Suchergebnisse

In this paper author analyzes the attitude towards the Serbian identity by the former ruling structures of Montenegro led by the DPS. As a theoretical framework the paper uses the theory of securitization which is an adequate analytical and research concept to explain how and in what way the Serbian identity in Montenegro is marked as an existential threat and danger to the independence, sovereignty and modern character of the Montenegrin state. Although the differentiation between the ethno-national Montenegrin and Serbian identities within Montenegro is a process that began even before the declaration of independence in 2006, the author primarily focuses on the securitization processes that marked the previous two years. By analyzing the contemporary public discourse the author notices securitizing moves that fit into the "grammar of security" and identifies the main factors of the securitization process in Montenegro that seek to maintain the same social and political narrative which is dominated by the division between Montenegrin and Serbian identity and thus labeling the latter as a security threat to the state.

In this paper, populism is regarded as a kind of ideological map that facilitates to the citizens their coping in the political space, as well as a "thin-centered ideology" which has at his center the idea that politics should be a reflection of the will of the people, the idea that a clean and moral nation confronts a corrupt elite and "out groups", "out groups" which actions endanger or impair the rights and values of the nation. The paper focuses on some fundamental theoretical considerations on populism and empirical determination of the elements of populism in the public opinion in Serbia. Based on opinion polls in Serbia it has been shown what is the relationship of citizens to the people, political elites, democracy and its institutions, as well as the attitude towards "out groups". Empirical research conducted in Serbia in 2017 confirms the hypothesis that the gap between citizens and their elected representatives is deep, and it marks also that conventional politics increasingly faces the difficulties to reach citizens, and that lack of trust in political parties is generated in all spheres of representative democracy. In the political life, "out groups" are instrumentally ranked by political actors according to the necessities of the moment, and the empirical research of attitudes shows that they are in the same way as "out groups experienced by the citizens.

The first section of this paper discusses a public diplomacy concept within the international relations paradigm shift that takes place in a radically changed global environment. Public diplomacy is analyzed primarily through cultural aspects in relation to other concepts such as propaganda and 'nation branding'. The second part is dedicated to identification of the key problems that the Republic of Serbia is facing regarding conceptualization and implementation of public and cultural diplomacy. It analyzes the institutional framework and effects of international Serbian policies up to now. It points to the need for long-term synchronous involvement of different actors in the field of public and cultural diplomacy of the Republic of Serbia, in order to promote not only its political positioning and reputation in the world, but for the sake of strengthening its economic and other development resources. Recognition of public and cultural diplomacy as an effective long-term means of building the reputation and position of the Republic of Serbia in international relations is extremely important. It means to articulate the need to design a new cultural concept, which would be built into a system of values that traces the path of Serbian development. The basic question, therefore, in terms of conceptualization of public and cultural diplomacy, remains the question of the narrative. This is the new and the old question of all questions: 'Who are we, where are we going and where do we want to go?'.

Predmet ovog rada jeste prikaz javno-privatnih partnerstava kao instrumenta za koji se pretpostavlja da bi, ukoliko bi se primenjivao prvenstveno na lokalnom, ali i na višim nivoima upravljanja, omoguéio vlastima u svakoj zemlji brži i kvalitetniji ekonomski razvoj društva. Iskustva moderno uređenih demokratskih društava u decentralizaciji vlasti po principima subsidijariteta i fiskalnog federalizma daju uvid u set mera i principa stvaranja dobrog poslovnog okruženja kao prim amog faktora privlačenja kapitala, a time i opšteg razvoj a države. Javno-privatna partnerstva su kao najsloženiji i najnoviji instrument podsticanja ekonomskog razvoja modemih država od posebnog značaja. Još uvek u fazi razvoja i u primeni u nekolicini najrazvijenijih demokratija, pred ovim složenim instrumentom tek leže pravi izazovi i budućnost. Stoga je cilj ovog rada prepoznavanje važnosti najsloženijeg instrumenata za podsticanje ekonomskog razvoja, a to su javno-privatna partnerstva i njihovo poznavanje u teoriji i kroz primenu u praksi. Ono je od velikog značaja sadašnjim i budućim kadrovima koji rade u javnoj upravi Srbije na svim nivoima. Naučni značaj ove teme j e u sistematskom prikazu i analizi modela javno-privatnih