У раду се размaтра утицај политичких промена на културно-уметнички живот Пољске и Југославије средином прошлог века. Након периода соцреализма, као водећег уметничког правца, у обе земље је отпочета тежња ка деетатизацији културе, што је у сфери организације музичког живота резултирало оснивањем интернационалних фестивала савремене музике. Будући да је пољски фестивал Варшавска јесен (1956), утемељен пет година раније, он је постао узор југословенском Музичком бијеналу Загреб (1961), што имплицира потенцијалне аналогије између стратегија и циљева ових манифестација. Оба фестивала замишљена су као места на којима би се сусрели композитори са обе стране Гвоздене завесе. Наиме, организатори су тежили инкорпорирању домаћих композитора у актуелне западноевропске музичке токове, не би ли створили повољније услове за културну либерализацију Пољске и Југославије. Стога, иако перципирани као отклон од соцреализма, те као вид деполитизације музике, ови фестивали су, сасвим парадоксално, наставили да служе новопрокламованим политичким идејама, усмереним ка презентацији Пољске и Југославије као либерално-демократских средина. ; This paper examines the influence of political changes on the cultural life in Poland and Yugoslavia from the 1950s to the early 1960s. After a period of socialist realism (as the main art orientation), the tendency toward liberalization of culture started in both countries. In the domain of organizing musical life, such tendencies reflected in establishing of international festivals of contemporary music. The Warsaw Autumn (1956) and the Zagreb Music Biennale (1961) were places where composers from both sides of the Iron Curtain have presented their works. Analogies between these festivals are evident, given the fact that the Polish festival was founded five years earlier and served as a model for establishment of the Zagreb Music Biennale. First of all, the Warsaw Autumn and the Zagreb Music Biennale have shown similar problems in regard to the music repertoire. In addition, the similarities between these festivals are recognized based on the main objectives of both festivals organizers which implied aspiration for incorporation of Polish and Yugoslav music culture into the contemporary tendencies of Western Europe. It was a crucial strategy of the Warsaw Autumn, as well as of the Zagreb Music Biennale, whose purposes were about contributing to the liberalization of both Polish and Yugoslav culture. Therefore, this study has found that these festivals, although perceived as a departure from political ideologization of music, continued to promote modified political aims referring to presentation of Poland and Yugoslavia as liberal countries.
In many of its areas, the writing of music history in Germany is characterised by the Romantic music outlook and its "Two-World-Model": the real world is seen as opposing the ideal world of music as a higher existence of ideas and ideals. Art music in the emphatic sense, commonly designated as serious music, pretends to represent that ideal world and makes claims to truthfulness. The science of music actually believes it is able to prove the universality of these claims. A large part of musicological publications are characterised by this assumption. However, a public discussion among musicologists as to whether such writings should belong to the field of theology rather than to historico-critical historiography (as a science in the strict sense) is non-existent. As a result, our field has not only disappeared from a public sphere that wishes to leave those claims to small elitist circles, but has also encountered a growing lack of understanding among other disciplines, even to the point of mockery. It would suffice here to refer to the lawyer Bernhard Weck, who wrote with regard to Beethoven's Opus 112: "Only musicology could prove that 'political ideas of freedom can be expressed through gestures of sound.'" ; У многим својим сегментима, писање историја музике у Немачкој карактерише романтичарска визура и њен "модел два света": реални свет се посматра као супротстављен идеалном свету музике као вишем ступњу постојања идеја и идеала. Уметничка музика у изворном смислу, обично означена термином "озбиљна музика", претвара се да представља тај идеалан свет и претендује на истинитост. Наука о музици заиста верује да може да докаже универзалност ових тврдњи. Знатан број музиколошких публикација карактерише ова претпоставка. Међутим, јавна дискусија међу музиколозима о томе да ли такви списи треба да припадају области теологије, а не историјско-критичкој историографији (као науци у строгом смислу) не постоји. Као резултат тога, наше поље није само нестало из јавне сфере, која жели да те тврдње остави малим елитистичким круговима, већ је наишло и на све већи недостатак разумевања међу другим дисциплинама, чак и до тачке ругања. Довољно је да се позовемо на речи адвоката Бернарда Века (Bernhard Weck), који је у вези са Бетовеновим опусом 112 написао: "Само музикологија може доказати да се 'политичке идеје слободе могу изразити звучним гестовима'." ; Часопис је индексиран на http://doiserbia.nb.rs/, http://dais.sanu.ac.rs/handle/123456789/914 и у међународној бази ProQuest. / The journal is indexed in http://doiserbia.nb.rs/, http://dais.sanu.ac.rs/handle/123456789/914 and in the international database ProQuest. Издавање ове публикације подржали су Министарство културе и информисања Републике Србије, Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије и СОКОЈ - Организација музичких аутора Србије / The publication of this volume was supported by the Ministry of Culture and Information of the Republic of Serbia, the Ministry of Education, Science and Technological Development of the Republic of Serbia and SOKOJ - Serbian Music Authors' Organization
This paper presents an overview of the latest experiences in ethnomusicological research based on the texts incorporated in this collection of works. These experiences emanate primarily from the local researchers' works on music of the Balkans, with a heightened theoretical and methodological dimension. The distinctive Balkan musical practices, created through the amalgamation of elements from different cultures, ethnicities, and religions, made this geo-cultural space intriguing not only to researchers from this very region but also to those from other cultural communities. A theoretical framework for interpreting these practices together with the contemporary research methods stem from interactions of local scientific communities' experiences, sources and practices they deal with, circumstances, ideologies and politics, including the influences of the world's dominant ethnomusicological communities as well as researchers' individual affinities and choices. A comparison with the research strategies applied in similar, transitory geo-cultural spaces contributes to a more complex exploration of the Balkan ethnomusicologists' experiences. ; Рад доноси преглед новијих искустава у етномузиколошким истраживањима музика Балкана, првенствено на основу радова који чине овај зборник. Пажња је кључно усмерена на теоријско-методолошку димензију. Специфичне музичке праксе Балкана, формиране амалгамисањем елемената различитих култура, етницитета и религија, учиниле су овај гео- културни простор интригантним не само за истраживаче из самог региона, већ и за оне из других културних средина. Теоријски оквири у којима се оне интерпретирају и методе које се данас користе у истраживањима резултат су интеракција искустава локалних научних заједница, извора и пракси којима се баве, околности, идеологија и политика, укључујући и утицаје доминантних светских етномузиколошких заједница и индивидуалних афинитета истраживача. Комплексније разматрање искустава етномузиколога са Балкана остварено је поређењима са истраживачким стратегијама примењиваним на сличним, транзиторним геокултурним просторима.
