Time With or Without Death : Researching Death in Serbian Ethnology during the Second Half of the 20th Century ; Време (без) смрти : проучавање смрти у српској етнологији током друге половине 20. века

Abstract

Topics of ethnological research, as well as scientific discourse in general often represent the mirror of social reality. This paper researches the ways in which dealing with death and current ethnological approaches in Serbian ethnology during the second half of the 20th century, reflect the Zeitgeist. The intensity and the quality of interests for this important anthropological theme varied during the researched period, wherefore it is possible to differentiate two types of works and authors: those who write about funeral rituals, and those who 'read' them. From 1980s until nowadays there are three subgroups of contributions to this theme that reflect critical moments of the contemporary Serbian history. The issues raised in this paper are the following: The way in which state/society regards death the way in which it structures death, the way in which it gives meaning to death, as well as the usage of death for political purpose and the constant effort of civilization to repress it into oblivion. ; Текст доноси аналитички приказ етнолошких радова који су током друге половине 20. века били мање или више директно посвећени проучавању смрти. Фокусирала сам се на етнолошке часописе: ГЕИ, ГЕМ, ЕП, ЕС и ЕАП, као и на поједине текстове и монографске студије, које сматрам незаобилазним када је у питању наведена тема. Позната је чињеница да је модерно доба, донело однос према смрти умногоме различит од онога који је карактерисао раније епохе. Од појаве која је у традиционалном друштвеном миљеу ишла ,,руку под руку" са својим антиподом – животом, представљајући нераздвојни део свих његових, како преломних, тако и свакодневних манифестација, смрт је у индустријској ери све више потискивана ка маргинама стварности, у сферу приватног, прећутаног, неконтролисаног и непризнатог. Професионализација послова у вези са смрћу, пропагирање и омасовљење кремације, ограђивање и сакривање гробаља, а затим и болесника и самртника од очију света, само су детаљи процеса који је, може се рећи, кулминирао током друге половине 20. века. Трендови у Србији, по овом питању, нису много одступали од оних на глобалном нивоу. Ипак, мора се приметити да су овде култови везани за смрт, у односу на друге обичаје животног циклуса, барем формално, најмање подлегли променама. Разлози овоме леже свакако у комплексности самог феномена смрти као вечите тајне и надахнућа религијско-магијског начина размишљања, али и у чињеници да је атеистичка идеологија била примарно антихришћанска и антицрквена, док обреде паганског карактера није доживљавала као идеолошки превише опасне. Ово је погодовало опстанку читавог комплекса традиционалних посмртних ритуала све до данашњих дана. Вероватно се у томе налази и објашњење релативно великог броја радова о смрти, који су, (с обзиром на претходно поменуте трендове) супротно очекивањима, објављени у етнолошким часописима у проучаваном периоду. Интезитет интересовања за смрт, као и квалитет проучавања овог феномена осцилирао је током фокусираног периода. Утицај глобалних и локалних друштвених и државних идеја и процеса огледао се и на пољу антрополошког дискурса, тако да је у раду издвојено три етапе писања о смрти у модерној српској етнологији/антропологији, које, на специфичан начин говоре и о времену у коме су настале.