The diplomacy of socialist Yugoslavia paid a lot of attention to the international reputation of the country in the sphere of culture, and thus literature. At the same time, Yugoslav writers in the Writer's Union of Yugoslavia, faithfully supported Yugoslav foreign policy, both individually and institutionally. The most impressive example of collaboration between literature and diplomacy was awarding Ivo Andrić a Nobel Prize. The Writers' Union of Yugoslavia nominated the writer in 1958, and Yugoslav diplomacy lobbied in favor of Andrić for several years. The efforts were successfully crowned in 1961. In socialist Yugoslavia, the existence of a special Macedonian nation and its culture and language was insisted on, so in that sense, the greatest challenge was denying the Macedonian identity that came from Bulgaria. The Yugoslav Writers' Union, consistently pursuing state policy, suspended official co-operation with the Bulgarian Writers' Union in the second half of the 1960s due to Bulgaria's refusal to recognize the Macedonian language. Yugoslav writers also adapted to the state policy of non-alignment. They did not reach the level of cooperation with those countries that existed in the field of politics, economics or science, but they maintained ties with writers from those parts of the world in various ways. Among other things, the twentieth anniversary of the Belgrade Conference of the Non-Aligned Nations in October 1981 was a meeting of writers of non-aligned countries in Belgrade.
Тематски Зборник Свакодневна култура у постсоцијалистичком периоду настао је као резултат научне сарадње Етнографског института САНУи Етнографског института и музеја БАН. Велике политичке и друштвене промене током деведесетих година 20.века озбиљно су се одразиле на свакодневну културу балканских земаља. Управо у периоду кризе, две суседне етнолошке установе, бугарска и српска, које више деценија током социјалисатичког периода нису сарађивале, отпочеле су заједнички рад на истраживању свакодневне културе. Зборник показује у ком правацу су се одвијали културни процеси у Србији и Бугарској, које су сличности и разлике међу њима, али и шта се дешава у постсоцијалистичком периоду у појединим сегментима свакодневне култура Словака, Руса и Македонаца. ; The Collection of Papers entitled ―Everyday Culture in post-socialist period is a result of collaboration between the Institute of Ethnography, Serbian Academy of Sciences and Arts, and the Institute of Ethnography and Museum, Bulgarian Academy of Sciences. The enormous political and social changes during the 1990's influenced also everyday culture of the Balkans states. After decades of hinder, and precisely in the period of crisis, two neighboring ethnological institutions, the Bulgarian and Serbian, started to cooperate together in the study of everyday culture.The Collection of Papers demonstrates the directions of the cultural processes in Serbia and Bulgaria, accentuating the differences and similarities among the two states, and also explains the deeds within certain segments of everyday cultures of Slovaks, Russians and Macedonians. ; Зборник радова Етнографског института САНУ 22 / Collection of Papers of the Institute of Ethnography SASA 22
In the 1960s, the quantity of publications on aesthetics of music significantly increased in Hungary. The variability of the subjects, the approaches and the opinions are result of an explicit ideological reordering based on the consequently articulated politics of anti-Stalinism. By the mid-sixties the economic founding and sustainability of socialism and its optimized operation became the crucial problem for the power, hence the importance of natural and social sciences increased in the public discourses. The arts were no longer treated as mere illustrations of the political power and its intentions. I focus on the main contributions to aesthetics of music of the so-called creative Marxism written by three internationally acknowledged Hungarian scholars of this period: József Ujfalussy, Dénes Zoltai and János Maróthy. Selected texts are analized from theoretical points of view and interpreted in the context of the Hungarian cultural policy and the national and international career of their authors as well. ; Током шездесетих година прошлог века, број публикација о естетици музике значајно се повећао у Мађарској. Разноврсност тема, приступа и мишљења резултат је експлицитног идеолошког престројавања услед артикулације политике антистаљинизма. Будући да су средином шездесетих година економска утемељеност и одрживост социјализма и његова оптимизација постале кључни проблем власти, порастао је значај природних и друштвених наука у јавним дискурсима. Уметност више није третирана као пука илустрација политичке моћи и њених циљева. У овом раду фокусирам се на главне доприносе естетици музике од стране заступника тзв. креативног марксизма; аутори чије радове разматрам јесу три међународно призната мађарска