partnerstava. JPP su aktuelna tek od 90-ih godina, zemlje EU tek početkom 21.veka osnivaju posebna tela koja se pri vladama bave JPP, a Evropska komisija je tek 2004. izdala Zelenu knjigu o JPP, koja delimitino defunse i analizira JPP. Iz naučnog proizlazi i društveni značaj ovog rada, a to je bolje razumevanje JPP, podizanje svesti sadašnjih i buduéih kadrova u javnoj upravi o njihovom značaju i spremnosti da u predstojeéim reformama ispravno i kvalifikovano zastupaju interese društva u čije ime rade. Osim kao doprinos teoriji o javnoj upravi, ovaj rad ima veći značaj kao priručnik organima te iste uprave u poznavanju i primeni JPP kao instrumenta kojim se podstiče ekonomski razvoj. ; This paper focuses on the presentation of public-private partnerships (PPPs) as instruments which are assumed to enable faster economical development of municipalities and the country in total, for the authority of our country, if firstly applied locally, but then also on higher levels of management. The experiences of the modem democratic societies in the area of decentralization of the authority by the principles of subsidiarityand fiscal federalism, enable the insight to the set of measures and the principles of creating the good business environment as the primary factor of attracting investments, and subsequently enabling the general local development. Public-private partnerships are the most complex, and the latest instrument of special importance for encouraging the economic development of modem states. Still in the phase of development and applied in a few the most developed democracies only, this complex instrument is yet to face the real challenges and the future. Therefore the objective of this paper is recognizing the importance of the most complex instrument for encouraging the local economic development, which are the public-private partnerships and the theoretical and practical knowledge about them.This is of the most importance for current and future staff employed in the public administration of Serbia, at all levels. The scientific importance of this paper is the systematic presentation and analysis of the model of the public-private partnerships. PPPs have become more present since the 90's; at the beginning of the 21st century the EU countries have started forming special government bodiesto deal with PPPs, and the European commission has issued the Green book on PPPs only in 2004, which defines and partly analyses the PPPs. The outcome of the scientific significance of this paper is also the social one: the better understanding of the PPPs, lifting the awareness of the current and future staff employed in the public administration about their significance and competence to, in future reforms, correctly and skillfully represent the interest of the society in whose behalf they act. Beside the contribution to the theory about the local government, this paper has a greater meaning as a guide book for its administrative bodies, when addressing the issues of knowing and applying the PPPs as the instrument to encourage the economic development.

The subject and purpose of the research in this paper is based on the analysis of the influence of the central bank on public debt in the conditions of the currency board in Bosnia and Herzegovina. The structure of the work was set up through a dynamic analysis of the ratio of public debt variables, the supply of money, the state of the budget of the governments of Bosnia and Herzegovina, the current account and the nominal exchange rate. The research covers the period from 2000 to 2016. The research methodology is based on the use of empirical data and the application of the vector autoregresion model (VAR). On the basis of an analysis of the function of impulse and response, it is possible to indicate the reactions of the variable variables with one another. On the other hand, the decomposition of variance through the model proves the mutual variability and interaction of the variables for the observed period of research. The practical implications of the work are reflected in the answer to the extent to which monetary authorities, in the conditions of the currency board, due to the endogenous supply of money, contribute to the creation of a budget deficit and public debt. ; Predmet i cilj istraživanja u ovom radu bazira se na analizi uticaja centralne banke najavni dug u uslovima valutnog odbora u Bosni i Hercegovini. Konstrukcija rada je postavljena kroz dinamičku analizu odnosa varijabli javnog duga, ponude novca, stanja budžeta vlada Bosne i Hercegovine, tekućeg računa i nominalnog deviznog kursa. Istraživanje pokriva period od 2000. do 2016. godine. Metodologija istraživanja bazira se na upotrebi empirijskih podataka i primjeni vektorskog autoregresionog modela (VAR). Na bazi analize funkcije impulsa i odgovora moguće je ukazati na reakcije promjenjljivih varijabli međusobno, sa jedne strane. Sa druge strane, dekompozicijom varijanse kroz model dokazuje se međusobna varijabilnost i međusobni uticaj varijabli za posmatrani period istraživanja. Praktične implikacije rada ogledaju se kroz odgovor koliko monetarne vlasti u uslovima valutnog odbora, usljed endogene ponude novca, doprinose stvaranju budžetskog deficita i javnom zaduženju.

