this issue. I contend that the original constitution of the demos by democratic means is logically impossible so instead of a quest for a permanent solution of this problem, the paradoxes of the stories of founding as well as chronic legitimacy deficit of any bounded bodies politic should be exposed. It is more productive to rethink the ways to remedy or mitigate the initial injustices committed toward the excluded from the demos and to legitimize the recomposition of the body politic (demos) via subsequent democratic reconstitution. It is argued that political body can be democratically reconstituted not just during extraordinary but also during ordinary, everyday political moments, when relations between popular sovereignty and human rights are negotiated and contested. The opportunities for these contestations and negotiations are situations of restoration of membership for the old members and recognition of membership to the new members, usually understood as situations addressing the compositional dimension of demos that responds to the question who is the passive member, and where should the external boundaries of the demos be drawn. But there are also situations when political identity can be redefined, especially when collective action is initiated, opportunities when performative dimension of the demos is activated, and which informs us about struggles concerning the internal boundaries of the demos - who can be an active member and how deep is the gap between the demos and the body politic. Performative account of the demos focus on the ways in which the demos demands recognition as the demos and at the same time enacts itself as an emerging body politic.

The topic of this doctoral dissertation is the problem of constitution of the body politic in democratic theories. In contemporary analytic political theory this problem has been most commonly dealt with as the boundary problem that asks how to delimit the demos democratically, but in continental political theory it is rather considered as an issue of constitution of the demos and as one of the political and democratic paradoxes. This study has embraced the second methodological approach in tackling this issue. I contend that the original constitution of the demos by democratic means is logically impossible so instead of a quest for a permanent solution of this problem, the paradoxes of the stories of founding as well as chronic legitimacy deficit of any bounded bodies politic should be exposed. It is more productive to rethink the ways to remedy or mitigate the initial injustices committed toward the excluded from the demos and to legitimize the recomposition of the body politic (demos) via subsequent democratic reconstitution. It is argued that political body can be democratically reconstituted not just during extraordinary but also during ordinary, everyday political moments, when relations between popular sovereignty and human rights are negotiated and contested. The opportunities for these contestations and negotiations are situations of restoration of membership for the old members and recognition of membership to the new members, usually understood as situations addressing the compositional dimension of demos that responds to the question who is the passive member, and where should the external boundaries of the demos be drawn. But there are also situations when political identity can be redefined, especially when collective action is initiated, opportunities when performative dimension of the demos is activated, and which informs us about struggles concerning the internal boundaries of the demos - who can be an active member and how deep is the gap between the demos and the body politic. Performative account of the demos focus on the ways in which the demos demands recognition as the demos and at the same time enacts itself as an emerging body politic. ; Predmet doktorske disertacije je problem konstituisanja političkog tela u demokratskim teorijama. Ovaj se problem u savremenoj analitičkoj političkoj teoriji uobičajeno razmatra kao problem ograničenja demosa, odnosno pitanje kako je moguće demokratski ograničiti demos, dok se u kontinentalnoj političkoj teoriji pre razmatra kao pitanje konstituisanja demosa odnosno kao jedan od paradoksa politike i demokratije. Metodološki se rad priklanja drugom načinu razmatranja ovog pitanja. Zastupam stanovište da je demokratsko konstituisanje demosa logički nerešiv problem te da, umesto pokušaja da se on trajno reši, treba razotkriti paradokse utemeljivačkih priča i hronični nedostatak legitimnosti na ma koji način ograničenog političkog tela. Produktivnije je misliti o načinima da se početne nepravde prema isključenima isprave ili ublaže i da se sastav političkog tela (demosa) naknadno legitimiše demokratskim rekonstituisanjem. Tvrdi se da se političko telo može demokratski rekonstituisati putem ne samo izvanrednih već i svakodnevnih političkih momenata tokom kojih se pregovaraju i osporavaju veze između narodnog suvereniteta i ljudskih prava. Takve situacije osporavanja i pregovaranja su one kada se obnavlja članstvo starim članovima ili priznaje članstvo novim članovima, o čemu se obično misli kao o kompozicionoj dimenziji demosa koja odgovara na pitanje ko je pasivni član, odnosno gde su spoljašnje granice političkog tela. Postoje takođe i situacije redefinisanja političkog identiteta i pokretanja kolektivne akcije što je način da se razmotri performativna dimenzija demosa odnosno unutrašnje granice političkog tela - ko može biti aktivni član i koliki je jaz između demosa i političkog tela. Performativna dimenzija demosa fokusira se na načine na koje demos zahteva priznanje da je demos i istovremeno proizvodi, otelotvoruje sebe, kao političko telo u nastajanju.