естетичара из овог раздобља. Одабрани текстови анализирани су са теоријског становишта и интерпретирани у контексту мађарске културне политике, као и националне и међународне каријере аутора. На основу семиналне књиге Музичка слика стварности (1962) испитујем како се Јожеф Ујфалуси (József Ujfalussy) обавезао да ће конкретизовати основне категорије опште естетике марксизма-лењинизма у музици, да би створио музичко-теоријску основу за дебате о (социјалистичком) реализму у музици. Као резултат својих истраживања, Ујфалуси је разрадио интерпретацију категорије интонације, која садржи психолошке, неурофизиолошке и акустичке компоненте, као и разматрања о историји музичког материјала, мелодији, хармонији и жанровима уопште. Према мојој хипотези, његова естетика је од велике важности јер је послужила као чврста основа за Бартокову парадигму културне политике која се опрезно оријентисала према Западу и његовој "буржоаској" култури. Ову тенденцију је додатно развио Денеш Золтаи (Dénes Zoltai). У овом сегменту текста истражујем како је Золтаи заговарао антидогматску и либерализовану теорију уметности у својој збирци радова Превазилажење "књижевноцентричности" социјалистичког реализма (1964), у којој је музика коришћена као методолошка основа (а не књижевност). У својим написима он је изнео и ново тумачење националног карактера социјалистичке културе, наглашавајући важност интеграције разних дивергентних националних традиција буржоаске уметности. У овом раду, Золтаи се изричито позвао на политички маргинализованог, светски познатог филозофа и естетичара Ђерђа Лукаша (György Lukács), који је са ентузијазмом заговарао оријентацију социјалистичке музичке културе према Бартоковом духу и укупном опусу. Књига Музика и буржоазија, музика и пролетеријат (1966) коју је написао Јанош Мароти (János Maróthy) такође је престављала фундаменталан допринос мултидисциплинарном успостављању марксистичке музикологије у Мађарској. Интегришући неке резултате Ујфалусија и Золтаја, Мароти је конструисао наратив који је требало да буде предисторија социјалистичког реализма. Услед његових политички мотивисаних и застарелих ставова о функцији уметности,као и делимично телеолошког и нормативног карактера његове теорије, ова књига се изразито супротставља другим двема књигама које су предмет овог разматрања. Упоређивањем комплементарних и супротстављених елемената ових дела и њихове рецепције, постају нам разумљиви теоријски проблеми реализма и социјалистичке музичке културе тог времена, а може се видети и како су марксистички теоретичари покушавали да пронађу везу између савремених изазова и европских традиција. ; Часопис је индексиран на http://doiserbia.nb.rs/, http://dais.sanu.ac.rs/handle/123456789/914 и у међународној бази ProQuest. / The journal is indexed in http://doiserbia.nb.rs/, http://dais.sanu.ac.rs/handle/123456789/914 and in the international database ProQuest. Издавање ове публикације подржали су Министарство културе и информисања Републике Србије, Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије и СОКОЈ - Организација музичких аутора Србије / The publication of this volume was supported by the Ministry of Culture and Information of the Republic of Serbia, the Ministry of Education, Science and Technological Development of the Republic of Serbia and SOKOJ - Serbian Music Authors' Organization
Постсоцијалистичка трансформација у Србији је, као носилац многобројних и разноврсних промена и новина, утицала и на појаву посебних категорија губитника и добитника транзиције. Параметри на основу којих су ове категорије препознате пружају могућност идентификације припадника овог друштва са једном од њих. У овом раду се представљају аналитички појмови који су погодни за разматрање дате идентификације, као и проблеми који се том приликом могу јавити, а који указују на комплексност овог феномена. Категорије губитника и добитника транзиције постоје онолико дуго колико траје и сам процес друштвене трансформације, што значи да су ефемерне. Ипак, то не значи и да су ирелевантне, с обзиром на то да представљају свест о себи, као и о другоме, у једном временском периоду који карактеришу важна социјална, економска, политичка и културна превирања. ; Post-socialist transformation in Serbia has introduced various changes and novelties including a formation of special categories of losers and winners of transition. The parameters defining these categories allow a possibility of identification with either one within the society. This paper presents analytical terms appropriate for discussing the given identification, as well as problems associated with it, further pointing out to the complexity of this issue. The categories of losers and winners of transition are ever-lasting, accompanying a process of social transformation itself. This however does not imply they are irrelevant considering they represent a sense of self and others in time characterized by important economic, political and cultural turbulences.