The article explores the Baltic musicological conferences as a non-hierarchical network and its role and meaning in the changing political and cultural contexts. Starting from 1967, when the first conference took place, the annual meetings of the Baltic musicologists soon became a transnational space for the professional exchange and crosscultural discussion. Based on the results and the impact of cooperation between musicologists of neighbouring countries, the Soviet formation of the national history writing and the development of the Baltic musicological comparativism is discussed, given the political and cultural factors of these changes. The theoretical foundations and cultural aspirations of the concept of national music historiography by Vytautas Landsbergis is highlighted as representative example of the national self-confidence in Lithuanian musicology during the Soviet period. ; Балтички културни простор – да ли је то реалност или фикција, спонтана транскултурална традиција или вештачка геополитичка конструкција? Ова питања, која доводе под сумњу балтичке музиколошке конференције, које се у континуитету одржавају већ педесетак година, уопште нису реторичка. Од 1967. године, када је одржана прва конференција, годишња окупљања балтичких музиколога нису била ограничена само на остваривање професионалних циљева. Политичке промене и културне пукотине увек изнова остављају своје отиске у историји транснационалне балтичке музиколошке сарадње. Приликом покретања прве конференције пре више од пет деценија, примењен је совјетски метод обредног посвећења: окупљање музиколога из три балтичке државе формално је било посвећено 50. годишњици Октобарске револуције, чиме је је успостављена традиција која је пркосила совјетској централизацији. Ускоро су конференције постале простор за професионално самоизражавање и транснационално нехијерархијско умрежавање младих музиколога који су стасавали током шездесетих година ХХ века, као и каснијих генерација. Ова традиција је допринела успостављању институционалног статуса балтичке музикологије, настале као алтернатива званичној доктрини совјетске музике и музикологије у другој половини ХХ века. Супротстављајући се наметнутом совјетском приступу развоју националне културе, балтичке музиколошке конференције прошириле су геополитичко и хронолошко истраживачко поље у вези са музиком својих земаља. Скромни покушаји да се развије компаративизам најбоље су промовисани заједничким напорима да се дефинише појам националне музичке културе и категорије типичне за овај концепт: национална школа и национални стил. Компаративна перспектива била је посебно карактеристична за презентације Арнолдса Клотинша (Arnolds Klotiņš), Марта Хумала (Mart Humal), Витаутаса Ландсбергиса (Vytautas Landsbergis) и Алгирдаса Амбразаса (Algirdas Ambrazas), који су сумирали своја фундаментална истраживања у области музике као културне праксе и музичких стилова. Међутим, чак и у радовима наведених музиколога, универзалнији аспект је био засењен традиционалном концепцијом националног израза у музици. Успостављање алтернативних канона националне класичне и модерне музике, као и модернизација музикологије, спадају у резултате ових конференција. Током година политичких промена деведесетих година прошлог века, културно оживљавање је инспирисало дискусије о општијој потрази за балтичким културним идентитетом и могућностима његовог институционалног успостављања. Међутим, истовремено су се отворила питања идентитета ове манифестације, доводећи у питање сам формат балтичког музиколошког простора као могуће совјетске геополитичке конструкције. ; Часопис је индексиран на http://doiserbia.nb.rs/, http://dais.sanu.ac.rs/handle/123456789/914 и у међународној бази ProQuest. / The journal is indexed in http://doiserbia.nb.rs/, http://dais.sanu.ac.rs/handle/123456789/914 and in the international database ProQuest. Издавање ове публикације подржали су Министарство културе и информисања Републике Србије, Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије и СОКОЈ - Организација музичких аутора Србије / The publication of this volume was supported by the Ministry of Culture and Information of the Republic of Serbia, the Ministry of Education, Science and Technological Development of the Republic of Serbia and SOKOJ - Serbian Music Authors' Organization
As the first festival of contemporary music in socialist Yugoslavia, the Music Biennale Zagreb (founded in 1961) attracted a lot of domestic and foreign media attention. This study discusses the reception of the first Music Biennale in the Belgradian daily newspapers, Politika [Politics], Borba [Struggle] and Večernje Novosti [Evening News], with reference to the characteristics of the editorial policies of these three newspapers. The timely and active reporting of the daily press in Belgrade indicates that the first Music Biennale Zagreb was promptly recognised as an important modernist musical festival for the then cultural life of the whole of Yugoslavia. ; Основан 1961. године, Музички бијенале Загреб, први фестивал савремене музике у социјалистичкој Југославији, од почетка је привлачио велику пажњу домаће и иностране јавности. У раду се анализира одјек првог Музичког бијенала у београдским дневним новинама, Политици, Борби и Вечерњним новостима, при чему се указује и на карактеристике уређивачких политика ових трију листова. Правовремено и активно извештавање београдске дневне штампе о првом загребачком Бијеналу сведочи о промптно препознатом значају ове авангардне манифестације за тадашњи културни живот целокупне Југославије.
