Suchergebnisse

Ova teza treba da istraži vezu između motiva, ciljeva i principa kanadske spoljno-političke agende, u odnosu na njen učinak na području očuvanja i izgradnje mira na Zapadnom Balkanu. Vremenski opseg obuhvata period od 1991. do 1999.godine. U vezi sa pojašnjenjem ovog pitanja, posebno se elaborira idejna osnova te spoljno-političke agende, zatim njeno formiranje kroz viziju međunarodne pozicije Kanade u međunarodnoj politici i na kraju kontekstualizacija te vizije u spoljno-političku misiju Kanade u regiji Zapadnog Balkana. Teza na teorijskom nivou uključuje istraživanje savremenih trendova u oblasti bezbjednosti, uticaja ideja na spoljnu politiku, proces kreiranja i realizacije spoljno-politikih strategija kao i istraživanje učinka spoljno-političkih akcija u kontekstu očuvanja i izgradnje mira. Naučni cilj ovog istraživanja je evaluacija učinka onog dijela kanadske agende ljudske bezbjednosti koji se odnosi na učešće u međunarodnim mirovnim misijama na Zapadnom Balkanu tokom devedesetih godina prošlog vijeka. Teza se zasniva na činjenici da kanadski pristup i doprinos regionalnoj bezbjednosti, posmatran iz ugla teorijskog pravca ljudske bezbjednosti, u regiji Zapadnog Balkana nije dovoljno istražen na naučnoj osnovi. To se posebno odnosi na učinak kanadskih snaga u okviru međunarodnih mirovnih misija u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu, u odnosu na kanadsku agendu ljudske bezbjednosti. Naučni doprinos ovog rada bio bi u naučnoj sintezi međunarodno afirmisane agende ljudske bezbjednosti i njenoj kontekstualnoj primjeni kroz djelovanje kanadske mirovne misije u Regiji. Društveni doprinos ovog rada ogleda se u činjenici da se na temeljan način skreće pažnja stručnoj javnosti na kanadski doprinos izgradnji mira na Zapadnom Balkanu, na osnovama liberalnog internacionalizma. ; This thesis aims to explore the links among the motives, purposes and principles of the Canadian foreign policy agenda, with respect to its impact in the field of preserving and building peace in the Western Balkans. The timeframe covers the period from 1991 to1999. With regards to the clarification of this issue, particularly elaborated is the conceptual basis for this foreign policy agenda, then its shaping through the vision of the international position of Canada in the global politics and finally the contextualization of this vision into the Canadian foreign policy mission in the Western Balkans. On a theoretical level, the thesis includes the research into contemporary trends in the field of security, the impact of ideas on foreign policy, the development and implementation of foreign policy strategy, and it also explores the impact of foreign policy actions in the context of preserving and building peace. The scientific objective of this research is appraisal of the effect of that part of Canadian human security agenda relating to participation in international peacekeeping missions in the Western Balkans during the nineteen nineties. The thesis is based on the fact that the Canadian approach and contribution to regional security, observed from the perspective of the theoretical line of human security in the Western Balkans region has not been sufficiently explored from the scientific point of view. This is especially true of the effect of the Canadian troops in the international peacekeeping missions in Croatia, Bosnia and Herzegovina and in Kosovo, in relation to the Canadian human security agenda. Scientific contribution of this work would be in the scientific synthesis of the internationally-established human security agenda and its application through contextual actions of Canadian peacekeeping mission in the region. The social contribution of this work is reflected in the fact that the attention is drawn to the expert public in a fundamental way to the Canadian contribution towards peacebuilding in the Western Balkans, on the bases of liberal internationalism.

