Suchergebnisse

Muzičke institucije u Beogradu i Srbiji u drugoj polovini 19. veka u velikoj su meri zavisile od inostranih kadrova, najčešće građana Austrougarske, usled nedostatka adekvatno obrazovanih domaćih muzičkih stručnjaka. Ovakva situacija doprinela je dolasku značajnog broja Čeha, Austrijanaca, Nemaca, kao i Mađara u srpske gradove gde su radili na muzičkom opismenjavanju kako imućnijih, tako i širih slojeva, a po tom i na utemeljenju i ekspanziji visoko umetničke i popularne muzičke prakse. Iz istih razloga se polovinom 60-ih godina u Beogradu našao i Slovenac Davorin Jenko koji će zahvaljujući svom angažmanu u Beogradskom pevačkom društvu i u Narodnom pozorištu steći značajan ugled u srpskoj sredini, kao i u među srpskom obrazovanom populacijom iz Austrougarske. Budući da se Jenkovo delanje u Beogradu poklapalo sa intenzivnim širenjem panslavističkog diskursa i diskursa kulturnog nacionalizma u okviru političkog, kulturnog, naučnog i umetničkog polja uspeh njegovih muzičkih ostvarenja i prestiž koji je vremenom sticao među publikom različitog društvenog profila nailazili su na podeljene reakcije među pripadnicima intelektualne elite. Činjenica da je kompozitor slovenačkog porekla stvarao muziku uglavnom proisteklu iz elemenata šire shvaćenog srpskog muzičkog foklora koju je publika prihvatala i prepoznavala kao srpsku muziku otvorila je prostor za polemike hroničara i komentatora beogradskog muzičkog života u srpskim, vojvođanskim i bosanskim listovima i časopisima. Pokušavajući da objasne fenomen srpske muzike "stranog" porekla autori su izvodili interpretacije koncepa srpstva otkrivajući u njemu izvesne epistemološke rupture. Rasprave oko statusa Jenkove muzike u vidu njenog poimanja kao srpske ili ne-baš-sasvim srpske, ukazivale su na različitost ideoloških pozicija koje su se pojavile u okviru srpske elite iz Kraljevine Srbije i Austrougarske. Cilj rada je da se ukaže na izdiferenciranost etničkog koncepta nacionalnog identiteta proisteklog kao rezultat nepoklapanja u viđenjima elite kada je reč o daljem razvoju srpske kulture. Važan segment predstavljaće predočavanje značaja te pojave u teorijskom i kulturno-istorijskom pogledu. ; In the second half of the 19th century music institutions in Belgrade and Serbia depended a lot on the work of foreign musicians, most of them citizens of Austria-Hungary, because of the continual lack of local educated professionals. Th ese circumstances contributed to the large-scale migration of Czech, Austrian, German and Hungarian musicians to Serbian towns where they helped with the expansion of the musical literacy of both the upper and middle-class parts of society, as well as the establishment of the high-art and popular music practices. Th e same type of "missionary work" motivated Slovenian musician Davorin Jenko to settle in Belgrade during the 1860s where he was active for several decades fi rst in the Belgrade's singing society and later in the National theater gaining public appraisal from the Serbian theatergoers, intellectuals and music experts both from Serbia and Austria-Hungary. Since Jenko's arrival to Belgrade coincided with the growing popularity of the Pan-Slavic ideas and the discourse of cultural nationalism in the fields of politics, culture, science and arts the success of his works among the theatre spectators and music consumers created divergent response in the parts of the Serbian elite. Th e fact that the composer of Slovenian origin created music on the basis of largely defi ned Serbian music folklore that was well accepted and perceived as Serbian among the consumers inspired the debates of music critics, chroniclers and experts in journals published in Serbia, Vojvodina and Bosnia and Herzegovina. Trying to explain the phenomenon of the Serbian music of "foreign" origin commentators performed diff erent interpretations of the concept of Serbian identity showing throughout the process its epistemological ruptures. Th e confl icting views on the status of Jenko's music as Serbian or not-completely-Serbian was a result of divergent ideological positions that appeared among the elites from Kingdom of Serbia and Austria-Hungary. Our aim is to point to the diversity of the defi nitions of the ethnic concept of nation and national identity among the Serbian elites at that time as a consequence of the diff erent understanding of the progress of Serbian culture. Th e special emphasis will be put on the theoretical and cultural-historical implications of that phenomenon.