Овај рад представља сажетак истраживања у којем је српска документарно-уметничка проза друге половине 19. века сагледана као драгоцени извор за упознавање токова и веза између српске културне и музичке историје. Истражена грађа потврђује да је музика, у сфери јавног и приватног, била важан сегмент живота свих слојева српског друштва 19. века, у сложеним геополитичким и културноисторијским контекстима. С обзиром на природу извора, сведочанства носе индивидуализовану, парцијалну перспективу, често подређену функцијама и облицима текста, поетици појединих аутора и концепцијама конкретних мемоарских дела. Посебно је коментарисан "ниво документарности" мемоарских извора, односно условљеност типа записа о музици природом документарно-уметничких жанрова. ; In this study the documentary prose (memoirs, diaries, autobiographies and travelogues, as well as selected biographical essays about the renowned individuals) written in the second half of the XIX century by prominent Serbian cultural workers, artists, statesmen, journalists and politicians is regarded as a valuable material for exploring the links and flows between Serbian cultural and musical histories. The sources confirm that, both in the public and private spheres, music was an important segment of all strata of the XIX-century Serbian society in complex geopolitical and cultural-historical contexts. In a diachronic perspective the analysed material reflects the dynamics and evolution of the types of presence of music and musical life in all countries populated by the Serbs in this period: the Habsburg Monarchy, the Principality and Kingdom of Serbia and the Serbian enclaves in other nations. The documents testify about the place of music in the spheres of personal interest, affinities and experiences of the writers and their contemporaries, i.e. they reflect the status of music in the context of everyday cultural life of the Serbs in the XIX century. By means of separate thematic descriptions of music in the sources, the music creators, performers and audiences are portrayed, the activities of important music institutions are presented, various types and opportunities for making music are described, the aspects of musical interpretation are commented on, and the features of traditions of vocal and instrumental musical practices from different regions are analysed. The collected sources have been analysed and assessed with respect to their contents and the authors' attitudes, and the deliberation of the hypotheses posed here is compliant with the inspection of the relevant studies from the realms of general and cultural histories, histories of literature and literary criticism, music history, cultural anthropology and art history. Due to the nature of the sources, these testimonies usually point to an individualised, partial perspective, often subordinated to the function and type of text, the poetics of certain authors and the concepts of specific memoirs. The "level of documentarity" of the memoire sources is discussed separately, as well as the dependence of the types of writings about music on the nature of the genres of documentary prose.
У овом раду разматраћемо музичка издања Јована Фрајта и Сергија Страхова која су публикована у периоду од 1921. до 1945. (?) године у Београду. Увидом у сачуване делове колекција Фрајтових и Страховљевих издања, уз њихово допуњавање подацима из дневне штампе и периодике, те мемоарске и архивске грађе могуће је да се начини делимична реконструкција поља популарне музике у Југославији која подразумева издвајање значајних композитора, текстописаца и извођача популарних песама из тог периода, као и жанрова и културних утицаја (САД, Немачка, Аустрија, Мађарска, Италија, Француска, СССР итд.). Поређењем тенденција у овој области на простору Југославије са тенденцијама у другим земљама пружа се основ за изношење претпоставки о својствима домаће популарне музичке продукције. Сврха тога је да се укаже на околности настанка аутономне југословенске популарне музичке продукције, као и да се размотри значај овог сегмента у истраживању југословенског друштва и културе тог доба. ; In the existing research of the cultural phenomena in the region of the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes/Yugoslavia not much attention has been devoted to the issue of the expansion of popular music. The reflections on the rise in the interest in musical accomplishments of commercial character in urban centres across Yugoslavia are rare and insufficiently detailed, which is why data on key agents, institutions, creative tendencies and forms of consummation in the field of popular music are missing, as well as the data on their wider circumstances (social, economical, political, etc.). The majority of data is found in memoirs but these data are not adequately systematized and contextualized. The plethora of data is also found in sources like musical editions that have not been researched until now. Namely, in the period after the First World War there were several private music publishers who dedicated a significant part of their collections to the genre of popular music/Schlager music. This is especially relevant for publishing houses of Jovan Frajt and Sergije Strahov, which were stationed in Belgrade, and publishing houses Akord and Albini from Zagreb. The inspection of the preserved pieces of the collections of editions by Frajt and Strahov, which was completed by the data from printed programmes of Radio Belgrade as well as the archive material, it is possible to partly reconstruct the field of popular music in Yugoslavia. This implies singling out important composers, writers and performers of popular songs from that period, as well as the genres and cultural influence (USA, Germany, Austria, Hungary, Italy, France, USSR, etc.). The comparison of tendencies in this field in the region of Yugoslavia with tendencies in other countries provides a basis for making presuppositions concerning the features of domestic popular music production. The purpose of such a procedure is to indicate the circumstances in which an autonomous Yugoslav popular music production emerged in the period between the two World Wars, as well as to consider the significance of this segment in the research of Yugoslav society and culture of that period.