The article explores Polybius's view from Book Six of Histories in which he argues that the Roman constitution was superior to other mixed systems of government because it evolved naturally. The novelty of Polybius's approach within the wider classical tradition is examined by contrasting his account with Plato's and Aristotle's. The architecture of the two kinds of mixed constitutions is then compared: the Spartan government is taken as a model of a good planned constitution and the Roman constitution as the best naturally evolving system of government. The main be nefit of the natural constitution over all other constitutions, simple and mixed, is its stability, and the final part of the paper addresses a plausible way in which Polybius thought such a constitution was reached in Rome and situates this historical account within his theory of anacyclosis. ; Tekst se bavi Polibijevim razmatranjima iz šeste knjige Istorija, gde helenski autor tvrdi da je rimski ustav bio nadmoćniji u poređenju sa drugim mešovitim porecima zato što se razvijao prirodno. Novina Polibijevog pristupa unutar šire klasične tradicije ispitana je kroz poređenje njegovih ideja sa Platonovim i Aristotelovim. Zatim, upoređena je struktura dveju vrsta mešovitih ustava – spartanski ustav je primer dobrog planiranog ustava, a rimski ustav je najbolji sistem vladanja koji se razvio na prirodan način. Osnovna prednost prirodnog ustava nad ostalim ustavima, bilo da su čistog ili mešovitog oblika, jeste njegova stabilnost, a završni deo teksta bavi se načinima na koje je Rim došao do takvog poretka i postavlja ovo razmatranje u okvire Polibijeve teorije o anaciklozisu.

У теорији постоји сагласност да тероризам представља политички мотивисано насиље и да у том смислу представља један од облика насилне политичке борбе. Специфична разлика тероризма у односу на друге облике политичког насиља је примарна усмереност ка стварању, одржавању и експлоатацији страха ради застрашивања противника и јачања подршке међу присталицама. Суштинска одступања од теоријских и правних критеријума при одређивању тероризма постоје у пракси Савета безбедности. Општа оцена деловања Савета безбедности приликом доношења резолуција о тероризму јесте да прати владајући политички дискурс у коме су најпре државе биле одговорне за тероризам, да би потом "слабе", "неодговорне" и "репресивне" државе биле одговорне за омогућавање деловања међународних терористичких организација на својој територији. Савет безбедности усвајао је резолуције у којима је терористичке акте одређивао спрам природе акта, али и спрам извршиоца чиме су сви акти претходно одређене терористичке организације квалификовани као терористички акти. Истраживањем је утврђено и да је приликом усвајања појединих резолуција политичка сврсисходност утицала да се истоврсна понашања не квалификују увек као терористички акти. На основу изведених закључака утврђено је да сложеност борбе против тероризма представља последицу првенства политичке сврсисходности при квалификовању акта насиља као терористичког акта, а не због тешкоћа у дефинисању тероризма. Промене у концепцији тероризма у резолуцијама Савета безбедности и њихова усклађеност са владајућим јавним дискурсом одвијају се истовремено са настојањем САД и других западних држава да преобликују међународну заједницу и успоставе нови светски поредак. У таквим околностима тероризам почиње да егзистира као офанзивно политичко средство хибридног ратовања, при чему се негативна конотација тероризма експлоатише на два начина. Прво, тероризам постаје политичка оцена нечијег деловања без обзира на природу тако означене активности. Друго, тероризам се употребљава као насилно политичко средство које, у зависности од интереса онога ко цени одређено понашање, неће у свакој ситуацији бити означено као тероризам, већ понекад и као легитиман облик политичке акције. Офанзивни карактер одлуке истовремено води занемаривању научних критеријума у корист политичке сврсисходности при квалификацији неког понашања као терористичког акта. Доминација политичког критеријума при квалификовању терористичког акта утиче на инструментализацију тероризма и његово претварање у ефикасно средство хибридног ратовања. Садржај хибридног ратовања није последица неограниченог избора средстава односно оружја нити њихове софистицираности, већ способности безбедносног менаџмента да у свакој конкретној ситуацији независно од организационог нивоа примени такву комбинацију различитих, али међусобно компатибилних појединачних начина ратовања којом се остварује синергијски ефекат ради реализације претходно постављеног циља. Управо због тога тероризам као облик сложеног политичког насиља постаје предмет експлоатације у сврху хибридног ратовања. На основу резултата истраживања описана су три модела експлотације тероризма у сврху хибридног ратовања. Први модел експлоатације тероризма изведен је из политичке праксе САД да државе за које САД сматрају да користе