Ethnic minorities and minorities-related conflicts have always been one of the most important security issues for international community. The durability of ethnic conflicts in certain regions and the difficulties in thei resolution, have resulted in the outbreak of many armed conflicts, the collapse of multi-ethnic states, the changes of borders and of demographic relations. Despite the increasing number of security challenges and needs, it is still not possible to talk about a certain uniform and universally accepted model of solving the problems among ethnic minorities. It is obvious that in the postcoldwar period this is going to be an increasingly pressing need of international community. The paper deals with most basic security problems which are caused by the unsettled relationships between ethnic minorities and majority; it also covers the policies of their resolution. By analysing the model of resolving ethnic conflicts in South Tyrol, two groups of ethnic conflicts' resolution policies are looked into: the policy of the elimination of differences and the policy of managing differences. (SOI : PM: S. 59)

The Serbo-Albanian conflict on Kosovo has had direct repercussions for the Balkan security in the last 150 years. That is why the international community would from time to time pay more attention to this conflict, but never long enough to resolve it for good. Both the Serbian and the Albanian side put in a lot of effort towards the resolution of the conflict and came up with several proposals, ranging from various modes of Kosovo autonomy to the idea of cantonisation and re-federalisation of SR Yugoslavia to the independence of Kosovo or its being turned into a protectorate. All these suggestions had mostly been one-sided, either pro-Serbian or pro-Albanian, none of them conducive to a compromise. All this eventually resulted in a military conflict and the attempt to impose solutions by force. Nevertheless, after the NATO intervention, negotiations will have to be resumed and the familiar proposals for the resolution of the Kosovo question will have to be rehashed, only this time this will require much more good will and willingness to make compromises, both on the Albanian and the Serbian side, as well as a considerable support of international community. (SOI : S. 60)

The war in Kosovo and Metohia was the result of a decade long tensions between ethnic Serbs and Albanians. It was led from the air in order to avoid more potential victims in case of land invasion. The end of war was the result of mutual concessions: from NATO side and the Serbian one. The sovereignty of FRY was not put into question, but a great autonomy of Kosovo was predicted including the possibility of independence acquisition (secession). The Resolution 1244 was not abolished, but it was being derogated in order to prepare the fundament of Kosovo independence. Serbian military-security forces were withdrawn from the territory of Kosovo and Metohia. NATO intervention was not legal from the point of view of international law, but it subordinated sovereignty to human rights. Intervention was justified in cases of humanitarian need. Event though humanitarian need (catastrophe) is taken as the basis for the intervention, the example of such kind could not be found in the past. So, Kosovo cases were qualified as sui generis one. Thus, the war in Kosovo became an example to be followed in the future, and an unresolved situation may become the threat to the peace and security in the surrounding countries. Democratic countries give themselves the right to interfere and intervene into internal affairs of others differently from the autocratic ones, which was supposed to be neither correct nor consistent. Kosovo conflict and war rattled global power structure, especially with China and Russia as new challengers of the USA power. Both countries are trying hard to reach USA, but they are still in transition with unstable financial systems, migrations and unresolved system of social protection. Regarding Kosovo conflict and war, they engaged themselves rather indirectly than directly. As Security Council permanent members they were voting against the independence of Kosovo, but did not involve themselves into the war directly. Kosovo war showed how China is backward regarding war technique, and Russia regarding financial engagement. In addition, China expected membership in WTO, and Russia a great financial assistance. Russia engaged in negotiations via the Contact Group. With the arrival of Putin, Russia could not engage in Balkan more militarily but only commercially due to the fact most Balkan countries entered NATO or Partnership for Peace Programme. Internal cohesion of Russia with centralistic governance was reinforced, and ethnic tensions were calmed down. The perspective of Russia is United Nations and commerce through pipeline.

Starting from the belief that there is a very high level of interdependence between countries and regions in the modern world, that is indivisibility of security at a global level, the Republic of Serbia, acting on its foreign policy plan, advocates affirmation of cooperative security concept. Considering the fact that development of cooperation at a bilateral and multilateral level can significantly contribute to national security, it advocates strengthening of the role of the UN as the world organization, getting the status of the EU member and active participation in the NATO programme "Partnership for Peace", taking into account the opinion on neutrality of the country in relation to the existing military alliances. During the previous decade (particularly the last couple of years) the expansion in terms of the Serbian Armed Forces engagement in multinational operations has been obvious. In addition to a significant increase in the number of the engaged Ministry of Defence and Serbian Armed Forces personnel, the engagement framework has been expanded – besides the UN missions our country participates in the EU multinational operations, as well. As one of the founders of the Non-Aligned Movement, in the condition of the world division into blocs, Yugoslavia was rather noticeable among the UN members due to its participation in peacekeeping missions, thus giving a concrete contribution to peacekeeping in the world. In the changed international circumstances after the Cold War, the nature of conflicts in the world has largely changed (the focus of conflicts has been transferred from intercountry to a level of intracountry conflicts), and the way of their resolution, as well. Following the tradition of participation in the UN peacekeeping operations, our country gives a significant contribution to contemporary multidimensional operations. ; Полазећи од уверења да у савременом свету постоји изузетно висок ниво узајамне зависности држава и региона, односно недељивост безбедности на глобалном нивоу, Република Србија се у свом деловању на спољнополитичком плану залаже за афирмацију концепта кооперативне безбедности. Сматрајући да се развијањем процеса сарадње на билатералном и мултилатералном плану може знатно допринети националној безбедности, залаже се за јачање улоге Уједињених нација као светске организације, добијање статуса чланице Европске уније и активно учешће у програму НАТО "Партнерство за мир", уз став о неутралности земље у односу на постојеће војне савезе. Током претходне деценије (нарочито последњих неколико година) евидентна је експанзија у погледу употребе Војске Србије у мултинационалним операцијама. Уз изузетно повећање броја ангажованих припадника Министарства одбране и Војске Србије, проширен је и оквир деловања – поред мисија Уједињених нација наша земља учествује и у мултинационалним операцијама Европске уније. Као један од оснивача Покрета несврстаних земаља, у условима блоковске поделе света, Југославија је међу чланицама Уједињених нација била веома запажена због свог учешћа у мировним мисијама, чиме је давала конкретан допринос очувању мира у свету. У измењеним међународним околностима након "хладног рата", природа сукоба у свету се битно променила (са међудржавног, тежиште сукоба је померено на ниво унутар држава), а самим тим и начин њиховог решавања. Настављајући традицију учешћа у мировним операцијама Уједињених нација, наша земља даје знатан допринос савременим мултидимензионалним операцијама.