Since this is a phenomenon of recent times, the significance of the politicization of music during the period of totalitarian rule in Bulgaria (1944–1989) is still unexplored. This paper focuses on the interplay between the political regime, musical life in Bulgaria, and the status of Bulgarian composers. Many books, articles, conferences and PhDs have been presented recently in the field of cultural studies, promoting a multidisciplinary approach in several fields. A new approach tothis dynamic period would clarify the overall development of Bulgarian musical culture in the twentieth century. ; Овај чланак је усмерен на међусобни однос политичког режима, музичког живота у Бугарској и статута бугарских композитора у раздобљу између 1944 и 1989. У новије време, бројни чланци, конференцијски радови и докторске дисертације промовишу област културних студија и интердисциплинарни приступ, који се обједињују историја, политикологија и музикологија. Тиме је на нов начин осветљен репертоар остварења компонованих и извођених у поменутом периоду. Након социјалистичке револуције у Бугарској 1944. године, социјалистички реализам постаје доминантна доктрина у музичкимг руговима. "Што је више међу људима, то је ближи животу!", гласила је нова идеологија. Током социјалистичког раздобља, уметности су биле финансиране (и регулисане) од стране цржаве, централизоване и снажно идеолошки усмерене. Уметници који нису били по вољи режиму били су елиминисани. Широм земље основане су нове оперске куће, симфонијски оркестри и средње музичке школе. Идеолошка ограничења нису нужно компромитовала уметничко изражавање, поготово током повремених периода либерализације (којима је дозвољена западноевропска књижевност и музика у Бугарској). Држава је такође контролисала Удружење бугарских композитора, производњу и дистрибуцију музичких албума и партитура, па чак и репертоар који се изводио у ресторанима. Композитори и музиколози су развијали нову соцреалистичку културу и промовисали бугарску музику у домаћим и интернационалним оквирима. Основани су нови фестивали бугарске музике, а бугарски фолклор је заменио неоромантичарски тренд карактеристичан за тридесете и четрдесетегодине ХХвека. Већини младих композитора и извођача није било дозвољено да студирају у иностранству, са изузетком Совјетског Савеза, нити да асимилују трендове савремене западноевропске музике. Након слома државног социјализма 1989. године, државна улагања у музику су смањена, те су појединци и ансамбли морали да се преоријентишу на тржишно пословање (док су у социјалистичком раздобљу плате и програми углавном били у надлежности Министарства културе). Од почетка XXI века, бугарски композитори разних генерација, као и извођачи, било да живе у Бугарској или у иностранству, настоје да промовишу савремену бугарску уметничку музику на престижним светским сценама.
In the 1960s, the quantity of publications on aesthetics of music significantly increased in Hungary. The variability of the subjects, the approaches and the opinions are result of an explicit ideological reordering based on the consequently articulated politics of anti-Stalinism. By the mid-sixties the economic founding and sustainability of socialism and its optimized operation became the crucial problem for the power, hence the importance of natural and social sciences increased in the public discourses. The arts were no longer treated as mere illustrations of the political power and its intentions. I focus on the main contributions to aesthetics of music of the so-called creative Marxism written by three internationally acknowledged Hungarian scholars of this period: József Ujfalussy, Dénes Zoltai and János Maróthy. Selected texts are analized from theoretical points of view and interpreted in the context of the Hungarian cultural policy and the national and international career of their authors as well. ; Током шездесетих година прошлог века, број публикација о естетици музике значајно се повећао у Мађарској. Разноврсност тема, приступа и мишљења резултат је експлицитног идеолошког престројавања услед артикулације политике антистаљинизма. Будући да су средином шездесетих година економска утемељеност и одрживост социјализма и његова оптимизација постале кључни проблем власти, порастао је значај природних и друштвених наука у јавним дискурсима. Уметност више није третирана као пука илустрација политичке моћи и њених циљева. У овом раду фокусирам се на главне доприносе естетици музике од стране заступника тзв. креативног марксизма; аутори чије радове разматрам јесу три међународно призната мађарска естетичара из овог раздобља. Одабрани текстови анализирани су са теоријског становишта и интерпретирани у контексту мађарске културне политике, као и националне и међународне каријере аутора. На основу семиналне књиге Музичка слика стварности (1962) испитујем како се Јожеф Ујфалуси (József Ujfalussy) обавезао да ће конкретизовати основне категорије опште естетике марксизма-лењинизма у музици, да би створио музичко-теоријску основу за дебате о (социјалистичком) реализму у музици. Као резултат својих истраживања, Ујфалуси је разрадио интерпретацију категорије интонације, која садржи психолошке, неурофизиолошке и акустичке компоненте, као и разматрања о историји музичког материјала, мелодији, хармонији и жанровима уопште. Према мојој хипотези, његова естетика је од велике важности јер је послужила као чврста основа за Бартокову парадигму културне политике која се опрезно оријентисала према Западу и његовој "буржоаској" култури. Ову тенденцију је додатно развио Денеш