тероризам као политичко средство ставе на Листу спонзора тероризма. Имајући у виду политички и сваки други утицај који САД имају, овакава пракса и њене последице формално или неформално су прихваћене широм света. Основне последице стављања на Листу спонзора тероризма су санкције, дискредитација у међународној јавности и легитимисање мера против таквих држава, док се у исто време таквом праксом врши притисак на државе које нису на Листи да ускладе своју политику са интересима великих сила. Други модел експлоатације тероризма у сврху хибридног ратовања манифестује се кроз организовање, финансирање, опремање, обуку и усмеравање сурогат снага против влада држава са којима није остварена компатибилност интереса, при чему су сурогат снаге представљене у јавном дискурсу као борци за слободу. Предмет експлоатације у Другом моделу јесте насиље које испуњава теоријске критеријуме да буде означено као тероризам, али је због политичке сврсисходности квалификовано као борба за слободу, отпор против угњетавања и сл. Експлоатација насиља у Другом моделу врши се у циљу промене носилаца политичке власти, стварање аутономних регија односно држава које би биле кооперативне са политиком државе која примењује Други модел или као део шире стратегије управљања безбедносним процесима. Трећи модел експлоатације тероризма у сврху хибридног ратовања подразумева организовање и управљање сурогат снагама које су квалификоване као терористичке организације или се врши инфилтрација појединаца у изворне и самосталне народне побуне ради преузимања руководећих места и управљања њиховим деловањем у складу са интересима државе која предузима Трећи модел. Предмет експлоатације у Трећем моделу јесте насиље које је квалификовано као тероризам, при чему је циљ експлоатације вишеструк: 1. Путем насиља и страха који настаје као последица вршења терористичких аката управља се безбедносном ситуацијом у држави која је мета агресије или у региону који је потребно политички и територијално контролисати, са или без физичког присуства оружаних снага државе која примењује Трећи модел; 2. Стварање страха код одређеног или унапред неодређеног броја држава од потенцијалних напада терористичких организација ради вршења латентног политичког притиска на државе да буде кооперативне, и 3. Стварање разлога за војну интервенцију ради присуства и политичке контроле одређене државе или региона. На основу претходно изнетих резултата истраживања изведен је закључак да први корак у спречавању експлоатације тероризма против наше државе представља отклањање или смањивање потенцијала за друштвене сукобе који настаје услед стварања или продубљивања друштвених противречности. Из тог разлога извршена је анализа нормативно – политичког и институционалног оквира у релевантним областима друштвеног живота. Истраживањем је утврђено да у Републици Србији постоји добар основ за ангажовање и интегрисање свих ресурса друштвене моћи на плану остваривања националне безбедности, али и да постоји потреба да се актуелни политички и безбедносни институционални оквир усклади са таквим могућностима. Као резултат истраживања предложене су три групе мера чија примена треба за резултат да има: отклањање и смањивање опасности од стварања потенцијала за друштвене сукобе; успостављање ефикасног и интегрисаног институционалног оквира за супротстављање политичком насиљу које евентуално проистекне из постојећих противречности и отклањање и смањивање штетних последица таквог политичког насиља. ; U teoriji postoji saglasnost da terorizam predstavlja politički motivisano nasilje i da u tom smislu predstavlja jedan od oblika nasilne političke borbe. Specifična razlika terorizma u odnosu na druge oblike političkog nasilja je primarna usmerenost ka stvaranju, održavanju i eksploataciji straha radi zastrašivanja protivnika i jačanja podrške među pristalicama. Suštinska odstupanja od teorijskih i pravnih kriterijuma pri određivanju terorizma postoje u praksi Saveta bezbednosti. Opšta ocena delovanja Saveta bezbednosti prilikom donošenja rezolucija o terorizmu jeste da prati vladajući politički diskurs u kome su najpre države bile odgovorne za terorizam, da bi potom "slabe", "neodgovorne" i "represivne" države bile odgovorne za omogućavanje delovanja međunarodnih terorističkih organizacija na svojoj teritoriji. Savet bezbednosti usvajao je rezolucije u kojima je terorističke akte određivao spram prirode akta, ali i spram izvršioca čime su svi akti prethodno određene terorističke organizacije kvalifikovani kao teroristički akti. Istraživanjem je utvrđeno i da je prilikom usvajanja pojedinih rezolucija politička svrsishodnost uticala da se istovrsna ponašanja ne kvalifikuju uvek kao teroristički akti. Na osnovu izvedenih zaključaka utvrđeno je da složenost borbe protiv terorizma predstavlja posledicu prvenstva političke svrsishodnosti pri kvalifikovanju akta nasilja kao terorističkog akta, a ne zbog teškoća u definisanju terorizma. Promene u koncepciji