Темат је посвећен истраживањима савременог града у Србији и Бугарској. Он се састоји из шест радова и нуди компаративну перспективу актуелних друштвених процеса у две суседне балканске земље, које повезују многобројна искуства, опредељена историјским и политичким токовима. Упоредна истраживања друштвених кретања омогућују продубљеније разумевање и праћење глобалних проце- са. У данашњем, све више глобализованом и глокализованом свету, градови доживљавају нагле промене, или прецизније – промене се ту најизразитије очитавају. Истраживачки фокус темата је на динимици савременог града, на процесуалности и променама његових друштвених пракси. ; Тhe topic of this volume is a result from The Contemporary City in Serbia and Bulgaria: Processes and Changes, a bilateral project of the Institute of Ethnography of the Serbian Academy of Sciences and Arts and the Institute of Ethnology and Folklore Studies with Ethnographic Museum of the Bulgarian Academy of Sciences (2014-2016). The six papers offer a comparative view of current social processes in two neighbouring Balkan countries, linked by numerous historical and political experiences. Comparative research into societal trends enables a more thorough understanding and monitoring of global processes. In today's increasingly globalised and glocalised world, towns experience sudden changes and it is in the towns that these changes are most vividly to be seen. The focus of our research is on the dynamism of the contemporary town, on processuality and changes in societal practices. ; Тема броја: Град у Србији и Бугарској: компаративно ишчитавање актуелних процеса / Topic of the issue: The Town in Serbia and Bulgaria: a Comparative Reading of Current Processes

Тематски Зборник Свакодневна култура у постсоцијалистичком периоду настао је као резултат научне сарадње Етнографског института САНУи Етнографског института и музеја БАН. Велике политичке и друштвене промене током деведесетих година 20.века озбиљно су се одразиле на свакодневну културу балканских земаља. Управо у периоду кризе, две суседне етнолошке установе, бугарска и српска, које више деценија током социјалисатичког периода нису сарађивале, отпочеле су заједнички рад на истраживању свакодневне културе. Зборник показује у ком правацу су се одвијали културни процеси у Србији и Бугарској, које су сличности и разлике међу њима, али и шта се дешава у постсоцијалистичком периоду у појединим сегментима свакодневне култура Словака, Руса и Македонаца. ; The Collection of Papers entitled ―Everyday Culture in post-socialist period is a result of collaboration between the Institute of Ethnography, Serbian Academy of Sciences and Arts, and the Institute of Ethnography and Museum, Bulgarian Academy of Sciences. The enormous political and social changes during the 1990's influenced also everyday culture of the Balkans states. After decades of hinder, and precisely in the period of crisis, two neighboring ethnological institutions, the Bulgarian and Serbian, started to cooperate together in the study of everyday culture.The Collection of Papers demonstrates the directions of the cultural processes in Serbia and Bulgaria, accentuating the differences and similarities among the two states, and also explains the deeds within certain segments of everyday cultures of Slovaks, Russians and Macedonians. ; Зборник радова Етнографског института САНУ 22 / Collection of Papers of the Institute of Ethnography SASA 22

The denomination singing revolution (coined by Estonian artist Heinz Valk, b. 1936) is commonly used for events in Baltic States between 1987 and 1991 that led to the restoration of the independence of Estonia, Latvia and Lithuania. Three songs – the folk song Pūt, vējiņi! (Blow, Wind!), the choir song Gaismas pils (The Castle of Light) by the national classical composer Jāzeps Vītols (1863–1948) and the song Saule, Pērkons, Daugava (Sun, Thunder, Daugava) by the composer Mārtiņš Brauns (1951) – at that time in Latvia had a special significance in society. Each song represented references to different layers in Latvian cultural and political history. The characteristics of the three songs in the Singing Revolution process are based on the approach and methodology of distant (objective) analysis of cultural context and recent historical experience. As a result, this article reveals the meaning and reception of the three songs as symbols of nonviolent resistance during the fall of communist regime in Latvia in the late 1980s. ; Термин певана револуција, који је сковао естонски уметник Хајнц Валк (Heinz Valk, 1936–), реферира на збивања у балтичким земљама између 1987. и 1991. године, која су довела до поновног успостављања независности Естоније, Летоније и Литваније. Масовне демонстрације против совјетске окупације започеле су након свеобухватне либерализације совјетског режима. У Москви су се надали да ће не-руске нације остати у оквиру Совјетског Савеза, захваљујући уклањању ограничења у вези са слободом говора и коришћењем националних симбола (попут локалних застава из раздобља пре 1940. године и сл.) Међутим, ситуација се до те мере погоршала да су још пре 1989. године започете кампање за ослобађање балтичких нација из окова Совјетског Савеза. Грандиозне манифестације на којима су људи заједно певали биле су карактеристичне за све три балтичке државе. Песме, као симболи протеста и ослобођења, сигнализирале су крај комунистичког