The author analyses the genesis and the scenarios of the Kosovo crisis resolution, as well as the possible political reverberations of the NATO military intervention. The premise is that the Kosovo crisis is only a continuation of the break-up of the former Yugoslavia, that Kosovo has for centuries been a separate entity largely populated by Albanians, that the policy of Serbian nationalism has permanently discriminated against the Albanian population and that prior to the recent air strikes against Yugoslavia Serbia had systematically led an ethnic-cleansing campaign on Kosovo. Although the author recognises that the support for the NATO military action can hardly be found in the tenets of the UN Charter, he argues that it can nevertheless be justified by international law. He points out that NATO's military campaign enjoyed a broad support of the people of NATO member countries, but that it has made a rift in the European left. The new left was in the forefront of the action, while the old, dogmatic and sectarian left, found itself in the ranks of its most vocal opponents. The author claims that Milosevic, with his overall politics, and particularly his policy on Kosovo, had propelled the West into an action it could not extricate itself from. He concludes that the consequences of Belgrade's defeat will be: 1. The collapse of Milosevic' regime (the beginning of his end); 2. The final incapacitation of Milosevic' politics to create new conflicts; 3. The protectorate over Kosovo and its autonomy, with a factual independence from Serbia; 4 The independence of Montenegro; 5. Reinforcing the Dayton policy in Bosnia and Herzegovina (eliminating centrifugal tendencies); 6. The organised participation of the West in the transitional processes in this region (The Pact on the Stability of Southeast Europe); 7. Bolstering the democratic and weakening the undemocratic tendencies in the region. (SOI : S. 14)

Polazeći od uverenja da u savremenom svetu postoji izuzetno visok nivo uzajamnezavisnosti država i regiona, odnosno nedeljivost bezbednosti na globalnom nivou,Republika Srbija se u svom delovanju na spoljnopolitičkom planu zalaže za afirmacijukoncepta kooperativne bezbednosti. Smatrajući da se razvijanjem procesa saradnje nabilateralnom i multilateralnom planu može znatno doprineti nacionalnojbezbednosti, zalaže se za jačanje uloge Ujedinjenih nacija kao svetske organizacije,dobijanje statusa članice Evropske unije i aktivno učešće u programu NATO"Partnerstvo za mir", uz stav o neutralnosti zemlje u odnosu na postojeće vojne saveze.Tokom prethodne decenije (naročito poslednjih nekoliko godina) evidentna jeekspanzija u pogledu upotrebe Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama. Uzizuzetno povećanje broja angažovanih pripadnika Ministarstva odbrane i Vojske Srbije,proširen je i okvir delovanja – pored misija Ujedinjenih nacija naša zemlja učestvuje iu multinacionalnim operacijama Evropske unije.Kao jedan od osnivača Pokreta nesvrstanih zemalja, u uslovima blokovske podelesveta, Jugoslavija je među članicama Ujedinjenih nacija bila veoma zapažena zbog svogučešća u mirovnim misijama, čime je davala konkretan doprinos očuvanju mira u svetu.U izmenjenim međunarodnim okolnostima nakon "hladnog rata", priroda sukoba u svetuse bitno promenila (sa međudržavnog, težište sukoba je pomereno na nivo unutardržava), a samim tim i način njihovog rešavanja. Nastavljajući tradiciju učešća umirovnim operacijama Ujedinjenih nacija, naša zemlja daje znatan doprinos savremenimmultidimenzionalnim operacijama. ; Starting from the belief that there is a very high level of interdependence betweencountries and regions in the modern world, that is indivisibility of security at a global level, theRepublic of Serbia, acting on its foreign policy plan, advocates affirmation of cooperativesecurity concept. Considering the fact that development of cooperation at a bilateral andmultilateral level can significantly contribute to national security, it advocates strengthening ofthe role of the UN as the world organization, getting the status of the EU member and activeparticipation in the NATO programme "Partnership for Peace", taking into account the opinionon neutrality of the country in relation to the existing military alliances.During the previous decade (particularly the last couple of years) the expansion in termsof the Serbian Armed Forces engagement in multinational operations has been obvious. Inaddition to a significant increase in the number of the engaged Ministry of Defence and SerbianArmed Forces personnel, the engagement framework has been expanded – besides the UNmissions our country participates in the EU multinational operations, as well.As one of the founders of the Non-Aligned Movement, in the condition of the worlddivision into blocs, Yugoslavia was rather noticeable among the UN members due to itsparticipation in peacekeeping missions, thus giving a concrete contribution to peacekeeping inthe world. In the changed international circumstances after the Cold War, the nature of conflictsin the world has largely changed (the focus of conflicts has been transferred from intercountry toa level of intracountry conflicts), and the way of their resolution, as well. Following the traditionof participation in the UN peacekeeping operations, our country gives a significant contributionto contemporary multidimensional operations.

