Rad preispituje teoriju deliberativne demokracije na temelju Rancièreovog poimanja "nesuglasnosti". Predstavljena su dva dominantna pravca teorije deliberativne demokracije - onaj Johna Rawlsa te onaj Jürgena Habermasa. Nasuprot teoriji deliberativne demokracije, Rancière tumači demokraciju kao pojavnost u sporu koji nastaje podizanjem zahtjeva za jednakošću od onih koji su dio zajednice, ali bez udjela u moći ili jednakim pravima. S njegovom teorijom otvara se prostor za preispitivanje dominacije deliberativne demokracije u trenutnim raspravama o demokraciji. Ispituje se mogućnost racionalnog promišljanja kao osnove demokracije u društvu sa složenim i ukorijenjenim nejednakostima te se suprotstavlja važnost konsenzusa naspram nesuglasnosti. ; This paper re-examines the theory of deliberative democracy based on Rancière's notion of "disagreement". Two dominant directions of the theory of deliberative democracy are presented - that of John Rawls and that of Jürgen Habermas. Contrary to the theory of deliberative democracy, Rancière interprets democracy as a phenomenon in a dispute that arises from the raising of demands for equality by those who are part of the community, but without a share in power or equal rights. With his theory, space opens up for re-examining the dominance of deliberative democracy in current debates about democracy. The possibility of rational thinking as the basis of democracy in a society with complex and ingrained inequalities is examined, and the importance of consensus versus disagreement is opposed.
Autor u članku razmatra suvremene oblike predstavničke demokracije u svjetlu triju teorijskih i ideoloških sukoba. Prvi se odnosi na one koji se bore za konsolidiranu predstavničku demokraciju, te razvijaju teorije "manjkave demokracije". Predstavnici tog pravca razmatraju elemente koji nedostaju njihovim režimima da bi normalno funkcionirali kao sustavi predstavničke demokracije, te sustave više ne klasificiraju samo prema formalnim kriterijima (parlamentarna ili predsjednička predstavnička demokracija), nego razmatraju i integraciju drugih podsustava u sustav konzekventnih demokratskih pravila igre u "ukotvljenoj demokraciji". Drugi pravac odnosi se na pojavu populizma kao izazova predstavničkoj demokraciji. Zemlje u kojima je predstavnička demokracija konsolidirana sve su manje zadovoljne formaliziranim rutinama sustava i razvijaju nove populističke vizije bolje i reprezentativnije demokracije nasuprot puke proceduralne demokracije u kojoj postoji konkurencija elita. I na kraju, treći pravac odnosi se na nove modele demokracije koji se razvijaju u normativnim teorijama koje razmatraju nedostatke predstavničkih demokracija. Unutar tog pravca razvijaju se vizije "boljih demokracija" u duhu republikanizma, deliberativne demokracije, refleksivne demokracije i drugih koncepcija "demokratizacije demokracije".* ; In this paper, the author examines contemporary forms of representative democracy in the light of three theoretical and ideological conflicts. The first conflict concerns those who strive for a consolidated representative democracy, and develop theories of "defective democracies". Advocates of this thrust examine the elements which their regimes lack to operate normally as systems of representative democracy, and no longer classify systems only against formal criteria (parliamentary or presidential representative democracy), but also consider the integration of other subsystems into the system of consistent democratic rules of the game in an "embedded democracy". The second thrust concerns the rise of populism as a challenge to representative democracy. Countries in which representative democracy has been consolidated are increasingly dissatisfied with the formalised system routines and develop new populist visions of a better and more representative democracy in contrast to the mere procedural democracy in which there is a competition of elites. Finally, the third theoretical thrust concerns new models of democracy developed in normative theories which deal with the deficiencies of representative democracies. In this view, visions of "better democracies" have been developed in the spirit of republicanism, deliberative democracy, reflexive democracy and other concepts of "democratisation of democracy.
Ovaj rad bavi se važnošću "znanja" i "pristupa informacijama" u formiranju mišljenja mladih građana o pojedinim temama kroz deliberativne procedure. Deliberativna demokracija, kao demokratski model i demokratska procedura koja dopušta sudionicima uključivanje u racionalan i otvoren dijalog prije odlučivanja o određenoj temi, teorijski je okvir na kojem se temelji istraživanje predstavljeno u ovom radu. Empirijski dio našeg rada temelji se na deliberativnom događaju koji se odvio u listopadu 2014. na instituciji za visoko obrazovanje Western Macedonia University of Applied Sciences u Grčkoj. Tema deliberacije bila je "Anketna istraživanja javnog mnijenja o politici". Rezultati ovog istraživanja potvrđuju tezu iz relevantne literature koja naglašava kako deliberativne procedure obogaćuju znanje građana i tako im omogućavaju da učinkovito sudjeluju u procesu donošenja odluka. ; This paper addresses the importance of "knowledge" and "access to information" in the formation of young citizens' opinion through deliberative procedures. The research presented in this paper is grounded in the theoretical framework of deliberative democracy as a democratic model and procedure that allows participants to be engaged in a rational and open dialogue before deciding on a particular issue. Our research draws empirically upon a deliberative event that took place in October 2014 at the Western Macedonia University of Applied Sciences in Greece. The topic of deliberation was "Political Public Opinion Polls." The results of this study are commensurate with the dominant thesis in the relevant literature, which underlines that the deliberative procedure enriches the knowledge of citizens and thus enables them to participate effectively in the decision making process.