terorizma u rezolucijama Saveta bezbednosti i njihova usklađenost sa vladajućim javnim diskursom odvijaju se istovremeno sa nastojanjem SAD i drugih zapadnih država da preoblikuju međunarodnu zajednicu i uspostave novi svetski poredak. U takvim okolnostima terorizam počinje da egzistira kao ofanzivno političko sredstvo hibridnog ratovanja, pri čemu se negativna konotacija terorizma eksploatiše na dva načina. Prvo, terorizam postaje politička ocena nečijeg delovanja bez obzira na prirodu tako označene aktivnosti. Drugo, terorizam se upotrebljava kao nasilno političko sredstvo koje, u zavisnosti od interesa onoga ko ceni određeno ponašanje, neće u svakoj situaciji biti označeno kao terorizam, već ponekad i kao legitiman oblik političke akcije. Ofanzivni karakter odluke istovremeno vodi zanemarivanju naučnih kriterijuma u korist političke svrsishodnosti pri kvalifikaciji nekog ponašanja kao terorističkog akta. Dominacija političkog kriterijuma pri kvalifikovanju terorističkog akta utiče na instrumentalizaciju terorizma i njegovo pretvaranje u efikasno sredstvo hibridnog ratovanja. Sadržaj hibridnog ratovanja nije posledica neograničenog izbora sredstava odnosno oružja niti njihove sofisticiranosti, već sposobnosti bezbednosnog menadžmenta da u svakoj konkretnoj situaciji nezavisno od organizacionog nivoa primeni takvu kombinaciju različitih, ali međusobno kompatibilnih pojedinačnih načina ratovanja kojom se ostvaruje sinergijski efekat radi realizacije prethodno postavljenog cilja. Upravo zbog toga terorizam kao oblik složenog političkog nasilja postaje predmet eksploatacije u svrhu hibridnog ratovanja. Na osnovu rezultata istraživanja opisana su tri modela eksplotacije terorizma u svrhu hibridnog ratovanja. Prvi model eksploatacije terorizma izveden je iz političke prakse SAD da države za koje SAD smatraju da koriste terorizam kao političko sredstvo stave na Listu sponzora terorizma. Imajući u vidu politički i svaki drugi uticaj koji SAD imaju, ovakava praksa i njene posledice formalno ili neformalno su prihvaćene širom sveta. Osnovne posledice stavljanja na Listu sponzora terorizma su sankcije, diskreditacija u međunarodnoj javnosti i legitimisanje mera protiv takvih država, dok se u isto vreme takvom praksom vrši pritisak na države koje nisu na Listi da usklade svoju politiku sa interesima velikih sila. Drugi model eksploatacije terorizma u svrhu hibridnog ratovanja manifestuje se kroz organizovanje, finansiranje, opremanje, obuku i usmeravanje surogat snaga protiv vlada država sa kojima nije ostvarena kompatibilnost interesa, pri čemu su surogat snage predstavljene u javnom diskursu kao borci za slobodu. Predmet eksploatacije u Drugom modelu jeste nasilje koje ispunjava teorijske kriterijume da bude označeno kao terorizam, ali je zbog političke svrsishodnosti kvalifikovano kao borba za slobodu, otpor protiv ugnjetavanja i sl. Eksploatacija nasilja u Drugom modelu vrši se u cilju promene nosilaca političke vlasti, stvaranje autonomnih regija odnosno država koje bi bile kooperativne sa politikom države koja primenjuje Drugi model ili kao deo šire strategije upravljanja bezbednosnim procesima. Treći model eksploatacije terorizma u svrhu hibridnog ratovanja podrazumeva organizovanje i upravljanje surogat snagama koje su kvalifikovane kao terorističke organizacije ili se vrši infiltracija pojedinaca u izvorne i samostalne narodne pobune radi preuzimanja rukovodećih mesta i upravljanja njihovim delovanjem u skladu sa interesima države koja preduzima Treći model. Predmet eksploatacije u Trećem modelu jeste nasilje koje je kvalifikovano kao terorizam, pri čemu je cilj eksploatacije višestruk: 1. Putem nasilja i straha koji nastaje kao posledica vršenja terorističkih akata upravlja se bezbednosnom situacijom u državi koja je meta agresije ili u regionu koji je potrebno politički i teritorijalno kontrolisati, sa ili bez fizičkog prisustva oružanih snaga države koja primenjuje Treći model; 2. Stvaranje straha kod određenog ili unapred neodređenog broja država od potencijalnih napada terorističkih organizacija radi vršenja latentnog političkog pritiska na države da bude kooperativne, i 3. Stvaranje razloga za vojnu intervenciju radi prisustva i političke kontrole određene države ili regiona. Na osnovu prethodno iznetih rezultata istraživanja izveden je zaključak da prvi korak u sprečavanju eksploatacije terorizma protiv naše države predstavlja otklanjanje ili smanjivanje potencijala za društvene sukobe koji nastaje usled stvaranja ili produbljivanja društvenih protivrečnosti. Iz tog razloga izvršena je analiza normativno – političkog i institucionalnog okvira u relevantnim oblastima društvenog života. Istraživanjem je utvrđeno da u Republici Srbiji postoji dobar osnov za angažovanje i integrisanje svih resursa društvene moći na planu ostvarivanja nacionalne bezbednosti, ali i da postoji potreba da se aktuelni politički i bezbednosni institucionalni okvir uskladi sa