The situation in Kosovo up to 1999, and all attempts which failed in order to find a just and lasting solution for that problem, have fully justified the above criteria for a lawful humanitarian intervention which was undertaken by the NATO forces against the territory of the Federal Republic of Yugoslavia. It seems, however, that the responsible persons in the NATO were not aware of the competence of the International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia to investigate to prosecute persons responsible for use of prohibited arms and for destruction of some objects. Some of these unlawful acts constitute grave breaches of the 1959 Geneva Conventions and violations of laws and customs of war. In these circumstances it is the legal duty of the Prosecutor to undertake an investigation. In case that he fails in his duty, there are no statutory limits in respect of the crimes provided in the Statute of the Tribunal. (SOI : SOEU: S. 98f.) + Most legal writers in their writings confuse notions of humanitarian intervention, intervention of a State in order to protect its citizens abroad and humanitarian relief. The use of force for protection of citizens abroad, when they are in immediate danger of losing their lives or suffering serious injury, can exceptionally be justified by a state of necessity as regulated in article 33 of Drafts Article on State Responsibility by the International Law Commission. Further conditions for such an intervention are provided in the wording of the US State Secretar, Daniel Webster in the Caroline case of 1837, relating to the self-defence. Actions of humanitarian relief have nothing unlawful in their character, but a question can arise of the obligation of parties to a conflict to receive and allow its distribution to a who are in need. The 1949 Geneva Conventions and the First Protocol of 1977, provide in this respect a legal obligation of all parties to internation armed conflicts. Such relief actions can be imposed as obligation to parties to internal armed conflicts as well, by UN Security Council resolutions based on Chap. VII of the UN Charter. + In the view of this author there is no rule of positive international law granting a right to foreign States to intervene by force, either in protection of their citizens, or when a humanitarian intervention is required. The matter can only be of exceptional circumstances precluding wrongfulness of the use of force, which otherwise remains prohibited. When the matter is of humanitarian intervention, circumstances precluding the wrongfulness would, according to this author, be the following: (1) There should be a situation of systematic, repeated and widespread commission of international crimes by a State authority against its own citizens. Special problems are created to the international community by widespread practices of ethnic cleansing. (2) Such a situation constitutes itself a "threat to the peace" calling for an enforcement action by the Security Council according to the Chap. VII of the UN Charter. (3) In case that the Security Council fails in its primary responsibility of maintaining international peace and security and when there are no other means, a group of States or an organization can undertake a humanitarian intervention by use of force in order to stop the commission of crimes. In these circumstances it acts as de facto organ of the entire international community of States. (4) In these extreme and exceptional circumstances, States taking part in such an action cannot obtain any advantages in their profit. (5) Collective intervention by a single State acting in the name of several other States or an organization. However, even such an intervention should have priority over humanitarian intervention undertaken by a State acting in its o name. (6) It is self-evident that in performing a humanitarian intervention there should not be committed international crimes especially against protected persons, including civilian population