Carl Schmitt je jedan od najposvećenijih protivnika liberalnog univerzalizma sa svojim pojmom pluralističke, racionalne i uključive konsenzualne politike kao progresivnog demokratskog projekta i svojeg razumijevanja političke arene kao pročišćene, od sukoba slobodne, i na taj način progresivne kretnje demokratske logike. U ovom radu nastojat ću pokazati Schmittove pesimističke i negativne stavove, zasnovane na ontološkim i teološkim temeljima, o deliberativnom modelu politike koja tvrdi da partikularna volja može doći do koncepta zajedničkog javnog interesa ili zajedničkog dobra kroz raspravu i dijalog. Nadalje, pokušat ću pokazati da unutar Schmittovog projekta koncept diktature suverena postoji kao nužni kontrapunkt pojmu politič- kog. Schmitt odbija razumijevati politički život kao medij dijalog koji vodi razumskom konsenzusu. U ovom kontekstu, suveren iz Schmittove teorije mora se razumijevati upravo kao sila napravljena da proizvodi homogenost kroz hegemoniju. Hegemonija, u Gramscijevom smislu, nije gola opresivna sila. Namjesto toga, odnosi se na vladajuću silu sposobnu upisati vlastitu ideologiju i pogled na svijet u javnost kroz uvjeravanje. U tom okviru, ljevičarski mislitelji poput Mouffea, koji preporuča da moramo misliti »sa Schmittom protiv Schmitta« kako bismo razvili novo demokratsko političko razumijevanje, svraćaju pozornost na Schmittovu tezu da je svaki politički identitet u funkciju »mi–oni« antinomije, ali im promiče činjenica da je nemoguće deducirati koncept zbiljski demokratske javne sfere iz Schmittove teorije. Kao što će biti naglašenu u radu, demokracija u Schmittovom smislu može biti savršena forma suverenosti, takva kakva usuprot liberalnoj demokraciji rezultira homogenizacijom i isključenjem heterogenosti, te na taj način mora biti začeta kao fundamentalno hegemonijski sistem. Schmittov ideal demokracije zahtijeva da politički identiteti, javno mišljenje, javna sfera i formiranje volje vudu rezultati suverenove volje i bez prostora za raspravu. ; Carl Schmitt is one of the most dedicated opponents of liberal universalism, with its notion of pluralist, rational and non-exclusivist consensus politics as a progressive democratic project and its understanding of the political arena – "purified", being free from struggles and conflict – as the progressive move of democratic logic. In this paper I will first try to show Schmitt's pessimistic and negative stance based on ontological and theological grounds on the deliberative model of politics with its claim about the possibility of making particular wills reach the conception of common public interest or the common good through discussion and dialogue. Secondly, I'll try to show that, within Schmitt's project, the concept of the sovereign dictatorship exists as the necessary counterpoint to the concept of the political. Schmitt refuses to understand political life as a medium of dialogue leading to a rational consensus. In this context, the sovereign in Schmitt's theory should be precisely understood as a force constructed to reproduce homogeneity in a hegemonic manner. Hegemonia, in a Gramscian sense, is not a bare oppressive force. Rather, it refers to a ruling force which is able to inject its own ideology and world view into the public through persuasion. In this framework, leftist thinkers like mouffe, who recommended that we should think "with Schmitt against Schmitt" in order to develop a new democratic political understanding, draw attention to Schmitt's thesis that every political identity functions as "we-they" antinomy, yet they miss the fact that it is impossible to deduce a conception of a truly democratic public sphere from Schmitt's theory. As it will be emphasized in this paper, democracy in the Schmittian sense can be the perfect form of sovereignty, one which in contrast to liberal democracy results in homogenization and the exclusion of the heterogeneous and thus must be conceived as a fundamentally hegemonic system. The Schmittian ideal of democracy requires that political identities, public opinion, public sphere and will formation are the products of a sovereign will and not of open and free discussion. ; Carl Schmitt est l'un des opposants les plus puissants de l'universalisme libérale de par sa notion de consensus politique pluraliste, rationnel et non exclusiviste en tant que projet démocratique progressiste, mais aussi de par sa compréhension de l'arène politique - « purifiée », libre de toutes luttes et de tout conflit – en tant que mouvement progressiste de la logique dé- mocratique. Dans cet article, je vais en