режима. Три песме – народна песма Pūt, vējiņi! (Дуни, ветре!), хорска песма Gaismas pils (Замак светлости) летонског националног композитора Јазепса Витолса (Jāzeps Vītols, 1863–1948) и песма Saule, Pērkons, Daugava (Сунце, гром, Даугава) композитора Мартинша Браунса (Mārtiņš Brauns, 1951–), имале су посебан друштвени значај у Летонији тога доба. Свака песма је садржала референце на одређене слојеве летонске културне и политичке историје. Свака од ове три песме имала је другачију судбину након пада совјетског режима и поновног успостављања летонске независности. Стога, фокусирање на ове песме пружа нијансиран поглед на различите културне и политичке контексте пада комунистичког режима у балтичким државама, посебно у Летонији. У приступу овим песмама, карактеристичним за певану револуцију, примењена је методологији дистанциране (објективне) анализе културног контекста и скорашњег историјског искуства. Последично, овим чланком се осврћемо на значење и рецепцију ове три песме као симбола ненасилног отпора у време пада комунистичког режима у Летонији, крајем осамдесетих година прошлог века. Могуће је закључити да се поједине песме, у комтексту историјских промена, не доживљавају као примарно музички артефакти, већ као дубоко симболичне поруке. Заузврат, анализа ових порука омогућава нам да откријемо референце на разне слојеве културе и специфичних локалних традиција, као и њихових данашњих одјека у оквирима традиционалне културе. ; Часопис је индексиран на http://doiserbia.nb.rs/, http://dais.sanu.ac.rs/handle/123456789/914 и у међународној бази ProQuest. / The journal is indexed in http://doiserbia.nb.rs/, http://dais.sanu.ac.rs/handle/123456789/914 and in the international database ProQuest. Издавање ове публикације подржали су Министарство културе и информисања Републике Србије, Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије и СОКОЈ - Организација музичких аутора Србије / The publication of this volume was supported by the Ministry of Culture and Information of the Republic of Serbia, the Ministry of Education, Science and Technological Development of the Republic of Serbia and SOKOJ - Serbian Music Authors' Organization

Истраживања миграција представљају приоритет, јер отварају актуелне проблеме и питања која чине неизоставни део свакодневицa, политика, стратегија, конфликата, кретања и мобилности људи у свету. Када је наука спремна на таква сучељавања, тада истраживања добијају довољно маневар ског простора за аналитичко расветљавање и сагледавање са свих страна. Непрегледни свет миграција подстиче науку на моблност и истраживачку приправност овде – сада ‒ свуда. Проучавања миграција поседују перманент ну актуелност и динамику, јер нису изолована од микро- и макрополитика и економија, те друштвених и културних процеса. ; Migration studies appear as a priority as they discuss the current problems and issues that inevitably are part of everyday life, policies, strategies, conflicts, movement and mobility of people around the globe. When such debates become scientific topics, then migration as an occurrence can be studied through multiple perspectives and overviews. The vast world of migration urges science and research towards mobility and research preparedness here - now - everywhere. Migration studies are always actual and dynamic, being a part of micro and macro politics and economics, social and cultural processes. ; Тема броја: Истраживање миграција (ур. Мирослава Лукић Крстановић и Петко Христов) / Topic of the Issue: Research of Migrations (eds. Miroslava Lukić Krstanović and Petko Hristov)

The article explores the Baltic musicological conferences as a non-hierarchical network and its role and meaning in the changing political and cultural contexts. Starting from 1967, when the first conference took place, the annual meetings of the Baltic musicologists soon became a transnational space for the professional exchange and crosscultural discussion. Based on the results and the impact of cooperation between musicologists of neighbouring countries, the Soviet formation of the national history writing and the development of the Baltic musicological comparativism is discussed, given the political and cultural factors of these changes. The theoretical foundations and cultural aspirations of the concept of national music historiography by Vytautas Landsbergis is highlighted as representative example of the national self-confidence in Lithuanian musicology during the Soviet period. ; Балтички културни простор – да ли је то реалност или фикција, спонтана транскултурална традиција или вештачка геополитичка конструкција? Ова питања, која доводе под сумњу балтичке музиколошке конференције, које се у континуитету одржавају већ педесетак година, уопште нису реторичка. Од 1967. године, када је одржана прва конференција, годишња окупљања балтичких музиколога нису била ограничена само на остваривање професионалних циљева. Политичке промене и културне пукотине увек изнова остављају своје отиске у историји транснационалне балтичке музиколошке сарадње. Приликом покретања прве конференције пре више од пет деценија, примењен је совјетски метод обредног посвећења: окупљање музиколога из три балтичке државе формално је било посвећено 50. годишњици Октобарске револуције, чиме је је успостављена традиција која је пркосила совјетској централизацији. Ускоро су конференције постале простор за професионално самоизражавање и