takvim mogućnostima. Kao rezultat istraživanja predložene su tri grupe mera čija primena treba za rezultat da ima: otklanjanje i smanjivanje opasnosti od stvaranja potencijala za društvene sukobe; uspostavljanje efikasnog i integrisanog institucionalnog okvira za suprotstavljanje političkom nasilju koje eventualno proistekne iz postojećih protivrečnosti i otklanjanje i smanjivanje štetnih posledica takvog političkog nasilja. ; There is a consensus in security studies that terrorism is a politically motivated violence and, therefore, it represents one of the forms of violent political struggle. What distinguishes terrorism from other forms of political violence is its primary focus on creating, maintaining and exploiting fear in order to intimidate opponents and strengthen support among allies. Fundamental deviations from theoretical and legal criteria in determination of terrorism are identified in the pratice of the Security Council. The general assessment of the Security Council's actions related to terrorism is that the Council has been following the prevailing political discourse in which, initially, states in their entirety were responsible for terrorism, and later the blame was put on "weak", "irresponsible" and "repressive" states for enabling international terrorist organizations to operate on their territories. The Security Council passed resolutions in which it classified terrorist acts according to the nature of the act but also to the nature of the perpetrator, which resulted in treating all acts of a previously designated terrorist organization as terrorist acts. The research also determined that during the adoption of certain resolutions, political expediency influenced the fact that similar behaviors do not always qualify as terrorist acts. Based on the previously derived conclusions, it could be said that the complexity of fight against terrorism is a consequence of the primacy of the political criterion in designation of an act of violence as a terrorist act, and not because of the difficulties in defining the notion of terrorism. Changes in the concept of terrorism in the Security Council Resolutions and their harmonization with the prevailing public discourse coincides with the efforts of the United States and other Western countries to reshape the international community and establish a new world order. In such circumstances, terrorism becomes an offensive political tool of hybrid warfare, with the negative connotation of terrorism being exploited in two ways. First, terrorism has become a political assessment of one's actions, regardless of the nature of the such activities. Second, terrorism has become a violent political tool which, depending on the interests of those in the position to evaluate certain behaviors, will not be labeled as terrorism in each situation, but rather as a legitimate form of political action at times. Offensive character of the decision leads to the neglect of scientific criteria in favor of political expediency in the process of terrorist act designation. Dominance of the political criterion in designation of a terrorist act influences the instrumentalisation of terrorism and its transformation into an effective means of hybrid warfare. Content of hybrid warfare is not a consequence of an unlimited variety of weapons used, nor their sophistication, but the ability of security management to apply such combinations of different, yet mutually compatible types of warfare in order to achieve a previously determined aim. These are reasons why terrorism, as a form of complex political violence, is exploited in hybrid warfare. Based on the results of the research, three models of exploitation of terrorism for the purposes of hybrid warfare are described. The First Model of exploitation is derived from the political practice of the United States to put countries on the U.S list of state sponsors of terrorism. In accordance with the political and any other influence that the United States has, this practice and its consequences are formally or informally accepted around the world. The main consequences of being placed on the List are sanctions, discredit on the international level and legitimization of measures against such states, while at the same time putting pressure on countries that are not on the List to harmonize their policies with the interests of great powers. The Second Model of exploitation of terrorism for the purpose of hybrid warfare consists of organizing, financing, equipping, training and directing surrogate forces against the governments of countries with whom compatibility of interests has not been achieved, where surrogate forces are presented in the public discourse as freedom fighters. The subject of exploitation in the Second Model is violence that meets the theoretical criteria to be designated as terrorism. However, due to its political expediency it is qualified as a fight for