У теорији постоји сагласност да тероризам представља политички мотивисано насиље и да у том смислу представља један од облика насилне политичке борбе. Специфична разлика тероризма у односу на друге облике политичког насиља је примарна усмереност ка стварању, одржавању и експлоатацији страха ради застрашивања противника и јачања подршке међу присталицама. Суштинска одступања од теоријских и правних критеријума при одређивању тероризма постоје у пракси Савета безбедности. Општа оцена деловања Савета безбедности приликом доношења резолуција о тероризму јесте да прати владајући политички дискурс у коме су најпре државе биле одговорне за тероризам, да би потом "слабе", "неодговорне" и "репресивне" државе биле одговорне за омогућавање деловања међународних терористичких организација на својој територији. Савет безбедности усвајао је резолуције у којима је терористичке акте одређивао спрам природе акта, али и спрам извршиоца чиме су сви акти претходно одређене терористичке организације квалификовани као терористички акти. Истраживањем је утврђено и да је приликом усвајања појединих резолуција политичка сврсисходност утицала да се истоврсна понашања не квалификују увек као терористички акти. На основу изведених закључака утврђено је да сложеност борбе против тероризма представља последицу првенства политичке сврсисходности при квалификовању акта насиља као терористичког акта, а не због тешкоћа у дефинисању тероризма. Промене у концепцији тероризма у резолуцијама Савета безбедности и њихова усклађеност са владајућим јавним дискурсом одвијају се истовремено са настојањем САД и других западних држава да преобликују међународну заједницу и успоставе нови светски поредак. У таквим околностима тероризам почиње да егзистира као офанзивно политичко средство хибридног ратовања, при чему се негативна конотација тероризма експлоатише на два начина. Прво, тероризам постаје политичка оцена нечијег деловања без обзира на природу тако означене активности. Друго, тероризам се употребљава као насилно политичко средство које, у зависности од интереса онога ко цени одређено понашање, неће у свакој ситуацији бити означено као тероризам, већ понекад и као легитиман облик политичке акције. Офанзивни карактер одлуке истовремено води занемаривању научних критеријума у корист политичке сврсисходности при квалификацији неког понашања као терористичког акта. Доминација политичког критеријума при квалификовању терористичког акта утиче на инструментализацију тероризма и његово претварање у ефикасно средство хибридног ратовања. Садржај хибридног ратовања није последица неограниченог избора средстава односно оружја нити њихове софистицираности, већ способности безбедносног менаџмента да у свакој конкретној ситуацији независно од организационог нивоа примени такву комбинацију различитих, али међусобно компатибилних појединачних начина ратовања којом се остварује синергијски ефекат ради реализације претходно постављеног циља. Управо због тога тероризам као облик сложеног политичког насиља постаје предмет експлоатације у сврху хибридног ратовања. На основу резултата истраживања описана су три модела експлотације тероризма у сврху хибридног ратовања. Први модел експлоатације тероризма изведен је из политичке праксе САД да државе за које САД сматрају да користе тероризам као политичко средство ставе на Листу спонзора тероризма. Имајући у виду политички и сваки други утицај који САД имају, овакава пракса и њене последице формално или неформално су прихваћене широм света. Основне последице стављања на Листу спонзора тероризма су санкције, дискредитација у међународној јавности и легитимисање мера против таквих држава, док се у исто време таквом праксом врши притисак на државе које нису на Листи да ускладе своју политику са интересима великих сила. Други модел експлоатације тероризма у сврху хибридног ратовања манифестује се кроз организовање, финансирање, опремање, обуку и усмеравање сурогат снага против влада држава са којима није остварена компатибилност интереса, при чему су сурогат снаге представљене у јавном дискурсу као борци за слободу. Предмет експлоатације у Другом моделу јесте насиље које испуњава теоријске критеријуме да буде означено као тероризам, али је због политичке сврсисходности квалификовано као борба за слободу, отпор против угњетавања и сл. Експлоатација насиља у Другом моделу врши се у циљу промене носилаца политичке власти, стварање аутономних регија односно држава које би биле кооперативне са политиком државе која примењује Други модел или као део шире стратегије управљања безбедносним процесима. Трећи модел експлоатације тероризма у сврху хибридног ратовања подразумева организовање и управљање сурогат снагама које су квалификоване као терористичке организације или се врши инфилтрација појединаца у изворне и самосталне народне побуне ради преузимања руководећих места и управљања њиховим деловањем у складу са интересима државе која предузима Трећи модел. Предмет експлоатације у Трећем моделу јесте насиље које је квалификовано као тероризам, при чему је циљ експлоатације вишеструк: 1. Путем насиља и страха који настаје као последица вршења терористичких аката управља се безбедносном ситуацијом у држави која је мета агресије или у региону који је потребно политички и територијално контролисати, са или без физичког присуства оружаних снага државе која примењује Трећи модел; 2. Стварање страха код одређеног или унапред неодређеног броја држава од потенцијалних напада терористичких организација ради вршења латентног политичког притиска на државе да буде кооперативне, и 3. Стварање разлога за војну