транснационално нехијерархијско умрежавање младих музиколога који су стасавали током шездесетих година ХХ века, као и каснијих генерација. Ова традиција је допринела успостављању институционалног статуса балтичке музикологије, настале као алтернатива званичној доктрини совјетске музике и музикологије у другој половини ХХ века. Супротстављајући се наметнутом совјетском приступу развоју националне културе, балтичке музиколошке конференције прошириле су геополитичко и хронолошко истраживачко поље у вези са музиком својих земаља. Скромни покушаји да се развије компаративизам најбоље су промовисани заједничким напорима да се дефинише појам националне музичке културе и категорије типичне за овај концепт: национална школа и национални стил. Компаративна перспектива била је посебно карактеристична за презентације Арнолдса Клотинша (Arnolds Klotiņš), Марта Хумала (Mart Humal), Витаутаса Ландсбергиса (Vytautas Landsbergis) и Алгирдаса Амбразаса (Algirdas Ambrazas), који су сумирали своја фундаментална истраживања у области музике као културне праксе и музичких стилова. Међутим, чак и у радовима наведених музиколога, универзалнији аспект је био засењен традиционалном концепцијом националног израза у музици. Успостављање алтернативних канона националне класичне и модерне музике, као и модернизација музикологије, спадају у резултате ових конференција. Током година политичких промена деведесетих година прошлог века, културно оживљавање је инспирисало дискусије о општијој потрази за балтичким културним идентитетом и могућностима његовог институционалног успостављања. Међутим, истовремено су се отворила питања идентитета ове манифестације, доводећи у питање сам формат балтичког музиколошког простора као могуће совјетске геополитичке конструкције. ; Часопис је индексиран на http://doiserbia.nb.rs/, http://dais.sanu.ac.rs/handle/123456789/914 и у међународној бази ProQuest. / The journal is indexed in http://doiserbia.nb.rs/, http://dais.sanu.ac.rs/handle/123456789/914 and in the international database ProQuest. Издавање ове публикације подржали су Министарство културе и информисања Републике Србије, Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије и СОКОЈ - Организација музичких аутора Србије / The publication of this volume was supported by the Ministry of Culture and Information of the Republic of Serbia, the Ministry of Education, Science and Technological Development of the Republic of Serbia and SOKOJ - Serbian Music Authors' Organization

The subject matter of research in this paper is theoretical controversy related to the definition of right-wing extremism. Given the fact that extremism is a variable, amorphous and insufficiently researched phenomenon, largely conditioned by time, space, political and cultural differences, there is a great confusion in the field of political science when defining right-wing extremism. The problem of researching right-wing extremism is additionally complicated by various terms that are being used in the contemporary literature as its synonyms, such as right-wing radicalism, neo-Fascism, ultra-radicalism, etc. In order to provide the most valid theoretical determination of right-wing extremism, the author provides a detailed analysis of all the components constituting this phenomenon and examines their causality. In the political praxis, the term extremism is extensively abused, which additionally complicates its determination. Videlicet, politicians often use term 'extremist' in order to discredit their political opponents. While during the French revolution aristocracy saw the bourgeoisie as extremists, the members of the working class later stated that the bourgeoisie were extremists. The problem lies in the fact that, in politics, extremists are not only the ones who use violence as modus operandi; indeed, it is also used by political opponents who do not belong to the extreme political option. Another aggravating factor in defining right-wing extremism is that many administrative and academic definitions do not make a clear distinction between extremism and related phenomena, such as terrorism, radicalism and populism. Extremism is most often equaled with terrorism, which gives rise to another problem in defining this phenomenon. The relation between extremism and terrorism is the relation of general and specific. Namely, every act of terrorism is concurrently considered to be an act of extremism, but not vice versa, given the fact that every act of extremism does not lead towards a higher level of political violence (i.e. towards terrorism). Even in the terms of legal sanctioning, it is much easier to incriminate terrorism in comparison to extremism. The Serbian criminal legislation envisages relevant punishment for committing an act of terrorism, without even mentioning extremism, which implies that there is no penalty prescribed for committing an act of extremism. Despite numerous academic and administrative definitions on the concept of extremism, there is still a lack of a balanced approach to defining right-wing extremism, which is also largely conditioned by political definitions. The most prominent problem in addressing the social phenomena such as right-wing extremism lies in the fact that these social phenomena are dynamic and, in order to be analysed in a scientifically objective manner, they must be examined in the specific temporal, spatial and socio-political context.