premier lieu tenter de montrer l'opinion pessimiste et négative de Schmitt – basée sur des fondements ontologiques et théologiques – concernant le modèle délibératif de la politique et sa prétention à penser que la formation de volontés particulières pourrait toucher l'intérêt public commun ou le bien commun à travers la discussion et le dialogue. En second lieu, je vais tenter de montrer qu'à l'intérieur du projet de Schmitt le concept de dictature souveraine existe comme contrepartie nécessaire au concept du politique. Schmitt refuse de penser la vie politique comme instrument de dialogue menant au consensus rationnel. Ainsi, le souverain dans la théorie de Schmitt doit précisément être compris comme une force construite pour reproduire une telle homogénéité de manière hégémonique. Hegemonia, au sens gramscien, n'est pas une simple force oppressive ; il s'agit plutôt d'un terme qui se réfère à une force dirigeante capable d'injecter sa propre idéologie et vision du monde dans le domaine public à travers la persuasion. Dans ce contexte, certains penseurs de gauche telle que mouffe qui nous recommande de penser « avec, et contre, Schmitt » dans le but de développer une nouvelle compréhension de la politique démocratique, attirent notre attention sur la thèse de Schmitt où chaque identité politique fonctionne par l'antinomie « nous/eux ». Toutefois, ces penseurs passent à côté du fait qu'il est impossible de déduire une conception de réelle sphère publique démocratique sur la base de la théorie de Schmitt. Comme cet article le souligne bien, la démocratie au sens schmittien peut être la forme parfaite de souveraineté, une forme qui – en contraste avec la démocratie libérale – aboutit à une homogénéisation en excluant l'hétérogé- néité, et ainsi doit être conçue comme un système fondamentalement hégémonique. Selon l'idéal schmittien de démocratie, les identités politiques, l'opinion publique, la sphère publique et la formation de volontés doivent être les produits, non pas d'une discussion ouverte et libre, mais d'une volonté souveraine. ; Carl Schmitt ist einer der mächtigsten Gegner des liberalen Universalismus mit dessen Vorstellung von pluralistischer, rationaler und nicht exklusivistischer Konsenspolitik als einem progressiven demokratischen Projekt und dessen Verständnis der politischen Arena – "gereinigt", frei von Kämpfen und Konflikten – als eines progressiven Schritts der demokratischen Logik. In diesem Beitrag werde ich zunächst versuchen, Schmitts pessimistische, negative und auf ontologischer und theologischer Grundlage ruhende Haltung zum Beratungsmodell der Politik darzulegen, mit dessen Behauptung über die möglichkeit, partikulare Willen zu veranlassen, durch Diskussion und Dialog die Konzeption des gemeinschaftlichen öffentlichen Interesses oder Gemeinwohls zu erreichen. Zweitens werde ich versuchen zu zeigen, dass im Rahmen des schmittschen Projekts der Begriff der souveränen Diktatur als notwendiger Kontrapunkt zum Begriff des Politischen existiert. Schmitt weigert sich, das politische Leben als ein medium des Dialogs zu begreifen, das zu einem rationalen Konsens führt. In diesem Zusammenhang soll das Souveräne in der schmittschen Theorie eben als eine Gewalt aufgefasst werden, die konstruiert ist, um eine solche Homogenität in einer hegemonialen Art zu reproduzieren. Die hegemonia im gramscischen Sinne ist nicht eine bloß repressive Kraft; vielmehr bezieht sie sich auf eine herrschende Kraft, die imstande ist, durch Überzeugungsvermögen ihre eigene Ideologie und Weltanschauung in die Öffentlichkeit zu injizieren. Linksorientierte Denker wie mouffe, die empfohlen haben, wir sollten "mit Schmitt gegen Schmitt" denken, um ein neues demokratisches politisches Verständnis zu entwickeln, lenken in diesem Kontext das Augenmerk auf Schmitts These, jede politische Identität funktioniere durch die "wir – sie"-Antinomie, doch sie übersehen die Tatsache, dass es unmöglich ist, aus der schmittschen Theorie die Vorstellung von einer wahrhaft demokratischen öffentlichen Sphäre abzuleiten. Wie es in dieser Arbeit betont wird, kann die Demokratie im schmittschen Sinne die perfekte Form der Souveränität sein, die – im Gegensatz zur liberalen Demokratie – in der Homogenisierung und Ausgrenzung des Heterogenen resultiert und daher als ein grundlegend hegemoniales System erachtet werden muss. Das schmittsche Ideal der Demokratie erheischt, dass politische Identitäten, öffentliche meinung, öffentliche Sphäre und Willensbildung keine Produkte einer offenen und freien Diskussion, sondern eines souveränen Willens sind.