интервенцију ради присуства и политичке контроле одређене државе или региона. На основу претходно изнетих резултата истраживања изведен је закључак да први корак у спречавању експлоатације тероризма против наше државе представља отклањање или смањивање потенцијала за друштвене сукобе који настаје услед стварања или продубљивања друштвених противречности. Из тог разлога извршена је анализа нормативно – политичког и институционалног оквира у релевантним областима друштвеног живота. Истраживањем је утврђено да у Републици Србији постоји добар основ за ангажовање и интегрисање свих ресурса друштвене моћи на плану остваривања националне безбедности, али и да постоји потреба да се актуелни политички и безбедносни институционални оквир усклади са таквим могућностима. Као резултат истраживања предложене су три групе мера чија примена треба за резултат да има: отклањање и смањивање опасности од стварања потенцијала за друштвене сукобе; успостављање ефикасног и интегрисаног институционалног оквира за супротстављање политичком насиљу које евентуално проистекне из постојећих противречности и отклањање и смањивање штетних последица таквог политичког насиља. ; U teoriji postoji saglasnost da terorizam predstavlja politički motivisano nasilje i da u tom smislu predstavlja jedan od oblika nasilne političke borbe. Specifična razlika terorizma u odnosu na druge oblike političkog nasilja je primarna usmerenost ka stvaranju, održavanju i eksploataciji straha radi zastrašivanja protivnika i jačanja podrške među pristalicama. Suštinska odstupanja od teorijskih i pravnih kriterijuma pri određivanju terorizma postoje u praksi Saveta bezbednosti. Opšta ocena delovanja Saveta bezbednosti prilikom donošenja rezolucija o terorizmu jeste da prati vladajući politički diskurs u kome su najpre države bile odgovorne za terorizam, da bi potom "slabe", "neodgovorne" i "represivne" države bile odgovorne za omogućavanje delovanja međunarodnih terorističkih organizacija na svojoj teritoriji. Savet bezbednosti usvajao je rezolucije u kojima je terorističke akte određivao spram prirode akta, ali i spram izvršioca čime su svi akti prethodno određene terorističke organizacije kvalifikovani kao teroristički akti. Istraživanjem je utvrđeno i da je prilikom usvajanja pojedinih rezolucija politička svrsishodnost uticala da se istovrsna ponašanja ne kvalifikuju uvek kao teroristički akti. Na osnovu izvedenih zaključaka utvrđeno je da složenost borbe protiv terorizma predstavlja posledicu prvenstva političke svrsishodnosti pri kvalifikovanju akta nasilja kao terorističkog akta, a ne zbog teškoća u definisanju terorizma. Promene u koncepciji terorizma u rezolucijama Saveta bezbednosti i njihova usklađenost sa vladajućim javnim diskursom odvijaju se istovremeno sa nastojanjem SAD i drugih zapadnih država da preoblikuju međunarodnu zajednicu i uspostave novi svetski poredak. U takvim okolnostima terorizam počinje da egzistira kao ofanzivno političko sredstvo hibridnog ratovanja, pri čemu se negativna konotacija terorizma eksploatiše na dva načina. Prvo, terorizam postaje politička ocena nečijeg delovanja bez obzira na prirodu tako označene aktivnosti. Drugo, terorizam se upotrebljava kao nasilno političko sredstvo koje, u zavisnosti od interesa onoga ko ceni određeno ponašanje, neće u svakoj situaciji biti označeno kao terorizam, već ponekad i kao legitiman oblik političke akcije. Ofanzivni karakter odluke istovremeno vodi zanemarivanju naučnih kriterijuma u korist političke svrsishodnosti pri kvalifikaciji nekog ponašanja kao terorističkog akta. Dominacija političkog kriterijuma pri kvalifikovanju terorističkog akta utiče na instrumentalizaciju terorizma i njegovo pretvaranje u efikasno sredstvo hibridnog ratovanja. Sadržaj hibridnog ratovanja nije posledica neograničenog izbora sredstava odnosno oružja niti njihove sofisticiranosti, već sposobnosti bezbednosnog menadžmenta da u svakoj konkretnoj situaciji nezavisno od organizacionog nivoa primeni takvu kombinaciju različitih, ali međusobno kompatibilnih pojedinačnih načina ratovanja kojom se ostvaruje sinergijski efekat radi realizacije prethodno postavljenog cilja. Upravo zbog toga terorizam kao oblik složenog političkog nasilja postaje predmet eksploatacije u svrhu hibridnog ratovanja. Na osnovu rezultata istraživanja opisana su tri modela eksplotacije terorizma u svrhu hibridnog ratovanja. Prvi model eksploatacije terorizma izveden je iz političke prakse SAD da države za koje SAD smatraju da koriste terorizam kao političko sredstvo stave na Listu sponzora terorizma. Imajući u vidu politički i svaki drugi uticaj koji SAD imaju, ovakava praksa i njene posledice formalno ili neformalno su prihvaćene širom sveta. Osnovne posledice stavljanja na Listu sponzora terorizma su sankcije, diskreditacija u međunarodnoj javnosti i legitimisanje mera protiv takvih država, dok se u isto vreme takvom praksom vrši pritisak na države koje nisu na Listi da usklade svoju politiku sa interesima velikih sila. Drugi model eksploatacije