In the 1960s, the quantity of publications on aesthetics of music significantly increased in Hungary. The variability of the subjects, the approaches and the opinions are result of an explicit ideological reordering based on the consequently articulated politics of anti-Stalinism. By the mid-sixties the economic founding and sustainability of socialism and its optimized operation became the crucial problem for the power, hence the importance of natural and social sciences increased in the public discourses. The arts were no longer treated as mere illustrations of the political power and its intentions. I focus on the main contributions to aesthetics of music of the so-called creative Marxism written by three internationally acknowledged Hungarian scholars of this period: József Ujfalussy, Dénes Zoltai and János Maróthy. Selected texts are analized from theoretical points of view and interpreted in the context of the Hungarian cultural policy and the national and international career of their authors as well. ; Током шездесетих година прошлог века, број публикација о естетици музике значајно се повећао у Мађарској. Разноврсност тема, приступа и мишљења резултат је експлицитног идеолошког престројавања услед артикулације политике антистаљинизма. Будући да су средином шездесетих година економска утемељеност и одрживост социјализма и његова оптимизација постале кључни проблем власти, порастао је значај природних и друштвених наука у јавним дискурсима. Уметност више није третирана као пука илустрација политичке моћи и њених циљева. У овом раду фокусирам се на главне доприносе естетици музике од стране заступника тзв. креативног марксизма; аутори чије радове разматрам јесу три међународно призната мађарска естетичара из овог раздобља. Одабрани текстови анализирани су са теоријског становишта и интерпретирани у контексту мађарске културне политике, као и националне и међународне каријере аутора. На основу семиналне књиге Музичка слика стварности (1962) испитујем како се Јожеф Ујфалуси (József Ujfalussy) обавезао да ће конкретизовати основне категорије опште естетике марксизма-лењинизма у музици, да би створио музичко-теоријску основу за дебате о (социјалистичком) реализму у музици. Као резултат својих истраживања, Ујфалуси је разрадио интерпретацију категорије интонације, која садржи психолошке, неурофизиолошке и акустичке компоненте, као и разматрања о историји музичког материјала, мелодији, хармонији и жанровима уопште. Према мојој хипотези, његова естетика је од велике важности јер је послужила као чврста основа за Бартокову парадигму културне политике која се опрезно оријентисала према Западу и његовој "буржоаској" култури. Ову тенденцију је додатно развио Денеш Золтаи (Dénes Zoltai). У овом сегменту текста истражујем како је Золтаи заговарао антидогматску и либерализовану теорију уметности у својој збирци радова Превазилажење "књижевноцентричности" социјалистичког реализма (1964), у којој је музика коришћена као методолошка основа (а не књижевност). У својим написима он је изнео и ново тумачење националног карактера социјалистичке културе, наглашавајући важност интеграције разних дивергентних националних традиција буржоаске уметности. У овом раду, Золтаи се изричито позвао на политички маргинализованог, светски познатог филозофа и естетичара Ђерђа Лукаша (György Lukács), који је са ентузијазмом заговарао оријентацију социјалистичке музичке културе према Бартоковом духу и укупном опусу. Књига Музика и буржоазија, музика и пролетеријат (1966) коју је написао Јанош Мароти (János Maróthy) такође је престављала фундаменталан допринос мултидисциплинарном успостављању марксистичке музикологије у Мађарској. Интегришући неке резултате Ујфалусија и Золтаја, Мароти је конструисао наратив који је требало да буде предисторија социјалистичког реализма. Услед његових политички мотивисаних и застарелих ставова о функцији уметности,као и делимично телеолошког и нормативног карактера његове теорије, ова књига се изразито супротставља другим двема књигама које су предмет овог разматрања. Упоређивањем комплементарних и супротстављених елемената ових дела и њихове рецепције, постају нам разумљиви теоријски проблеми реализма и социјалистичке музичке културе тог времена, а може се видети и како су марксистички теоретичари покушавали да пронађу везу између савремених изазова и европских традиција. ; Часопис је индексиран на http://doiserbia.nb.rs/, http://dais.sanu.ac.rs/handle/123456789/914 и у међународној бази ProQuest. / The journal is indexed in http://doiserbia.nb.rs/, http://dais.sanu.ac.rs/handle/123456789/914 and in the international database ProQuest. Издавање ове публикације подржали су Министарство културе и информисања Републике Србије, Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије и СОКОЈ - Организација музичких аутора Србије / The publication of this volume was supported by the Ministry of Culture and Information of the Republic of Serbia, the Ministry of Education, Science and Technological Development of the Republic of Serbia and SOKOJ - Serbian Music Authors' Organization

Im Mittelpunkt der Untersuchung steht das Konzept der Neuen Internationalen Informationsordnung. Der Autor befaßt sich insbesondere mit dem Problem der ungleichen Entwicklung der Informationsmittel und der Kommunikationsmöglichkeiten in der Welt. Nach seiner Ansicht würde die internationale Informationsordnung eine Rechtsgrundlage für die Beseitigung von Ungleichheiten im Bereich der Kommunikationen schaffen und darüber hinaus zur Verwirklichung der Informationsfreiheit beitragen. (BIOst-Klk)

The article deals with Mill's theory of liberal democracy as a synthesis of the elements of two different political traditions and doctrines: liberalism and democracy, integration of liberal concepts of freedom, limitations of power, political representation and elite leadership and democratic ideas of equality, social homogeneity, national sovereignty and citizens" participation. The author concludes that the contradictions found in Mill's theory do not stem from the inconsistency of the logic of his argumentation, but from the contradictory demands he tried to reconcile. (SOI : PM: S. 162)

The author outlines the modern universalistic theories which assume the natural and historical unity of humankind and, using this as a starting point, predict a cosmopolitan and Eurocentric outcome of world history. Contrary to these universalistic theories, the contemporary globalist theories, the author claims, are pluralistic and multicultural and thus paradigmatically different from the panoptical theories of classic modernism. (SOI : PM: S. 100)

The theory of public choice is a major link between political science and economic science. It includes economic research into the issue of non- market decision-making i.e. the application of economic analysis to political decision-making. The champions of the theory of public choice have most confidence in the market and the market institutions. They try to explain political decision-making by means of the standards operating on the market. The public choice theory approach is based on the concept of methodological individualism and homo oeconomicus, since individuals try to promote their own interests both on the market and in politics. Theoreticians of public choice investigate voters' behaviour, the roles of politicians, political parties, and interest groups in complex democratic societies. Central for their research is the political process in which voters behave as buyers, politicians as entrepreneurs, while bureaucrats are prone to self-aggrandisement and their ambition is to boost the significance of their office. The theory of public choice emphasises the category of exchange (political exchange) and the catalectic approach to economy. (SOI : PM: S. 100)