Suchergebnisse

If we take political economy to be concerned with the way a society satisfies its needs, we would expect that an account of Marx's critique of political economy of art should begin with a critique of the way a need for art is perceived within capitalistic production relations. We will try to provide a sketch of such a critique in this paper, taking various accounts of the place and role of art within a system of human needs as a context in which art works and artistic creation are connected with categories of commodity, production, labour, market etc. Then we will turn to an account of human needs, provided by Agnes Heller, that are not limited to political economy and aim to show that the need for art is properly located within that system of "non-alienated" needs and human self-determination. ; Ako znamo da politička ekonomija proučava način na koji društvo zadovoljava svoje potrebe, očekivali bismo da će prikaz Marxove kritike političke ekonomije umjetnosti krenuti od kritike načina na koji se potreba za umjetnošću percipira unutar kapitalističkih proizvodnih odnosa. U ovom radu pokušat ćemo skicirati takvu kritiku, uzimajući različite prikaze položaja i uloge umjetnosti u sustavu ljudskih potreba kao kontekst u kojem su umjetnička djela i stvaralaštvo povezani s kategorijama robe, proizvodnje, rada, tržišta itd. Zatim ćemo se okrenuti prikazu ljudskih potreba kako ih vidi Agnes Heller, a koje nisu ograničene na političku ekonomiju, i pokušati pokazati da je potreba za umjetnošću s pravom smještena u sustav "neotuđenih" potreba i ljudskog samoodređenja.

In many of its areas, the writing of music history in Germany is characterised by the Romantic music outlook and its "Two-World-Model": the real world is seen as opposing the ideal world of music as a higher existence of ideas and ideals. Art music in the emphatic sense, commonly designated as serious music, pretends to represent that ideal world and makes claims to truthfulness. The science of music actually believes it is able to prove the universality of these claims. A large part of musicological publications are characterised by this assumption. However, a public discussion among musicologists as to whether such writings should belong to the field of theology rather than to historico-critical historiography (as a science in the strict sense) is non-existent. As a result, our field has not only disappeared from a public sphere that wishes to leave those claims to small elitist circles, but has also encountered a growing lack of understanding among other disciplines, even to the point of mockery. It would suffice here to refer to the lawyer Bernhard Weck, who wrote with regard to Beethoven's Opus 112: "Only musicology could prove that 'political ideas of freedom can be expressed through gestures of sound.'" ; У многим својим сегментима, писање историја музике у Немачкој карактерише романтичарска визура и њен "модел два света": реални свет се посматра као супротстављен идеалном свету музике као вишем ступњу постојања идеја и идеала. Уметничка музика у изворном смислу, обично означена термином "озбиљна музика", претвара се да представља тај идеалан свет и претендује на истинитост. Наука о музици заиста верује да може да докаже универзалност ових тврдњи. Знатан број музиколошких публикација карактерише ова претпоставка. Међутим, јавна дискусија међу музиколозима о томе да ли такви списи треба да припадају области теологије, а не историјско-критичкој историографији (као науци у строгом смислу) не постоји. Као резултат тога, наше поље није само нестало из јавне сфере, која жели да те тврдње остави малим елитистичким круговима, већ је наишло и на све већи недостатак разумевања међу другим дисциплинама, чак и до тачке ругања. Довољно је да се позовемо на речи адвоката Бернарда Века (Bernhard Weck), који је у вези са Бетовеновим опусом 112 написао: "Само музикологија може доказати да се 'политичке идеје слободе могу изразити звучним гестовима'." ; Часопис је индексиран на http://doiserbia.nb.rs/, http://dais.sanu.ac.rs/handle/123456789/914 и у међународној бази ProQuest. / The journal is indexed in http://doiserbia.nb.rs/, http://dais.sanu.ac.rs/handle/123456789/914 and in the international database ProQuest. Издавање ове публикације подржали су Министарство културе и информисања Републике Србије, Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије и СОКОЈ - Организација музичких аутора Србије / The publication of this volume was supported by the Ministry of Culture and Information of the Republic of Serbia, the Ministry of Education, Science and Technological Development of the Republic of Serbia and SOKOJ - Serbian Music Authors' Organization

