Suchergebnisse

Das vorliegende Werk hat in erster Linie den Wert einer Quelle zu den gegenüber dem Islam mit einem radikalen serbischen Nationalimus verbundenen Bedrohungsvorstellungen, Feindbildern und Expansionszielen. Insbesondere der erste, von Miroljub Jevtic (einem Professor der Politologie an der Universität Belgrad) verfaßte Teil zu den angeblichen geopolitischen Ambitionen der bosnischen und albanischen Muslime auf dem Balkan und zur Bedrohung der serbischen Kultur durch die den Muslimen inhärente Tendenz zum Gottesstaat ist unter diesem Aspekt zu sehen. Jevtic wird in den serbischen Medien oft als renommierter Islamkundler gehandelt. Er entwickelt hier Vorstellungen von einer islamischen Bedrohung des beim Zerfall Jugoslawiens um sein Selbstbestimmungsrecht betrogenen serbischen Volkes, von den bosnischen Muslimen als islamisierten Serben u. ä., die allesamt als klassische nationalistische Momente der aktuellen serbischen politischen Propaganda gelten können. Etwas wissenschaftlicher ist der von Milovan Pecelj verfaßte Teil, der die internationalen Vorschläge zur Konfliktlösung in Bosnien in den Jahren 1993 und 1994 behandelt. Auch bei seinen Interpretationen ist freilich der nationalistische Standpunkt unübersehbar. (SOI-Clw)

Der Autor behandelt nach dem dahinter stehenden Staatsbegriff und mit Blick auf das Verhältnis von Staat und Gesellschaft nacheinander repräsentative Demokratie, Theokratie und die Totalitarismen des 20. Jahrhunderts. Diese sämtlichen, von ihm abgelehnten Staatsformen sieht der Autor durch Wurzeln im christlichen Mittelalter und durch den ihnen gemeinsamen in die Gesellschaft expandierten modernen Staat verbunden. In seiner fundamentalen Systemkritik hält er dem das Bild von einem islamischen politischen System entgegen, das auf der Autonomie der Religionsgemeinschaften - darunter zählt er u.a. auch Atheisten - im weltlichen Bereich aufbaut und auf einer Art direkter Teilhabe des einzelnen ohne Parteienpluralismus. So werde die Gesellschaft (bezeichnet mit dem Koranbegriff der "umma") gestärkt gegen den im nichtislamischen Bereich zum Selbstzweck gewordenen modernen Staat. Eine Staatsreligion soll es nicht geben. Unklar bleiben Mechanismen zur Lösung möglicher Konflikte zwischen den Religions- und Rechtsgemeinschaften und die Frage nach der Umsetzung der (S. 138) postulierten Überlassung von Gesetzgebung, Erziehung, Wirtschaft, Gesundheitswesen und Wissenschaft an eine nicht näher definierte Zivilgesellschaft. Die hier formulierte islamische politische Philosophie und Staatstheorie haben bei dem mit der vorliegenden Übersetzung anvisierten Zielpublikum der muslimisch-bosniakischen Volksgruppe in Bosnien-Herzegowina bis dato kaum Widerhall gefunden, wie das Vorwort bedauernd hervorhebt. (SOI-Clw)

The Secretary-General is appointed by the General Assembly upon the recommendation of the Security Council. Due to the veto power of the permanent members, lack of transparency and the recommendation of only one candidate, the appointment of the Secretary-General is basically a decision of the Security Council. UN member states, civil society organizations and schoolars point out the need for a more active role of the General Assembly during the appointment of the Secretary-General. Formation of the ad hoc working group for the revitalization of the work of the General Assembly raised this problem to a higher level. Current procedure of appointment of the Secretary-General was reasonable at the time of the adoption of the UN Charter. The circumstances of the 21st century require different solutions. The paper aims to show the necessity and possibilities of strengthening the role of the General Assembly in the process of appointment of the Secretary-General and obstacles existing in this regard. The long-term activities of the ad hoc working group for the revitalization of the work of the General Assembly gave positive results in terms of more active role of the General Assembly during the appointment of the Secretary General in 2016. The paper aims to show that the results achieved by the ad hoc working group are not long-term efficient. The most effective solution for strengthening the role of the General Assembly in the appointment of the Secretary-General is the revision of the UN Charter.

This paper show why the standardization of administrative procedure is important for the state legal system that, in the last two decades, the administrative procedure codes were adopted in almost all of the European states. Afterwards author analyzed main driving forces for development of administrative procedural law at the level of the European Union and the Council of Europe. The most important legal sources of European administrative procedural law (basic standards, principles, recommendations and guidelines in this area) are concisely presented but it is clearly indicated that there are certain ambiguities, that these sources don't apply equally to all institutions of the Union, and that they still don't make finished, complete and forever given system that can be automatically transferred to jurisprudence of the member states and candidate countries. Moreover, often administrative process laws of the member states contain rules that are not existing in this kind of regulation at European Union level and that is why the process of adopting the first European Union general law on administrative procedure was initiated, which would further improve the standards of European administrative process in general. When it comes to the general administrative procedure of the Republic of Serbia it has been shown that in spite of the strategic orientation towards the reform of the Law on Administrative Procedure expressed in numerous strategies, our executive authorities in this area have not yet moved beyond the development of the third version of the Draft Law on General administrative Procedure which was afterward adopted by the Government as the Bill. In his final remarks the author concludes stating that the largest number of European standards of administrative process are included in the final version of the Draft, but without eliminating the shortcomings of the existing Law, and without normative adjusting to the circumstances in which the Serbian administration operates, and with unnecessary abandonment of some solutions that have proved to be right in the decades-long practice of administrative authorities.