terorizma u svrhu hibridnog ratovanja manifestuje se kroz organizovanje, finansiranje, opremanje, obuku i usmeravanje surogat snaga protiv vlada država sa kojima nije ostvarena kompatibilnost interesa, pri čemu su surogat snage predstavljene u javnom diskursu kao borci za slobodu. Predmet eksploatacije u Drugom modelu jeste nasilje koje ispunjava teorijske kriterijume da bude označeno kao terorizam, ali je zbog političke svrsishodnosti kvalifikovano kao borba za slobodu, otpor protiv ugnjetavanja i sl. Eksploatacija nasilja u Drugom modelu vrši se u cilju promene nosilaca političke vlasti, stvaranje autonomnih regija odnosno država koje bi bile kooperativne sa politikom države koja primenjuje Drugi model ili kao deo šire strategije upravljanja bezbednosnim procesima. Treći model eksploatacije terorizma u svrhu hibridnog ratovanja podrazumeva organizovanje i upravljanje surogat snagama koje su kvalifikovane kao terorističke organizacije ili se vrši infiltracija pojedinaca u izvorne i samostalne narodne pobune radi preuzimanja rukovodećih mesta i upravljanja njihovim delovanjem u skladu sa interesima države koja preduzima Treći model. Predmet eksploatacije u Trećem modelu jeste nasilje koje je kvalifikovano kao terorizam, pri čemu je cilj eksploatacije višestruk: 1. Putem nasilja i straha koji nastaje kao posledica vršenja terorističkih akata upravlja se bezbednosnom situacijom u državi koja je meta agresije ili u regionu koji je potrebno politički i teritorijalno kontrolisati, sa ili bez fizičkog prisustva oružanih snaga države koja primenjuje Treći model; 2. Stvaranje straha kod određenog ili unapred neodređenog broja država od potencijalnih napada terorističkih organizacija radi vršenja latentnog političkog pritiska na države da bude kooperativne, i 3. Stvaranje razloga za vojnu intervenciju radi prisustva i političke kontrole određene države ili regiona. Na osnovu prethodno iznetih rezultata istraživanja izveden je zaključak da prvi korak u sprečavanju eksploatacije terorizma protiv naše države predstavlja otklanjanje ili smanjivanje potencijala za društvene sukobe koji nastaje usled stvaranja ili produbljivanja društvenih protivrečnosti. Iz tog razloga izvršena je analiza normativno – političkog i institucionalnog okvira u relevantnim oblastima društvenog života. Istraživanjem je utvrđeno da u Republici Srbiji postoji dobar osnov za angažovanje i integrisanje svih resursa društvene moći na planu ostvarivanja nacionalne bezbednosti, ali i da postoji potreba da se aktuelni politički i bezbednosni institucionalni okvir uskladi sa takvim mogućnostima. Kao rezultat istraživanja predložene su tri grupe mera čija primena treba za rezultat da ima: otklanjanje i smanjivanje opasnosti od stvaranja potencijala za društvene sukobe; uspostavljanje efikasnog i integrisanog institucionalnog okvira za suprotstavljanje političkom nasilju koje eventualno proistekne iz postojećih protivrečnosti i otklanjanje i smanjivanje štetnih posledica takvog političkog nasilja. ; There is a consensus in security studies that terrorism is a politically motivated violence and, therefore, it represents one of the forms of violent political struggle. What distinguishes terrorism from other forms of political violence is its primary focus on creating, maintaining and exploiting fear in order to intimidate opponents and strengthen support among allies. Fundamental deviations from theoretical and legal criteria in determination of terrorism are identified in the pratice of the Security Council. The general assessment of the Security Council's actions related to terrorism is that the Council has been following the prevailing political discourse in which, initially, states in their entirety were responsible for terrorism, and later the blame was put on "weak", "irresponsible" and "repressive" states for enabling international terrorist organizations to operate on their territories. The Security Council passed resolutions in which it classified terrorist acts according to the nature of the act but also to the nature of the perpetrator, which resulted in treating all acts of a previously designated terrorist organization as terrorist acts. The research also determined that during the adoption of certain resolutions, political expediency influenced the fact that similar behaviors do not always qualify as terrorist acts. Based on the previously derived conclusions, it could be said that the complexity of fight against terrorism is a consequence of the primacy of the political criterion in designation of an act of violence as a terrorist act, and not because of the difficulties in defining the notion of terrorism. Changes in the concept of terrorism in the Security Council Resolutions and their harmonization with the prevailing public discourse coincides with the efforts of the United States and other Western countries to reshape the international community and establish a new world order. In such circumstances, terrorism becomes an offensive