Золтаи (Dénes Zoltai). У овом сегменту текста истражујем како је Золтаи заговарао антидогматску и либерализовану теорију уметности у својој збирци радова Превазилажење "књижевноцентричности" социјалистичког реализма (1964), у којој је музика коришћена као методолошка основа (а не књижевност). У својим написима он је изнео и ново тумачење националног карактера социјалистичке културе, наглашавајући важност интеграције разних дивергентних националних традиција буржоаске уметности. У овом раду, Золтаи се изричито позвао на политички маргинализованог, светски познатог филозофа и естетичара Ђерђа Лукаша (György Lukács), који је са ентузијазмом заговарао оријентацију социјалистичке музичке културе према Бартоковом духу и укупном опусу. Књига Музика и буржоазија, музика и пролетеријат (1966) коју је написао Јанош Мароти (János Maróthy) такође је престављала фундаменталан допринос мултидисциплинарном успостављању марксистичке музикологије у Мађарској. Интегришући неке резултате Ујфалусија и Золтаја, Мароти је конструисао наратив који је требало да буде предисторија социјалистичког реализма. Услед његових политички мотивисаних и застарелих ставова о функцији уметности,као и делимично телеолошког и нормативног карактера његове теорије, ова књига се изразито супротставља другим двема књигама које су предмет овог разматрања. Упоређивањем комплементарних и супротстављених елемената ових дела и њихове рецепције, постају нам разумљиви теоријски проблеми реализма и социјалистичке музичке културе тог времена, а може се видети и како су марксистички теоретичари покушавали да пронађу везу између савремених изазова и европских традиција. ; Часопис је индексиран на http://doiserbia.nb.rs/, http://dais.sanu.ac.rs/handle/123456789/914 и у међународној бази ProQuest. / The journal is indexed in http://doiserbia.nb.rs/, http://dais.sanu.ac.rs/handle/123456789/914 and in the international database ProQuest. Издавање ове публикације подржали су Министарство културе и информисања Републике Србије, Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије и СОКОЈ - Организација музичких аутора Србије / The publication of this volume was supported by the Ministry of Culture and Information of the Republic of Serbia, the Ministry of Education, Science and Technological Development of the Republic of Serbia and SOKOJ - Serbian Music Authors' Organization
The Fifth Hellenic Week of Contemporary Music (Athens, 1976) has been mainly considered in the context of a major political event: the fall of the military dictatorship in 1974. However, it may also be seen as a landmark for the transition to a postmodern era in Greece. The musical works presented during the Week, as well as their reception by the musical community are indicative of this transition. This paper aims at exploring those two perspectives and places the emphasis on the second, through an analytical comment on Le Tricot Rouge by Giorgos Kouroupos and the critiques in the press. ; Пета грчка недеља савремене музике одржана је 1976. године у Атини. Рецепција авангардних дела, која су се налазила у средишту претходних издања овог фестивала, драматично се променила — од полемичког и/или ентузијастичног става присутног у претходним издањима, до мирнијег и критичнијег става у Петој седмици. Ова значајна промена повезана је с националним политичким и идеолошким разлозима. Међутим, у ширем европском контексту ова промена може указивати и на прелазак са модернистичког на постмодернистичко схватање. Овај рад има за циљ да истражи како две различите перспективе могу утицати на конструкцију значења тих музичких догађаја и ставља акценат на "денационализовану" перспективу, која у први план истиче директнију везу од периферије ка харизматичним центрима. С једне стране, из националне перспективе, поменута промена повезана је са војном диктатуром која је успостављена у Грчкој 1967. године, а укинута 1974. године (Leotsakos 1976). Стога су и композиције поручене од грчких композитора и њихова рецепција током Четврте недеље представљале директне или индиректне изразе протеста против диктаторског режима (Tsagkarakis 2013). С друге стране, напор грчке "прогресивне" музичке заједнице да равноправно комуницира са интернационалном авангардом довео је, најпре, до присвајања постмодерних техника у музичким делима, а затим и до прихватања и мирног сапостојања неколико трендова. Овакав став је очигледан у реакцијама публике током Пете седмице. Последично, Пета недеља се може посматрати у светлу свеопштих промена у Грчкој и Европи тога доба (Romanou 1976, Christopoulou 2009, Samson 2013). У овом контексту, овај рад ће се фокусирати и на специфична музичка дела, посебно Le Tricot Rouge композитора Јоргоса Курупоса (Giorgos Kouroupos), као и на опште ставове музичке заједнице, укључујући ту композиторе, извођаче, публику и критичаре. ; Часопис је индексиран на http://doiserbia.nb.rs/, http://dais.sanu.ac.rs/handle/123456789/914 и у међународној бази ProQuest. / The journal is indexed in http://doiserbia.nb.rs/, http://dais.sanu.ac.rs/handle/123456789/914 and in the international database ProQuest. Издавање ове публикације подржали су Министарство културе и информисања Републике Србије, Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије и СОКОЈ - Организација музичких аутора Србије / The publication of this volume was supported by the Ministry of Culture and Information of the Republic of Serbia, the Ministry of Education, Science and Technological Development of the Republic of Serbia and SOKOJ - Serbian Music Authors' Organization