freedom, resistance against oppression etc. The exploitation of violence used in the second model is done with the intention of shifting political power in order to create autonomous regions or states that would be cooperative with the policy of the state that applies the Second Model or as a part of a broader strategy for managing security processes. The Third Model of exploitation of terrorism for the purposes of hybrid warfare implies organization and managing of surrogate forces that are qualified as terrorist organizations or infiltrating individuals into original and independent popular uprisings in order to take leadership positions and manage their actions in accordance with the interests of the state which apply the Third Model. The subject of exploitation in the Third Model is violence that is qualified as terrorism, with multiple goals: 1. Violence and fear that arises as a result of terrorist acts allows crisis management in the country targeted by aggression or in the region in need of political and territorial control, with or without the physical presence of the armed forces of the State applying the Third Model; 2. Creating fear of potential terrorist attacks in order to exert latent political pressure on states to be cooperative, and 3. Creating reasons for a military intervention which results in physical presence and political control of a certain state or region. Based on the previously presented research results, it may be concluded that the first step to prevent terrorist exploitation against our country should be to eliminate or reduce the potential for social conflicts driven by social contradictions. For this reason, an analysis of the normative - political and institutional framework in the relevant areas of social life was conducted. The research has determined that in the Republic of Serbia there is a good basis for engaging and integrating all resources of national power in terms of achieving national security. In addition, there is a need to harmonize the current political and institutional framework for national security with such possibilities. As a result of the research, three groups of measures have been proposed: elimination or reduction of the potential for social conflicts; establishment of an effective and integrated institutional framework for countering political violence that may arise from the aforementioned contradictions, and elimination and reduction of harmful consequences of such political violence.

After the failure of the European constitutional process, the question of creating the European identity has become in the center of attention of the academic public again. According to the scientific literature about Europe it is mostly discussed as the set of institutional solutions, but not as the collective cultural space, the dominant paradigm discussing the European identity is the one that sees it as entirely political, indeed. The goal of this work is to show that insisting on creating of purely political European identity has its basic neither in theory nor in practice. In order to document the claim, in this work the author critically investigates different theoretical approaches studying the European identity and analyzing the results of available empirical researches tries to determine a role of cultural, civil and instrumental components in its creation.

The Lisbon Treaty has brought significant changes into the architecture of the European Union. The most important novelty, however, is the establishment of a full unity of the Union structure achieved by creating new and strengthening the existing elements. The new elements of this unity are the disappearance of the European Community, the 'independence' of the European Atomic Energy Community, constituting the European Union as a single entity and the introduction of EU values. At the same time, the Lisbon Treaty has strengthened the existing elements of the common institutional mechanisms, rules on amending the founding treaties and EU membership. However, constituting the Union as a single entity which has replaced and succeeded the European Communities has not abolished the EU elements of diversity. In the areas that differed, even before the adoption of the Lisbon Treaty, from the community pillar, there remain significant differences in the nature and the scope of competences of the Union institutions. This mainly regards the common foreign and security policy, which now includes the defense policy, where the existing model of inter-state cooperation has been only slightly interfered with. In contrast, in the field of police and judicial cooperation in criminal matters, which has become part of a larger Area of Freedom, Security and Justice, the inter-state model of cooperation has been abandoned in some of its most important elements. However, the implementation of some of the important elements of the supranational model has been postponed.

