Suchergebnisse

Despite the progress in all fields, modern society is facing the development of the means of political violence. Technological development also has its dangerous side. Many researches in the field of science are often carried out for the sake of military needs, and scientific researchers are often misused in military purpose. Political violence represents one of the greatest threats for the democratic development and human rights in contemporary society. The main goal of this paper is to analyze the position of political violence in contemporary society, particularly focusing on its covert use by the great powers, which is often justified by the struggle for democracy and achieving human rights. In that sense this paper is divided into two parts. The first part analyzes the globalization process, underling that this process has double face, whose negative side can significantly contribute to the spread of political violence. In the second part the author deals with the relations between policy and violence in contemporary society. The paper underlines the need for critical approach to political violence. This critical approach is crucial for understanding of political violence which is the first step in the fight against it. Political violence is not always negative and sometimes can have a positive role, especially when it comes to defensive war and combating terrorism. But the main problem here is that this can be misused to justify political violence in general. What is positive and what is the negative role of political violence often depends on the perspective of observation. Unfortunately, it seems that the privilege to enforce the standard today is reserved only for great powers, and they have become main judges who decide when political violence is to be approved of or not. This is the way in which a war becomes humanitarian interventions, protection of human rights, etc. That is why it is of great importance to encourage and initiate all actions in science which aim to understand and counter this complex phenomenon.

U prvom delu rada ukazuje se na načelne nomotehničke propuste zakonodavca. Potom se analiziraju najznačajnije odredbe Zakona, poput onih o neposrednoj opasnosti od nasilja u porodici u smislu Zakona. U centralnom delu rada obrađene su zakonske novine u postupanju policije, s posebnim osvrtom na odredbe o hitnim merama koje po Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici izriče policija. Pri tom, ukazuje se na propuste stručnih obrađivača u formulisanju odredaba o analizi rizika, zadržavanju, i onih koje se odnose na naređenje kojim se izriču hitne mere. Takođe, dotiču se i pitanja sudske zaštite od nasilja u porodici. Kao poseban problem ističe se (u zaključku) odsustvo delotvorne prekršajne odgovornosti učinilaca nasilja u porodici, a to bi se moglo otkloniti de lege ferenda izmenama analiziranog zakona, Zakona o JRM i Zakona o prekršajima. ; In the first part, the paper points to general nomotechnical omissions of the lawmaker. Next, it analyses the most important provisions of the Act, such as those concerning the immediate threat of domestic violence within the meaning of the Act. Central part of the paper deals with legislative novelties pertaining to police conduct, with special reference to the provisions on urgent measures whose issuance the Act on Prevention of Domestic Violence vests in the police. It thereby points to the flawed formulation by professional legislative drafters of the provisions on risk assessment, detention, and ones relating to the order imposing urgent measures. Additionally, it touches upon the issues of judicial protection against domestic violence. As a special problem, the author emphasizes (in the Conclusion) the absence of effective misdemeanour liability for the perpetrator of domestic violence, which could be solved by de lege ferenda amendments to the analysed Act, the Public Order and Peace Act and Misdemeanour Act.

Crime and violence pose a serious challenge to Mexico. The problem appears to be growing worse, with 2011 on pace to become the most violent year on record. The rising violence in Mexico has resulted in a sharply heightened sense of fear among citizens, who now feel the presence of cartels in their every day lives. The use of extortion and kidnapping by cartels combined with a lack of trust in security forces terrorizes the population and makes them feel like they have no where to turn. Despite this fact, crime rates in Mexico remain lower than in other parts of Latin America. Venezuela, for example, has among the highest homicide rates in the world. Yet the pervasive infiltration of cartels into public life gives Mexicans a heightened sense of the severity of violent crime in their own country. Although accurate statistics are hard to come by, it is quite possible that 60,000 people have died in the last six-plus years as a result of armed conflict between the Mexican cartels and the Mexican government, amongst cartels fighting each other, and as a result of cartels targeting citizens. Mexico has been struggling with drug production and drug transit through its territory from South America to the U.S. for many decades, given the fact that it is the most important transit country for drug production originating from South America. In recent years, the escalating violence in Mexico has led to dramatic deterioration of the security situation. Recent wave of drug-war violence is associated with the beginning of the term of President Felipe Calderón in December 2006. The immediate implications of his assumption of the presidency and his hard-line policy, which he has applied against drug cartels and organized criminal groups across the country, were the deployment of Mexican army to fight cartels and the gradual weakening of the influence of local and state police at the expense of federal troops. This was done in order to combat corruption and collaboration of local law-enforcement institutions with drug trafficking organizations (DTOs). The consequence of such a policy, however, has been increased violence among rival cartels and between them and the federal police and military, resulting in a dramatic increase of the number of victims. The future of US-Mexican counter drug cooperation, as well as of the whole bilateral relation in the area of security, depends on the outcome of US presidential elections. As for Mexico, Enrique Peña Nieto takes the office on December 1, 2012 that will mark a comeback of his party PRI after 12 years in opposition. As far as the security strategy of the future Mexican President is concerned, there are no significant changes to be expected. Peña Nieto seems to be aware of the current situation and its consequences as well as of the inevitability of an extremely close and dynamic mutual cooperation with the US.