Ова књига садржи студије настале на основу излагања на међународном скупу Музичке праксе Балкана: етномузиколошке перспективе, одржаном новембра 2011. године у Београду. Организовањем скупа желели смо, пре свега, да као домаћини међународног скупа допринесемо учвршћивању постојећих контаката међу истраживачима који се баве музикама Балкана, као и да пружимо могућност за нова професионална познанства. У проблемском смислу, намера нам је била да створимо прилику за преиспитивање и унапређивање сопствених учешћа у етномузикологији, да дискутовањем о различитим истраживачким стратегијама примењиваним на балканске музичке праксе у новије време допринесемо унапређењу њихових истраживања, као и да скретањем пажње на специфичне проблеме, али и вредности етномузикологије, односно "националних етномузикологија" на Балкану учествујемо у ефикаснијем укључивању "малих" дисциплинарних заједница у светско етномузиколошко друштво. Овакве, у извесном смислу опште потребе, потенциране су околностима развоја етномузикологије у Србији, посебно последњих деценија. Интересовања за традиционалну народну музику изражена кроз записе о њој, њено нотирање и снимање, а потом и прве студије образованих музичара, махом композитора, у Србији су (тек) 1948. добили институционално окриље оснивањем Музиколошког института Српске академије наука (данас Српске академије наука и уметности – САНУ). Од оснивања до данас то је државна установа, те је начин рада условљен државним културним и научним политикама, а обим научне продукције кључно је одређивао увек мали број истраживача. Повећање броја етномузиколога запослених у Институту резултирало је иницијативом да се у оквиру обележавања 170 година постојања САНУ, након већег броја скупова које су организовали музиколози из Института, приреди међународни етномузиколошки скуп. То је, уједно, био и први специјализовани етномузиколошки симпозијум у Србији, а сходно томе, ово је први зборник таквог профила објављен у нашој земљи. Комплексна подршка коју смо добили од САНУ – Одељења ликовне и музичке уметности, као и признавање важности оваквог скупа од стране Министарства просвете и науке Републике Србије, што је подразумевало финансијску помоћ организацији, били су неопходни предуслови и за саму реализацију скупа, и за објављивање овог зборника. Као и увек, обим помоћи, а посебно рокови, били су лимитирајући фактори нашим идејама и професионалним жељама. Изражавамо нарочиту захвалност уваженим колегама који су били у саставу Програмског одбора скупа: Изаљију Земцовском, Џиму Самсону, Мартину Стоуксу, Лозанки Пејчевој и Палу Рихтеру. Непосредне задатке из домена организације скупа делили смо првенствено са колегама-етномузиколозима из Института, Растком Јаковљевићем и Маријом Думнић. Велико нам је задовољство што смо имали прилику да окупимо 26 етномузиколога из 11 земаља: Бугарске, Велике Британије, Грчке, Литваније, Мађарске, Македоније, Русије, Словеније, Турске, Аустралије и Србије. Жао нам је што, због објективних околности, на скупу нису могли да узму учешћа неки од истраживача музика Балкана са других подручја, чија би искуства несумњиво допринела квалитету симпозијума и зборника. Велика већина учесника скупа је приредила своја излагања за публиковање. Сада се пред читаоцима налази двадесет једна студија која на различите начине осветљава музичке праксе Балкана, сведочећи о ширини актуелних истраживачких интересовања и методологија. Издање укључује и вредне аудио и видео примере на приложеном диску, чиме читаоцима омогућавамо потпунији увид у истраживану музику и научне приступе. Обраћајући се ширем кругу читалаца, зборник је публикован на енглеском језику, али је ауторима остављена могућност да своје радове приложе и на матерњим језицима, па су ове верзије такође приложене на диску. Уређивање овог обимног и комплексног зборника је било посебно искуство. Захваљујемо се свим ауторима за прилоге и сарадњу. Посебну захвалност дугујемо рецензентима студија. У овом обимном послу подршку смо имали од читавог колектива Музиколошког института, а нарочито од колегинице др Мелите Милин, која је имала мноштво драгоцених сугестија. Ангажовање др Јелене Симоновић-Schiff (Државни универзитет Портланда, САД) око лекторисања текстова на енглеском језику, Зорана Јерковића у припреми звучних примера, Милоша Рашића у обради видео- примера и Горана Јањића на техничкој припреми издања, далеко је превазишло базичне задатке, због чега смо им велики дужници. ; This book is comprised of studies presented at the international symposium Musical practices in the Balkans: ethnomusicological perspectives, held in November 2011 in Belgrade, Serbia. By organizing this international meeting, as hosts, we above all wanted to contribute to strengthening the existing ties among researchers involved with Balkan musics and to facilitate new professional contacts. Our intent was to create an opportunity for reassessment and improvement of each of our own shares in ethnomusicology, to contribute to the advancement of research by discussing various research strategies recently applied to Balkan musical practices, and to participate in the more efficient inclusion of 'small' disciplinary communities in the global ethnomusicologies by highlighting specific values and problems of 'national ethnomusicologies' in the Balkans. These, so to speak, general needs, were reinforced in circumstances of the growth of the ethnomusicology in Serbia, particularly in recent decades. The interests in traditional folk music expressed through writings, notation, and recording of the same, followed by the first