Do proleća 1917. godine, na teritoriji (bivšeg) Ruskog carstva našlo se nekoliko desetina hiljada ratnih zarobljenika Južnih Slovena, od kojih su se mnogi direktno uključili u revolucionarna događanja započeta padom monarhije u februaru. Nakon Oktobarske revolucije, hiljade Bugara, Hrvata, Slovenaca i Srba borile su se na strani boljševika. Od 1918. godine, imali su svoju Južnoslovensku komunističku grupu pri Boljševičkoj partiji, kao i novine Svetska revolucija. Grupa se, međutim, brzo sukobila po pitanju ustrojstva posleratnog projekta. Jedni su se zalagali za stvaranje Jugoslavije kao države Južnih Slovena, dok su drugi smatrali da buduća socijalistička država treba biti Balkanska federacija, stari projekat balkanske socijaldemokratije. Ovo neslaganje dovelo je u konačnici do odvajanja Bugara iz Južnoslovenske komunističke grupe. Iako pitanje buduće radničke federacije na Balkanu nije razrešeno čak ni formiranjem Komunističke internacionale, ova zaboravljena rana debata između tada vodećih južnoslovenskih komunista bila je uvod u kasnije marksističke rasprave o nacionalnom pitanju u Bugarskoj i Kraljevini SHS. Analiza ovih projekata otvara pitanja o prijemu boljševičkih ideja među Južnim Slovenima, kontinuitetu i diskontinuitetu marksističke misli među balkanskim socijalistima pre i posle 1917. godine, kao i o razvoju koncepta lenjinističkog prava na samoopredeljenje u kontekstu političke situacije na Balkanu u posleratnom periodu. ; By the spring of 1917, tens of thousands of South Slavic prisoners of war had found themselves on the territory of the (former) Russian Empire, and many of them took an active part in the revolutionary events which had begun with the collapse of the monarchy in February. After the October Revolution, thousands of Bulgarians, Croats, Slovenes, and Serbs fought on the side of the Bolsheviks. Beginning from 1918, they had their own South Slavic Communist Group of the Bolshevik Party, as well as a newspaper called Svetska revolucija (The World Revolution). However, the Group soon became divided over the question of building a future postwar order. Some communists supported the creation of Yugoslavia as a country of South Slavs, while others thought that the future socialist state must be a Balkan Federation, an old project of Balkan social democracy. The pro-Yugoslav current was composed primarily of people who were radicalized by the world war and the revolution and who fought together in the South Slavic units of the Russian Imperial Army before 1917. The supporters of a Balkan federation were those who were active in the labor movement before 1914. The Bulgarian communists, influenced by the theoretical tradition of "narrow socialism" developed by Dimitar Blagoev, were the standard bearers of the idea of Balkan federalism, while most Serbs, Croats, and Slovenes eventually opted for Yugoslavia, also as a federal state. This disagreement eventually led to the separation of Bulgarians from the South Slavic Communist Group. Even though the question of the future workers' federation in the Balkans was not ultimately resolved even after the creation of the Communist International, this forgotten early debate between the leading South Slavic communists foreshadowed the later Marxist discussions on the national question in Bulgaria and Yugoslavia. The analysis of these projects raises new questions regarding the reception of Bolshevik ideas among the South Slavs, the continuities and discontinuities of Marxist thought before and after 1917, as well as the development of the concept of the Leninist right to self-determination in the context of the political situation in the Balkans in the post-WWI period.
The process of industrialization has gone through three stages that have been described as Industrial Revolution. We are currently at the threshold of the Fourth Industrial Revolution that will fundamentally change the way we live and work. We still do not know how this will unfold exactly, but one thing is clear: the answer to it must be integrated and comprehensive, including all stakeholders in global politics, from the public and private sectors to the academic community and civil society. The speed of current technological discoveries compared to previous industrial revolutions cannot be measured. The breadth and depth of these changes affect the transformation of the overall production and management systems. This paper aims to present the main characteristics of Industry 4.0 and describe how they affect the creation of new industrial policies in countries around the world. ; Proces industrijalizacije prošao je kroz tri faze koje su opisane kao industrijske revolucije. Trenutno se nalazimo na pragu četvrte industrijske revolucije koja će fundamentalno promeniti način na koji živimo i radimo. Još uvek ne znamo kako će se to tačno odvijati ali jedno je jasno: odgovor na nju mora biti integrisan i sveobuhvatan, uklјučujući sve zainteresovane strane u globalnoj politici, od javnog i privatnog sektora do akademske zajednice i civilnog društva. Brzina trenutnih tehnoloških otkrića u poređenju sa prethodnim industrijskim revolucijama ne može se meriti. Širina i dubina ovih promena utiču na transformaciju celokupnih sistema proizvodnje i upravlјanja. Ovaj rad ima za cilј da predstavi glavne karakteristike Industrije 4.0 i opiše na koji način one utiču na kreiranje novih industrijskih politika u zemlјama širom sveta.