In the 1960s, the quantity of publications on aesthetics of music significantly increased in Hungary. The variability of the subjects, the approaches and the opinions are result of an explicit ideological reordering based on the consequently articulated politics of anti-Stalinism. By the mid-sixties the economic founding and sustainability of socialism and its optimized operation became the crucial problem for the power, hence the importance of natural and social sciences increased in the public discourses. The arts were no longer treated as mere illustrations of the political power and its intentions. I focus on the main contributions to aesthetics of music of the so-called creative Marxism written by three internationally acknowledged Hungarian scholars of this period: József Ujfalussy, Dénes Zoltai and János Maróthy. Selected texts are analized from theoretical points of view and interpreted in the context of the Hungarian cultural policy and the national and international career of their authors as well. ; Током шездесетих година прошлог века, број публикација о естетици музике значајно се повећао у Мађарској. Разноврсност тема, приступа и мишљења резултат је експлицитног идеолошког престројавања услед артикулације политике антистаљинизма. Будући да су средином шездесетих година економска утемељеност и одрживост социјализма и његова оптимизација постале кључни проблем власти, порастао је значај природних и друштвених наука у јавним дискурсима. Уметност више није третирана као пука илустрација политичке моћи и њених циљева. У овом раду фокусирам се на главне доприносе естетици музике од стране заступника тзв. креативног марксизма; аутори чије радове разматрам јесу три међународно призната мађарска естетичара из овог раздобља. Одабрани текстови анализирани су са теоријског становишта и интерпретирани у контексту мађарске културне политике, као и националне и међународне каријере аутора. На основу семиналне књиге Музичка слика стварности (1962) испитујем како се Јожеф Ујфалуси (József Ujfalussy) обавезао да ће конкретизовати основне категорије опште естетике марксизма-лењинизма у музици, да би створио музичко-теоријску основу за дебате о (социјалистичком) реализму у музици. Као резултат својих истраживања, Ујфалуси је разрадио интерпретацију категорије интонације, која садржи психолошке, неурофизиолошке и акустичке компоненте, као и разматрања о историји музичког материјала, мелодији, хармонији и жанровима уопште. Према мојој хипотези, његова естетика је од велике важности јер је послужила као чврста основа за Бартокову парадигму културне политике која се опрезно оријентисала према Западу и његовој "буржоаској" култури. Ову тенденцију је додатно развио Денеш Золтаи (Dénes Zoltai). У овом сегменту текста истражујем како је Золтаи заговарао антидогматску и либерализовану теорију уметности у својој збирци радова Превазилажење "књижевноцентричности" социјалистичког реализма (1964), у којој је музика коришћена као методолошка основа (а не књижевност). У својим написима он је изнео и ново тумачење националног карактера социјалистичке културе, наглашавајући важност интеграције разних дивергентних националних традиција буржоаске уметности. У овом раду, Золтаи се изричито позвао на политички маргинализованог, светски познатог филозофа и естетичара Ђерђа Лукаша (György Lukács), који је са ентузијазмом заговарао оријентацију социјалистичке музичке културе према Бартоковом духу и укупном опусу. Књига Музика и буржоазија, музика и пролетеријат (1966) коју је написао Јанош Мароти (János Maróthy) такође је престављала фундаменталан допринос мултидисциплинарном успостављању марксистичке музикологије у Мађарској. Интегришући неке резултате Ујфалусија и Золтаја, Мароти је конструисао наратив који је требало да буде предисторија социјалистичког реализма. Услед његових политички мотивисаних и застарелих ставова о функцији уметности,као и делимично телеолошког и нормативног карактера његове теорије, ова књига се изразито супротставља другим двема књигама које су предмет овог разматрања. Упоређивањем комплементарних и супротстављених елемената ових дела и њихове рецепције, постају нам разумљиви теоријски проблеми реализма и социјалистичке музичке културе тог времена, а може се видети и како су марксистички теоретичари покушавали да пронађу везу између савремених изазова и европских традиција. ; Часопис је индексиран на http://doiserbia.nb.rs/, http://dais.sanu.ac.rs/handle/123456789/914 и у међународној бази ProQuest. / The journal is indexed in http://doiserbia.nb.rs/, http://dais.sanu.ac.rs/handle/123456789/914 and in the international database ProQuest. Издавање ове публикације подржали су Министарство културе и информисања Републике Србије, Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије и СОКОЈ - Организација музичких аутора Србије / The publication of this volume was supported by the Ministry of Culture and Information of the Republic of Serbia, the Ministry of Education, Science and Technological Development of the Republic of Serbia and SOKOJ - Serbian Music Authors' Organization