Slovakian political development following the collapse of communism is analysed in the text. The instigator of the democratic change in Slovakia was the organization "Public against violence" /VPN/ (the equivalent to the Czech "Citizens' Forum"), in which Vladimir Meciar came to prominence very early. Following his clash with the leadership of VPN in spring of 1991, he emerged as a charismatic political leader. Relying on his populist party called "Movement for Democratic Slovakia" /HZDS/, Meciar in 1992 won the Slovakian parliamentary elections and became Prime Minister. HZDS' radicalization of the nationalist discourse and its striving for a total institutional transformation of the Czechoslovakian federation led to the so called "velvet divorce" and Slovakian independence early in 1993. Meciar and HZDS briefly lost power in 1994 due to the party rift, but made a triumphant comeback after the elections in autumn of the same year. The authors' thesis is that this is responsible for the fact that in Slovakia national populism and client-patrimonial type of government have prevailed over democratic constitutionalism. The authors claim that the causes for such a development can be found in the social repercussions of the forced postwar industrialization and in the powerful tradition of cultural and political nationalism. (SOI : PM: S. 151)

У теорији постоји сагласност да тероризам представља политички мотивисано насиље и да у том смислу представља један од облика насилне политичке борбе. Специфична разлика тероризма у односу на друге облике политичког насиља је примарна усмереност ка стварању, одржавању и експлоатацији страха ради застрашивања противника и јачања подршке међу присталицама. Суштинска одступања од теоријских и правних критеријума при одређивању тероризма постоје у пракси Савета безбедности. Општа оцена деловања Савета безбедности приликом доношења резолуција о тероризму јесте да прати владајући политички дискурс у коме су најпре државе биле одговорне за тероризам, да би потом "слабе", "неодговорне" и "репресивне" државе биле одговорне за омогућавање деловања међународних терористичких организација на својој територији. Савет безбедности усвајао је резолуције у којима је терористичке акте одређивао спрам природе акта, али и спрам извршиоца чиме су сви акти претходно одређене терористичке организације квалификовани као терористички акти. Истраживањем је утврђено и да је приликом усвајања појединих резолуција политичка сврсисходност утицала да се истоврсна понашања не квалификују увек као терористички акти. На основу изведених закључака утврђено је да сложеност борбе против тероризма представља последицу првенства политичке сврсисходности при квалификовању акта насиља као терористичког акта, а не због тешкоћа у дефинисању тероризма. Промене у концепцији тероризма у резолуцијама Савета безбедности и њихова усклађеност са владајућим јавним дискурсом одвијају се истовремено са настојањем САД и других западних држава да преобликују међународну заједницу и успоставе нови светски поредак. У таквим околностима тероризам почиње да егзистира као офанзивно политичко средство хибридног ратовања, при чему се негативна конотација тероризма експлоатише на два начина. Прво, тероризам постаје политичка оцена нечијег деловања без обзира на природу тако означене активности. Друго, тероризам се употребљава као насилно политичко средство које, у зависности од интереса онога ко цени одређено понашање, неће у свакој ситуацији бити означено као тероризам, већ понекад и као легитиман облик политичке акције. Офанзивни карактер одлуке истовремено води занемаривању научних критеријума у корист политичке сврсисходности при квалификацији неког понашања као терористичког акта. Доминација политичког критеријума при квалификовању терористичког акта утиче на инструментализацију тероризма и његово претварање у ефикасно средство хибридног ратовања. Садржај хибридног ратовања није последица неограниченог избора средстава односно оружја нити њихове софистицираности, већ способности безбедносног менаџмента да у свакој конкретној ситуацији независно од организационог нивоа примени такву комбинацију различитих, али међусобно компатибилних појединачних начина ратовања којом се остварује синергијски ефекат ради реализације претходно постављеног циља. Управо због тога тероризам као облик сложеног политичког насиља постаје предмет експлоатације