In many of its areas, the writing of music history in Germany is characterised by the Romantic music outlook and its "Two-World-Model": the real world is seen as opposing the ideal world of music as a higher existence of ideas and ideals. Art music in the emphatic sense, commonly designated as serious music, pretends to represent that ideal world and makes claims to truthfulness. The science of music actually believes it is able to prove the universality of these claims. A large part of musicological publications are characterised by this assumption. However, a public discussion among musicologists as to whether such writings should belong to the field of theology rather than to historico-critical historiography (as a science in the strict sense) is non-existent. As a result, our field has not only disappeared from a public sphere that wishes to leave those claims to small elitist circles, but has also encountered a growing lack of understanding among other disciplines, even to the point of mockery. It would suffice here to refer to the lawyer Bernhard Weck, who wrote with regard to Beethoven's Opus 112: "Only musicology could prove that 'political ideas of freedom can be expressed through gestures of sound.'" ; У многим својим сегментима, писање историја музике у Немачкој карактерише романтичарска визура и њен "модел два света": реални свет се посматра као супротстављен идеалном свету музике као вишем ступњу постојања идеја и идеала. Уметничка музика у изворном смислу, обично означена термином "озбиљна музика", претвара се да представља тај идеалан свет и претендује на истинитост. Наука о музици заиста верује да може да докаже универзалност ових тврдњи. Знатан број музиколошких публикација карактерише ова претпоставка. Међутим, јавна дискусија међу музиколозима о томе да ли такви списи треба да припадају области теологије, а не историјско-критичкој историографији (као науци у строгом смислу) не постоји. Као резултат тога, наше поље није само нестало из јавне сфере, која жели да те тврдње остави малим елитистичким круговима, већ је наишло и на све већи недостатак разумевања међу другим дисциплинама, чак и до тачке ругања. Довољно је да се позовемо на речи адвоката Бернарда Века (Bernhard Weck), који је у вези са Бетовеновим опусом 112 написао: "Само музикологија може доказати да се 'политичке идеје слободе могу изразити звучним гестовима'." ; Часопис је индексиран на http://doiserbia.nb.rs/, http://dais.sanu.ac.rs/handle/123456789/914 и у међународној бази ProQuest. / The journal is indexed in http://doiserbia.nb.rs/, http://dais.sanu.ac.rs/handle/123456789/914 and in the international database ProQuest. Издавање ове публикације подржали су Министарство културе и информисања Републике Србије, Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије и СОКОЈ - Организација музичких аутора Србије / The publication of this volume was supported by the Ministry of Culture and Information of the Republic of Serbia, the Ministry of Education, Science and Technological Development of the Republic of Serbia and SOKOJ - Serbian Music Authors' Organization

Познато је, и у научној литератури мање-више елаборирано да је повратак религији на подручју бивше СФРЈ ишао руку под руку са стварањем нових националних држава и успостављањем нових/старих етничких граница и идентитета. Због тога је логично што се ова појава често квалификује као религија нације и национализма. Међутим, из ове квалификације често изостаје увид у чињеницу да је повратак религији значио и повећање интересовања за религијска учења и знања, те масовније учествовање у црквеним обредима. Иако је извесно да од високог процента оних који су се на последњем попису идентификовали као православни Срби сасвим мали део одлази на активне вернике, евидентна обнова унутрашњег, литургијског живота Цркве сугерише одређена питања и опрезност при етикетирању савремених облика религиозности и улоге Цркве у њиховом формирању. Историјске околности које доводе до појаве религије нације у Србији у 19. веку чине оправданом хипотезу да религија нације ни тада, а ни данас није изникла из крила Цркве, већ да се она појављује као државни/секуларни идеолошки пројекат, чије су везе са религијом сасвим нерелигијске природе. Да бих поткрепила ову тврдњу, покушаћу да установим и покажем шта се налазило у основама ове световне религије 19. века, те да одговорим на питање начина обликовања њених садржаја. Ово ћу учинити на основу анализе политичке употребе мртвих тела, тј. доношења посмртних остатака Вука Караџића из Беча у Београд и обнављања гроба Доситеја Обрадовића том приликом. ; It is widely known and has been more or less elaborated in scientific literature that return to religion in the area of former SFRY was conducted hand-in-hand with the development of the new national states and establishment of new/old ethnic borders and identities. This is why it is logical that this phe- nomenon is frequently qualified as the religion of the nation and nationalism. However, this qualification frequently lacks insight into the fact that return to religion also meant increased interest in religious teachings and dogmas, as well as greater attendance at Church rituals. Even though it is certain that, among the large percentage of those who declared themselves as Orthodox Serbs during the last Census, a very small number of them are actually active believers; thus, the evident restoration of the internal, liturgical life of the Church suggests certain issues and advises prudence in labeling modern forms of religiousness and the role of the Church in their development. Historical conditions which led to the phenomenon of religion of the nation in Serbia in 19 century justify the hypothesis that religion of the nation was not, and still is not, something to have sprouted out under the auspices of the Church, but that it has occurred as a state/secular ideological project, whose links to religion are of purely non-religious nature. In order to corroborate this statement, I will try to determine and show what was in the basis of this secular religion of 19 century, and answer the question relating to the manner in which its content was shaped. I will do this based on an analysis of political use of dead bodies, i.e. relocation of mortal remains of Vuk Karadžić from Vienna to Belgrade, and restoration of the grave of Dositej Obradović, which was performed on the same occa- sion.