research studies by educated musicians—mainly composers, became institutionalized in Serbia (only) in 1948 with foundation of the Institute of musicology of Serbian academy of sciences (today Serbian academy of sciences and arts—SASA). Since its beginning, SASA has been a state institution, with its work regimen determined by the government culture and science politics and the scope of research output administered by a small number of researchers. The increase in number of ethnomusicologists employed by the Institute resulted in an initiative to celebrate the SASA 170th anniversary by organizing an ethnomusicology conference, in the footsteps of a number of similar professional meetings coordinated by the Institute's musicologists. This was at the same time the first narrowly specialized ethnomusicology symposium in Serbia, and consequently, in front of you is the first proceedings of such profile published in our country. The substantial support received from the SASA Department of fine arts and music and the acknowledgement of the significance of such a meeting by the Ministry of education and science of the Republic of Serbia, including funding the event organization, were essential and indispensable prerequisites for the Symposium realization and publication of this book. As is usually the case, the extent of financial support and particularly deadlines, imposed limits on some of our ideas and professional desires. We are deeply grateful to our esteemed colleagues, members of the Symposium Program committee: Izaly Zemtsovsky, Jim Samson, Martin Stokes, Lozanka Peycheva, and Pál Richter. The Symposium immediate logistics duties were helpfully shared primarily with our colleagues, the Institute ethnomusicologists, Rastko Jakovljević and Marija Dumnić. It was our satisfaction to have the opportunity to gather twenty-six ethnomusicologists from eleven countries: Bulgaria, Great Britain, Greece, Hungary, Lithuania, Macedonia, Russia, Slovenia, Turkey, Australia, and Serbia. We regret that due to objective circumstances, some of the Balkans researchers from other regions, whose experiences would unquestionably contribute to the quality of the Symposium and these proceedings, could not take part. The vast majority of the Symposium participants prepared their papers for publication. The readers are offered twenty-one studies that in different ways illuminate Balkan musical practices and testify to the breadth of current research interests and methodologies. The publication also includes a compact disc with useful audio and video examples, assembled with the idea to provide the reader with even more complete insight into the researched music and utilized approaches. In order to address a wider audience, the proceedings are published in English. Since the contributing authors could optionally submit an additional version of the paper in their native language, those versions are also provided on the compact disc. Editing of this extensive and comprehensive publication presented a unique experience. We would like to thank all of the authors for submitting their papers and for their cooperation. We also extend our sincere gratitude to our reviewers. In this voluminous undertaking, we enjoyed the support of our colleagues at the Institute, but in particular, the encouragement from Melita Milin who offered a number of valuable suggestions. We truly appreciate the cooperation of Jelena Simonović Schiff (Portland State University, USA) in proof reading papers in English, Zoran Jerković in mastering of audio examples, Miloš Rašić in preparing of video examples, and Goran Janjić in technical preparation for print that exceeded standard duties and helped shape this publication. ; Објављивање овог зборника финансијски је помогло Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. / These proceedings have been financially supported by Ministry of education, science and technological development of the Republic of Serbia. Зборник радова са научног скупа одржаног од 23. до 25. новембра 2011. / Proceeding of the international conference held from november 23 to 25. , 2011.
О дугорочном процесу византизације срп ске кул ту ре и умет но сти, који је у склопу сложених политичких односа на почетку XV века интензивиран, сведоче сачувани двојезични грчко-словенски музички рукописи. Ови примарни извори у реконструкцији појачке уметности Српске цркве у касном средњем веку, али и византијско-српских музичких веза, недвосмислено потврђују постојање праксе билингвалних богослужења у доба Деспотовине. Задуго уврежени ставови о времену настанка две неумске антологије: Лавра Е 108 и ЕВЕ 928, писарима који су у њиховом састављању узели удела, мелодима и напевима који су се у њима нашли, критички су у овом раду први пут сагледани. ; The long-term process of the byzantinization of Serbian culture and art, intensified in the framework of complex political relations at the beginning of the 15th century, is testified, among others, by the preserved bilingual Greek-Slаvonic musical manuscripts. As the primary sources in the reconstruction of the Serbian church chanting art in the late Middle Ages, but also the Byzantine-Serbian musical connections, the neum manuscripts unambiguously confirm the existence of the bilingual worship practice at the time of Despotovina Serbia. The long-held views on the dated two neum anthologies from the Great Lavra (E 108) and the National Library of Greece (EVE 928), their scribes, composers and songs in this paper are critically examined for the first time.