у сврху хибридног ратовања. На основу резултата истраживања описана су три модела експлотације тероризма у сврху хибридног ратовања. Први модел експлоатације тероризма изведен је из политичке праксе САД да државе за које САД сматрају да користе тероризам као политичко средство ставе на Листу спонзора тероризма. Имајући у виду политички и сваки други утицај који САД имају, овакава пракса и њене последице формално или неформално су прихваћене широм света. Основне последице стављања на Листу спонзора тероризма су санкције, дискредитација у међународној јавности и легитимисање мера против таквих држава, док се у исто време таквом праксом врши притисак на државе које нису на Листи да ускладе своју политику са интересима великих сила. Други модел експлоатације тероризма у сврху хибридног ратовања манифестује се кроз организовање, финансирање, опремање, обуку и усмеравање сурогат снага против влада држава са којима није остварена компатибилност интереса, при чему су сурогат снаге представљене у јавном дискурсу као борци за слободу. Предмет експлоатације у Другом моделу јесте насиље које испуњава теоријске критеријуме да буде означено као тероризам, али је због политичке сврсисходности квалификовано као борба за слободу, отпор против угњетавања и сл. Експлоатација насиља у Другом моделу врши се у циљу промене носилаца политичке власти, стварање аутономних регија односно држава које би биле кооперативне са политиком државе која примењује Други модел или као део шире стратегије управљања безбедносним процесима. Трећи модел експлоатације тероризма у сврху хибридног ратовања подразумева организовање и управљање сурогат снагама које су квалификоване као терористичке организације или се врши инфилтрација појединаца у изворне и самосталне народне побуне ради преузимања руководећих места и управљања њиховим деловањем у складу са интересима државе која предузима Трећи модел. Предмет експлоатације у Трећем моделу јесте насиље које је квалификовано као тероризам, при чему је циљ експлоатације вишеструк: 1. Путем насиља и страха који настаје као последица вршења терористичких аката управља се безбедносном ситуацијом у држави која је мета агресије или у региону који је потребно политички и територијално контролисати, са или без физичког присуства оружаних снага државе која примењује Трећи модел; 2. Стварање страха код одређеног или унапред неодређеног броја држава од потенцијалних напада терористичких организација ради вршења латентног политичког притиска на државе да буде кооперативне, и 3. Стварање разлога за војну интервенцију ради присуства и политичке контроле одређене државе или региона. На основу претходно изнетих резултата истраживања изведен је закључак да први корак у спречавању експлоатације тероризма против наше државе представља отклањање или смањивање потенцијала за друштвене сукобе који настаје услед стварања или продубљивања друштвених противречности. Из тог разлога извршена је анализа нормативно – политичког и институционалног оквира у релевантним областима друштвеног живота. Истраживањем је утврђено да у Републици Србији постоји добар основ за ангажовање и интегрисање свих ресурса друштвене моћи на плану остваривања националне безбедности, али и да постоји потреба да се актуелни политички и безбедносни институционални оквир усклади са таквим могућностима. Као резултат истраживања предложене су три групе мера чија примена треба за резултат да има: отклањање и смањивање опасности од стварања потенцијала за друштвене сукобе; успостављање ефикасног и интегрисаног институционалног оквира за супротстављање политичком насиљу које евентуално проистекне из постојећих противречности и отклањање и смањивање штетних последица таквог политичког насиља. ; U teoriji postoji saglasnost da terorizam predstavlja politički motivisano nasilje i da u tom smislu predstavlja jedan od oblika nasilne političke borbe. Specifična razlika terorizma u odnosu na druge oblike političkog nasilja je primarna usmerenost ka stvaranju, održavanju i eksploataciji straha radi zastrašivanja protivnika i jačanja podrške među pristalicama. Suštinska odstupanja od teorijskih i pravnih kriterijuma pri određivanju terorizma postoje u praksi Saveta bezbednosti. Opšta ocena delovanja Saveta bezbednosti prilikom donošenja rezolucija o terorizmu jeste da prati vladajući politički diskurs u kome su najpre države bile odgovorne za terorizam, da bi potom "slabe", "neodgovorne" i "represivne" države bile odgovorne za omogućavanje delovanja međunarodnih terorističkih organizacija na svojoj teritoriji. Savet bezbednosti usvajao je rezolucije u kojima je terorističke akte određivao spram prirode akta, ali i spram izvršioca čime su svi akti prethodno određene terorističke organizacije kvalifikovani kao teroristički akti. Istraživanjem je utvrđeno i da je prilikom usvajanja pojedinih rezolucija politička svrsishodnost uticala da se istovrsna ponašanja ne kvalifikuju uvek kao teroristički akti. Na osnovu izvedenih zaključaka utvrđeno je da složenost borbe protiv terorizma predstavlja posledicu prvenstva političke svrsishodnosti pri kvalifikovanju akta nasilja kao terorističkog akta, a ne zbog teškoća u definisanju terorizma. Promene u koncepciji terorizma u rezolucijama Saveta bezbednosti i njihova usklađenost sa vladajućim javnim diskursom odvijaju se istovremeno sa nastojanjem SAD i drugih zapadnih država da preoblikuju međunarodnu zajednicu i uspostave novi svetski poredak. U takvim okolnostima terorizam počinje da egzistira kao ofanzivno političko sredstvo hibridnog ratovanja, pri čemu se negativna konotacija terorizma eksploatiše na dva načina. Prvo, terorizam postaje politička ocena nečijeg delovanja bez obzira na prirodu tako označene aktivnosti. Drugo, terorizam se upotrebljava kao nasilno političko sredstvo koje, u zavisnosti od interesa onoga ko ceni određeno ponašanje, neće u svakoj situaciji biti označeno kao terorizam, već ponekad i kao legitiman oblik političke akcije. Ofanzivni karakter odluke istovremeno vodi zanemarivanju naučnih kriterijuma u korist političke svrsishodnosti pri kvalifikaciji nekog ponašanja kao terorističkog akta. Dominacija političkog kriterijuma pri kvalifikovanju terorističkog akta utiče na instrumentalizaciju terorizma i njegovo pretvaranje u efikasno sredstvo hibridnog ratovanja. Sadržaj hibridnog ratovanja nije posledica neograničenog izbora sredstava odnosno oružja niti njihove sofisticiranosti, već sposobnosti bezbednosnog menadžmenta da u svakoj konkretnoj situaciji nezavisno od organizacionog nivoa primeni takvu kombinaciju različitih, ali međusobno kompatibilnih pojedinačnih načina ratovanja kojom se ostvaruje sinergijski efekat radi realizacije prethodno postavljenog cilja. Upravo zbog toga terorizam kao oblik složenog političkog nasilja postaje predmet eksploatacije u svrhu hibridnog ratovanja. Na osnovu rezultata istraživanja opisana su tri modela eksplotacije terorizma u svrhu hibridnog ratovanja. Prvi model eksploatacije terorizma izveden je iz političke prakse SAD da države za koje SAD smatraju da koriste terorizam kao političko sredstvo stave na Listu sponzora terorizma. Imajući u vidu politički i svaki drugi uticaj koji SAD imaju, ovakava praksa i njene posledice formalno ili neformalno su prihvaćene širom sveta. Osnovne posledice stavljanja na Listu sponzora terorizma su sankcije, diskreditacija u međunarodnoj javnosti i legitimisanje mera protiv takvih država, dok se u isto vreme takvom praksom vrši pritisak na države koje nisu na Listi da usklade svoju politiku sa interesima velikih sila. Drugi model eksploatacije terorizma u svrhu hibridnog ratovanja manifestuje se kroz organizovanje, finansiranje, opremanje, obuku i usmeravanje surogat snaga protiv vlada država sa kojima nije ostvarena kompatibilnost interesa, pri čemu su surogat snage predstavljene u javnom diskursu kao borci za slobodu. Predmet eksploatacije u Drugom modelu jeste nasilje koje ispunjava teorijske kriterijume da bude označeno kao terorizam, ali je zbog političke svrsishodnosti kvalifikovano kao borba za slobodu, otpor protiv ugnjetavanja i sl. Eksploatacija nasilja u Drugom modelu vrši se u cilju promene nosilaca političke vlasti, stvaranje autonomnih regija odnosno država koje bi bile kooperativne sa politikom države koja primenjuje Drugi model ili kao deo šire strategije upravljanja bezbednosnim procesima. Treći model eksploatacije terorizma u svrhu hibridnog ratovanja podrazumeva organizovanje i upravljanje surogat snagama koje su kvalifikovane kao terorističke organizacije ili se vrši infiltracija pojedinaca u izvorne i samostalne narodne pobune radi preuzimanja rukovodećih mesta i upravljanja njihovim delovanjem u skladu sa interesima države koja preduzima Treći model. Predmet eksploatacije u Trećem modelu jeste nasilje koje je kvalifikovano