Rousseauova prirodna pedagogija ; Engleski

Abstract

Rad razmatra Rousseauovo romantičarsko okretanje prirodi u epohi razuma. Kada sugotovo svi relevantni francuski prosvjetitelji (Voltaire, Diderot, d'Alembert, Montesquieu idr.) smisao izgradnje modernoga čovjeka vidjeli u odgoju putem racionalizma, Rousseau jeupozoravao da je priroda prvi učitelj od kojeg dijete, a onda i građanin, treba učiti. Znanosti iumjetnosti zbog svoje kompetitivne naravi iskvarile su prirodnoga čovjeka, kojemu je prirodadala ljubav prema sebi i milosrđe prema drugome, vrijednosti koje ekonomski kompetitivniracionalizam stavlja u drugi plan. Cilj je izlaganja afrmirati Rousseauov koncept »Drugeprirode« koji afrmira harmoniju društva temeljenu na prirodnom poretku. Rousseauva»prirodna pedagogija« zastupljena je kroz čitavu njegovu flozofju, od flozofje umjetnosti(Discours sur les sciences et les arts; Julie ou la Nouvelle Héloïse; Lettre sur les spectacles) i flozofjeodgoja (Émile ou de l'éducation; Les Rêveries du promeneur solitaire) preko flozofje politike(Du contrat social) i flozofje ekonomije (Discours sur l'origine et les fondements de l'inégalitéparmi les hommes; Économie politique) do metafzike (Profession de foi du vicaire savoyard).U svim navedenim djelima zrcali se Rousseauov pokušaj da preko prirodnih načela odgojimodernoga čovjeka i njegovo društvo. U biti njegove flozofje jasno se može uočiti pogrešanstav mnogih interpreta kako je Rousseau stvorio pretpostavke Francuskoj revoluciji. Naprotiv,Rousseau je flozof prirode, kako stoji i na njegovu nadgrobnom epitafu u Panthéonu. On jeodgajao pojedinca koji neće biti »čovjek revolucije« jer u sebi sadrži dovoljno ljubavi premasebi i drugome da bi zadavao udarce pojedincu i društvu. Iz Rousseauove se flozofje, stoga,ne može izvesti pledoaje za revoluciju.