Увођење општих знања о музици (теоријских и практичних) у програме основног и средњег образовања започето је у југословенским крајевима још крајем 19. века уз свест о њиховој значајној васпитној, развојној и етичкој улози. Такво схватање функције музичког образовања и васпитања одржало се и након Првог светског рата, с тим да је потреба за темељнијим приступом у овој области која се манифестовала кроз бројне законодавне и административне подухвате подстакла промишљање његових нових видова организовања и спровођења. О задацима, циљевима и формама музичког образовања и уједно наставе музике у југословенском друштву и његовом образовном систему дискутовало се опсежно у стручним круговима. У овом раду анализираћемо неке од кључних проблема који су се издвојили у расправама музичких стручњакаи педагога указујући на појединачне приступе њиховом тумачењу, те теоријској и/или практичној елаборацији. ; The insclusion of music in the curriculum of primary and secondary schools throughout regions of Kingdom of Serbia and Austria-Hungary (future territory of the Kingdom of Yugoslavia) started in the end of the 19th century. Already in that time, the belief that music had an important social, psychosocial and ethical role was spreaded among pedagogues and theoreticians. the same belif was even more accentuated after the First world war with the emphasis on modification of legislative regulations and bureacratical frames. At the same time, it provoked discussions on the posssibilities of new approaches to music education in primary and secondary schools. Among other things, music specialists debated on the concept and goals of music education in Yugoslav society. In this paper, we analysed some of the key issues that appeared in the discourse of music experts illuminating their diverse interpretations and theoretical and practical elaborations. Our focus was on articles and investigations of Serbian, Croat and Slovene experts such were Miloje Milojević, Antun Dobronić, Pavle Markovac and Dragotin Cvetko. ; Према књизи апстраката, зборник је резултат међународног научног скупа "Владо С. Милошевић : етномузиколог, композитор и педагог", одржаног у Бања Луци 12. и 13. априла 2013. године, у оквиру манифестације "Дани Владе С. Милошевића".
Antonio Gramši posvetio je znatnu pažnju razmatranju kulturnih praksi i njihove funkcije u društveno-istorijskim procesima u svojim teorijskim spisima. Važan segment njegovog istraživanja predstavljala je i analiza umetnosti i književnosti modernog doba koju je na posredan način uključio u širu raspravu o problemu podesnosti istorijskog marksizma kao filozofske i društvene prakse, društvene moći i njene kulturne i istorijske pojavnosti, kulturne i političke emancipacije podređenih slojeva itd. Fokusirajući se u najvećoj meri na eksplikaciju sociokulturnih, političkih i istorijskih dimenzija italijanske književnost od renesansnog do modernističkog perioda, Gramši je razvio nacrt sopstvene verzije marksističke estetike, ponudivši specifična tumačenja problema društvene funkcije umetničkih praksi, prirode umetničkog stvaranja i umetničkog dela, kao i potrošnje umetničkih produkata. U ovom tekstu ćemo razmotriti Gramšijeve uvide o umetnosti u kontekstu njegovih obuhvatnih teorijskih, filozofskih i istorijskih ispitivanja sa namerom da na njihovoj osnovi izvedemo model za analizu muzičkih praksi modernog i postmodernog doba. Cilj takvog poduhvata je ispitivanje dometa / ograničenja gramšijevske analize muzike iz koga bi proistekao kritički osvrt na način primene ključnih koncepata ovog teoretičara u postojećim istraživanjima muzičkih pojava. ; Antonio Gramsci dedicated a lot of his attention in his writings to the analysis of the cultural practices and their function in the socio-historical processes. An important segment of his work included the analysis of art and literature of modern times which was indirectly incorporated into the discussion of the problem of usefulness of historical materialism as a philosophical and social practice, social power and its cultural and historical appearances, cultural and political emancipation of subaltern classes etc. Mostly focusing on the explication of socio-cultural, political and historical dimensions of Italian literature of Renaissance and the modern period, Gramsci elaborated a sketch of his own version of Marxist aesthetic proposing specific interpretations of the problem of social function of artistic practices, the nature of artistic action and artwork and the consumption of artistic artifacts. In this paper we will discuss Gramsci's thought on art in the context of his comprehensive theoretical, philosophical and historical research aiming at elaborating a Gramscian model of analysis of music practices of modern and postmodern times. One of our results should be the examination of the possibilities of the analysis of music based on Gramsci's theory as well as the critical review of the application of its main concepts in the existing body of research on music.
The article investigates the connection between the early record industry and the development of copyright legislation in Croatia and the former Yugoslavia between 1929 and the 1960s. Special attention is given to the topic of the implementation of copyright and the related rights within domestic record production in the selected period. The concept of the author, partly constructed through the implementation of copyright, is then reconsidered in the example of early Yugoslavian popular music. ; Чланак истражује везу између ране дискографске индустрије и развоја законодавства/легислативе о ауторским правима у Хрватској и бившој Југославији између 1929. и 1960-их година. Посебна пажња посвећена је теми имплементације ауторског и сродних права у домаћој грамофонској продукцији у одабраном периоду. Концепт аутора, делом конструисан кроз имплементацију ауторских права, преиспитује се на примеру ране југословенске популарне музике.