kao terorizam, pri čemu je cilj eksploatacije višestruk: 1. Putem nasilja i straha koji nastaje kao posledica vršenja terorističkih akata upravlja se bezbednosnom situacijom u državi koja je meta agresije ili u regionu koji je potrebno politički i teritorijalno kontrolisati, sa ili bez fizičkog prisustva oružanih snaga države koja primenjuje Treći model; 2. Stvaranje straha kod određenog ili unapred neodređenog broja država od potencijalnih napada terorističkih organizacija radi vršenja latentnog političkog pritiska na države da bude kooperativne, i 3. Stvaranje razloga za vojnu intervenciju radi prisustva i političke kontrole određene države ili regiona. Na osnovu prethodno iznetih rezultata istraživanja izveden je zaključak da prvi korak u sprečavanju eksploatacije terorizma protiv naše države predstavlja otklanjanje ili smanjivanje potencijala za društvene sukobe koji nastaje usled stvaranja ili produbljivanja društvenih protivrečnosti. Iz tog razloga izvršena je analiza normativno – političkog i institucionalnog okvira u relevantnim oblastima društvenog života. Istraživanjem je utvrđeno da u Republici Srbiji postoji dobar osnov za angažovanje i integrisanje svih resursa društvene moći na planu ostvarivanja nacionalne bezbednosti, ali i da postoji potreba da se aktuelni politički i bezbednosni institucionalni okvir uskladi sa takvim mogućnostima. Kao rezultat istraživanja predložene su tri grupe mera čija primena treba za rezultat da ima: otklanjanje i smanjivanje opasnosti od stvaranja potencijala za društvene sukobe; uspostavljanje efikasnog i integrisanog institucionalnog okvira za suprotstavljanje političkom nasilju koje eventualno proistekne iz postojećih protivrečnosti i otklanjanje i smanjivanje štetnih posledica takvog političkog nasilja. ; There is a consensus in security studies that terrorism is a politically motivated violence and, therefore, it represents one of the forms of violent political struggle. What distinguishes terrorism from other forms of political violence is its primary focus on creating, maintaining and exploiting fear in order to intimidate opponents and strengthen support among allies. Fundamental deviations from theoretical and legal criteria in determination of terrorism are identified in the pratice of the Security Council. The general assessment of the Security Council's actions related to terrorism is that the Council has been following the prevailing political discourse in which, initially, states in their entirety were responsible for terrorism, and later the blame was put on "weak", "irresponsible" and "repressive" states for enabling international terrorist organizations to operate on their territories. The Security Council passed resolutions in which it classified terrorist acts according to the nature of the act but also to the nature of the perpetrator, which resulted in treating all acts of a previously designated terrorist organization as terrorist acts. The research also determined that during the adoption of certain resolutions, political expediency influenced the fact that similar behaviors do not always qualify as terrorist acts. Based on the previously derived conclusions, it could be said that the complexity of fight against terrorism is a consequence of the primacy of the political criterion in designation of an act of violence as a terrorist act, and not because of the difficulties in defining the notion of terrorism. Changes in the concept of terrorism in the Security Council Resolutions and their harmonization with the prevailing public discourse coincides with the efforts of the United States and other Western countries to reshape the international community and establish a new world order. In such circumstances, terrorism becomes an offensive political tool of hybrid warfare, with the negative connotation of terrorism being exploited in two ways. First, terrorism has become a political assessment of one's actions, regardless of the nature of the such activities. Second, terrorism has become a violent political tool which, depending on the interests of those in the position to evaluate certain behaviors, will not be labeled as terrorism in each situation, but rather as a legitimate form of political action at times. Offensive character of the decision leads to the neglect of scientific criteria in favor of political expediency in the process of