Активност Југословенске радикалне заједнице, чији је програм крајем 1930-их година подразумевао поштовање и равноправност три национална идентитета (српског, хрватског и словеначког), битно је утицао на идеју интегралног југословенства у Краљевини Југославији. Часопис XX век, спонзорисан од стране поменуте партије, неретко је кроз филозофско- естетичке и уметничко-културолошке теме имплицирао актуелне друштвено-политичке промене. У раду се сагледава филозофско-естетичко промишљање српског естетичара Бранка Лазаревића, чији су текстови о умeтности (објављивани у часопису XX век) бивали политизовани и инструментализовани за форсирање једне у основи политичке идеје кроз поље уметности. На тај начин, овај часопис деловао је као вид алтернативног уметничког образовања народних маса, те је новопробуђене националне идеје промовисао, тобоже, као идеје за уметничку слободу и уметнички прогрес – пласирајући их метафорички кроз естетичке ставове Бранка Лазаревића. ; During the late 1930s, the Yugoslav Radical Community initiated very important changes in the political regime of The Kingdom of Yugoslavia. One of the principle of this party was affirmation of equality of three differеnt national identity – Serbian, Croatian and Slovenian. The 20th Century Journal, which was sponsored by Yugoslav Radical Community, has implicated actual social-political changes through its articles about philosophy, aesthetics arts and culture. The paper deals with the philosophical and aesthetic observations of the Serbian aesthetist Branko Lazarević, whose articles about art (published in the 20th Century Journal) were politicized and instrumentalized for the promotion of the political ideas through the field of art. In this way, the 20th Century Journal acted as an medium for the alternative artistic education of the masses. This journal has promoted new political ideas as ideas for artistic freedom and artistic progress, by placing them metaphorically through the aesthetic reflections of Branko Lazarević. ; Реализацију научног скупа и штампање зборника радова подржало је Министарство просвете, науке и технолошког развоја, решењем број 451-03-469/2018-14.

Antonio Gramši posvetio je znatnu pažnju razmatranju kulturnih praksi i njihove funkcije u društveno-istorijskim procesima u svojim teorijskim spisima. Važan segment njegovog istraživanja predstavljala je i analiza umetnosti i književnosti modernog doba koju je na posredan način uključio u širu raspravu o problemu podesnosti istorijskog marksizma kao filozofske i društvene prakse, društvene moći i njene kulturne i istorijske pojavnosti, kulturne i političke emancipacije podređenih slojeva itd. Fokusirajući se u najvećoj meri na eksplikaciju sociokulturnih, političkih i istorijskih dimenzija italijanske književnost od renesansnog do modernističkog perioda, Gramši je razvio nacrt sopstvene verzije marksističke estetike, ponudivši specifična tumačenja problema društvene funkcije umetničkih praksi, prirode umetničkog stvaranja i umetničkog dela, kao i potrošnje umetničkih produkata. U ovom tekstu ćemo razmotriti Gramšijeve uvide o umetnosti u kontekstu njegovih obuhvatnih teorijskih, filozofskih i istorijskih ispitivanja sa namerom da na njihovoj osnovi izvedemo model za analizu muzičkih praksi modernog i postmodernog doba. Cilj takvog poduhvata je ispitivanje dometa / ograničenja gramšijevske analize muzike iz koga bi proistekao kritički osvrt na način primene ključnih koncepata ovog teoretičara u postojećim istraživanjima muzičkih pojava. ; Antonio Gramsci dedicated a lot of his attention in his writings to the analysis of the cultural practices and their function in the socio-historical processes. An important segment of his work included the analysis of art and literature of modern times which was indirectly incorporated into the discussion of the problem of usefulness of historical materialism as a philosophical and social practice, social power and its cultural and historical appearances, cultural and political emancipation of subaltern classes etc. Mostly focusing on the explication of socio-cultural, political and historical dimensions of Italian literature of Renaissance and the modern period, Gramsci elaborated a sketch of his own version of Marxist aesthetic proposing specific interpretations of the problem of social function of artistic practices, the nature of artistic action and artwork and the consumption of artistic artifacts. In this paper we will discuss Gramsci's thought on art in the context of his comprehensive theoretical, philosophical and historical research aiming at elaborating a Gramscian model of analysis of music practices of modern and postmodern times. One of our results should be the examination of the possibilities of the analysis of music based on Gramsci's theory as well as the critical review of the application of its main concepts in the existing body of research on music.