political tool of hybrid warfare, with the negative connotation of terrorism being exploited in two ways. First, terrorism has become a political assessment of one's actions, regardless of the nature of the such activities. Second, terrorism has become a violent political tool which, depending on the interests of those in the position to evaluate certain behaviors, will not be labeled as terrorism in each situation, but rather as a legitimate form of political action at times. Offensive character of the decision leads to the neglect of scientific criteria in favor of political expediency in the process of terrorist act designation. Dominance of the political criterion in designation of a terrorist act influences the instrumentalisation of terrorism and its transformation into an effective means of hybrid warfare. Content of hybrid warfare is not a consequence of an unlimited variety of weapons used, nor their sophistication, but the ability of security management to apply such combinations of different, yet mutually compatible types of warfare in order to achieve a previously determined aim. These are reasons why terrorism, as a form of complex political violence, is exploited in hybrid warfare. Based on the results of the research, three models of exploitation of terrorism for the purposes of hybrid warfare are described. The First Model of exploitation is derived from the political practice of the United States to put countries on the U.S list of state sponsors of terrorism. In accordance with the political and any other influence that the United States has, this practice and its consequences are formally or informally accepted around the world. The main consequences of being placed on the List are sanctions, discredit on the international level and legitimization of measures against such states, while at the same time putting pressure on countries that are not on the List to harmonize their policies with the interests of great powers. The Second Model of exploitation of terrorism for the purpose of hybrid warfare consists of organizing, financing, equipping, training and directing surrogate forces against the governments of countries with whom compatibility of interests has not been achieved, where surrogate forces are presented in the public discourse as freedom fighters. The subject of exploitation in the Second Model is violence that meets the theoretical criteria to be designated as terrorism. However, due to its political expediency it is qualified as a fight for freedom, resistance against oppression etc. The exploitation of violence used in the second model is done with the intention of shifting political power in order to create autonomous regions or states that would be cooperative with the policy of the state that applies the Second Model or as a part of a broader strategy for managing security processes. The Third Model of exploitation of terrorism for the purposes of hybrid warfare implies organization and managing of surrogate forces that are qualified as terrorist organizations or infiltrating individuals into original and independent popular uprisings in order to take leadership positions and manage their actions in accordance with the interests of the state which apply the Third Model. The subject of exploitation in the Third Model is violence that is qualified as terrorism, with multiple goals: 1. Violence and fear that arises as a result of terrorist acts allows crisis management in the country targeted by aggression or in the region in need of political and territorial control, with or without the physical presence of the armed forces of the State applying the Third Model; 2. Creating fear of potential terrorist attacks in order to exert latent political pressure on states to be cooperative, and 3. Creating reasons for a military intervention which results in physical presence and political control of a certain state or region. Based on the previously presented research results, it may be concluded that the first step to prevent terrorist exploitation against our country should be to eliminate or reduce the potential for social conflicts driven by social contradictions. For this reason, an analysis of the normative - political and institutional framework in the relevant areas of social life was conducted. The research has determined that in the Republic of Serbia there is a good basis for engaging and integrating all resources of national power in terms of achieving national security. In addition, there is a need to harmonize the current political and institutional framework for national security with such possibilities. As a result of the research, three groups of measures have been proposed: elimination or reduction of the potential for social conflicts; establishment of an effective and integrated institutional framework for countering political violence that may arise from the aforementioned contradictions, and elimination and reduction of harmful consequences of such political violence.