terrorist act designation. Dominance of the political criterion in designation of a terrorist act influences the instrumentalisation of terrorism and its transformation into an effective means of hybrid warfare. Content of hybrid warfare is not a consequence of an unlimited variety of weapons used, nor their sophistication, but the ability of security management to apply such combinations of different, yet mutually compatible types of warfare in order to achieve a previously determined aim. These are reasons why terrorism, as a form of complex political violence, is exploited in hybrid warfare. Based on the results of the research, three models of exploitation of terrorism for the purposes of hybrid warfare are described. The First Model of exploitation is derived from the political practice of the United States to put countries on the U.S list of state sponsors of terrorism. In accordance with the political and any other influence that the United States has, this practice and its consequences are formally or informally accepted around the world. The main consequences of being placed on the List are sanctions, discredit on the international level and legitimization of measures against such states, while at the same time putting pressure on countries that are not on the List to harmonize their policies with the interests of great powers. The Second Model of exploitation of terrorism for the purpose of hybrid warfare consists of organizing, financing, equipping, training and directing surrogate forces against the governments of countries with whom compatibility of interests has not been achieved, where surrogate forces are presented in the public discourse as freedom fighters. The subject of exploitation in the Second Model is violence that meets the theoretical criteria to be designated as terrorism. However, due to its political expediency it is qualified as a fight for freedom, resistance against oppression etc. The exploitation of violence used in the second model is done with the intention of shifting political power in order to create autonomous regions or states that would be cooperative with the policy of the state that applies the Second Model or as a part of a broader strategy for managing security processes. The Third Model of exploitation of terrorism for the purposes of hybrid warfare implies organization and managing of surrogate forces that are qualified as terrorist organizations or infiltrating individuals into original and independent popular uprisings in order to take leadership positions and manage their actions in accordance with the interests of the state which apply the Third Model. The subject of exploitation in the Third Model is violence that is qualified as terrorism, with multiple goals: 1. Violence and fear that arises as a result of terrorist acts allows crisis management in the country targeted by aggression or in the region in need of political and territorial control, with or without the physical presence of the armed forces of the State applying the Third Model; 2. Creating fear of potential terrorist attacks in order to exert latent political pressure on states to be cooperative, and 3. Creating reasons for a military intervention which results in physical presence and political control of a certain state or region. Based on the previously presented research results, it may be concluded that the first step to prevent terrorist exploitation against our country should be to eliminate or reduce the potential for social conflicts driven by social contradictions. For this reason, an analysis of the normative - political and institutional framework in the relevant areas of social life was conducted. The research has determined that in the Republic of Serbia there is a good basis for engaging and integrating all resources of national power in terms of achieving national security. In addition, there is a need to harmonize the current political and institutional framework for national security with such possibilities. As a result of the research, three groups of measures have been proposed: elimination or reduction of the potential for social conflicts; establishment of an effective and integrated institutional framework for countering political violence that may arise from the aforementioned contradictions, and elimination and reduction of harmful consequences of such political violence.

Prema definiciji Interseks zajednice Severne Amerike, pojam interseks koristi se za osobe rođene sa hormonskim, hromozomskim ili anatomskim polnim obrascima koji ne odgovaraju društvenim i medicinskim očekivanjima muških ili ženskih polnih karakteristika. Između 0,05 i 1,7% stanovništva rađa se sa nekim od interseks stanja koji imaju veliki broj oblika. Standardna medicinska procedura postupanja sa interseksualnim licima podrazumeva postupak normalizacije pola, odnosno korektivne genitalne hirurške intervencije i horomonsku terapiju, sa ciljem da definiše polne organe u skladu sa jednim od dva priznata pola i odgovori na opresivne zahteve heteronormativnosti u kojoj je interseksualno telo devijacija od "normalne telesnosti". Rasprave o interseksualnosti posebno su aktualizovane na polju bioetike kroz radove E. Feder i A. Dreger. Uvidom u određeni broj teorijskih i empirijskih radova na temu interseksulanosti u oblasti obrazovanja, zaključujemo da je njihova zastupljenost zanemarljiva. Cilj rada bio je da se, pošavši od konceptualnog okvira kvir studija kao analitičkog modela koji locira i eksploatiše nekoherentnost hromozomskog pola, roda i seksualne želje, formulišu smernice za unapređivanje obrazovnog zakonodavstva i obrazovne prakse kojima se na bolji način reguliše status interseks dece i mladih. Osnovu za teorijsku analizu predstavljali su rezultati studije "Interseks – ka stvaranju intersekcionalne platforme" organizacije Geten LGBTIQA iz 2019. godine čiji se globalni zaključak tiče pravne nevidljivosti interseks lica u Srbiji koju prati patologizujući medicinski diskurs. Na osnovu naše možemo zaključiti da je neophodno unaprediti obrazovne politike i prakse koje prepoznajemo i kao ključne predlažemo: vidljivost interseksualnih lica u obrazovnoj legislaturi počevši od predškolskog obrazovanja, informisanje aktera školskog života o stanju interseksualnosti i njegovim varijacijama, prevencija nasilja i diskriminacije prema interseks deci i mladima, ohrabrivanje prava interseks dece i mladih na samoodređenje. Ističe se potreba za osmišljavanjem i sprovođenjem kvalitativnih pedagoških istraživanja intreseksualnosti iz dečje perspektive koja mogu destabilizovati normativni diskurs polnosti/telesnosti i depatologizovati interseksualnost. Inkorporiranost zahteva iz dokumenta Promišljanje obrazovanja: ka zajedničkom globalnom dobru (UNESCO, 2015) vidimo kao dobru startnu osnovu za građenje nacrta obrazovne politike koja se temelji na humanističkim nasuprot utilitarističkim vrednostima. ; According to definition of the Intersex Society of North America, the term intersex is used to refer to persons born with hormonal, chromosomal or anatomical gender patterns which do not correspond with social and medical concepts of male or female gender characteristics. Between 0.05% and 1.7% of the population is born with an intersex condition that may take numerous forms. The standard medical procedure for dealing with intersex persons involves the gender normalizing procedure, i.e. corrective genital surgery and hormone therapy whose aim is to define sexual organs according to one of the two recognized genders and respond to oppressive demands of heteronormativity in which intersex body is a deviation from a "normal corporeality". Discussions about intersexuality have been particularly topical in the field of bioethics through the works of E. Feder and A. Dreger. By examining a number of theoretical and empirical papers on intersexuality in the field of education, we conclude that their representation is meagre. The aim of the paper is, starting from the conceptual framework of queer studies as analytical model that locates and exploits the incoherence of chromosomal sex, gender and sexual desire, to formulate guidelines for improvement of education legislation and practice so as to regulate the status of intersex children and young people better. The starting point for theoretical analysis is the result of the 2019 Geten LGBTIQA study: "Intersex – Towards Building an Intersectional Platform" whose global conclusion concerns the legal invisibility of the intersex persons in Serbia, followed by pathologizing medical discourse. Upon our analysis, we can conclude that it is necessary to improve educational policies and practices. The key improvements we propose are the following: visibility of intersex persons in education legislation starting from the pre-school education, informing the participants of school life about the state of intersexuality and its variations, prevention of violence and discrimination against intersex children and youth, encouraging the right of intersex children and young people to self-determination. The need to design and conduct qualitative pedagogic researches of intersexuality from the children's perspective that can destabilize normative discourse of sexuality/corporeality and depatologize intersexuality is emphasized. Inclusion of requirements from the document: Rethinking education: towards a common global good (UNESCO, 2015) is perceived as a good starting point for creating a draft of education policy which is based on humanistic and not utilitarian values. ; Zbornik rezimea / 24. Međunarodna naučna konferencija "Pedagoška istraživanja i školska praksa ; Book of abstracts / 24th International Scientific Conference "Educational Research and School Practice"