Centralna hipoteza koja se kroz ovaj rad analizirala jeste da li municipalne obveznice mogu biti instrument lokalnog ekonomskog razvoja. Ovo pitanje je od velikog značaja imajući u vidu da u procesu pridruživanja Srbije Evropskoj Uniji, lokalna samouprava će imati puno obaveza u svojoj nadležnosti, a vrednost projekata koje bi lokalne samouprave na putu ka Evropskoj Uniji trebale da finansiraju (samostalno ili u saradnji sa donatorima, centralnim nivoom vlasti, privatnim sektorom.) se procenjuje na između 3 i 5 milijardi evra. Dosadašnji pristup finansiranju investicionih projekata svakako neće biti dovoljan da se izađe u susret gore pomenutim zahtevima, pa je i glavna tema ovog rada šta lokalne samouprave treba da učine da bi kvalitativno unapredile proces finansiranja investicionih projekata u njihovoj nadležnosti. Sa nekih 15% budžetske potrošnje na lokalnom nivou, Srbija spada u red srednje decentralizovanih zemalja (prosek za OECD članice je 21%), ali po drugom pokazatelju, broju zaposlenih na lokalnom nivou, Srbija spada u grupu izrazito centralizovanih zemalja sveta (16% državne administracije je zaposleno na lokalnom nivou, a 84% na centralnom nivou). Uvođenjem programske klasifikacije budžeta kao obaveznog dela odluke o budžetu za 2015. godinu, stvorili su se uslovi za povećanje transparentnosti rada lokalne samouprave u Srbiji, a samim tim i za povećanje njenih nadležnosti i njene samostalnosti. Za bolju i efikasniju lokalnu vlast direktan izbor gradonačelnika (predsednika opštine) čini se kao dobro rešenje. Ovaj model lokalne vlasti se uspešno primenjuje i u razvijenim zemljama sveta i u zemljama u regionu, a i Srbija ga je imala u periodu od 2002. do 2007. godine. Srbija spada u red relativno samostalnih lokalnih samouprava koje samostalno ubiraju oko 30% svojih prihoda (izvorni prihodi), dok ustupljeni prihodi čine još oko 50% njihovih budžeta. Kako bi se napravili dalji koraci u jačanju samostalnosti lokalne samouprave u Srbiji, neki prihodi bi mogli da iz kategorije ustupljenih pređu u kategoriju izvornih prihoda (porez na prenos apsolutnih prava i porez na nasleđe i poklon, kao i porez na dohodak građana), ili da iz kategorije prihoda centralne vlasti pređu u nadležnost lokalne samouprave (porez na dobit preduzeća). Efikasnost lokalne samouprave u procesu planiranja i izvršenja budžeta i investicija ima dosta prostora za unapređenje, a slična situacija je i sa zaduživanjem. ; The central hypothesis that the author in this paper tried to confirm is whether municipal bonds can be an instrument for local economic development. This issue is of great importance given the fact that the process of joining the Serbia to European Union, the local governments will have a lot of obligations under their jurisdiction, and the value of projects that local governments should finance (independently or in cooperation with donors, central level of government, the private sector .) on the path towards the European Union is estimated on 3 to 5 billion euros. The current approach to financing investment projects will certainly not be sufficient to meet the above mentioned requirements and the main theme of this paper is what local governments should do to qualitatively improve the process of financing investment projects in their jurisdiction. With around 15% of budget spending at the local level, Serbia is categorized as middle decentralized country (the average for OECD member states is 21%), but according to the second indicator, the number of employees at the local level, Serbia belongs to the group of highly centralized countries in the world (16% of the state administration is employed at the local level, and 84% at the central level). With the introduction of a program classification of the budget as a mandatory part of the Budget decision for 2015, conditions for increase of the transparency of local selfgovernment in Serbia were created, providing the conditions for increase of local selfgovernment authority and independence. For better and more effective local government, the direct election of the mayor (municipal president) seems like a good solution. This model of local government is successfully applied in developed countries and countries in the region, while Serbia had this set up from 2002 to 2007. Serbia is one of the countries with relatively autonomous local governments that independently collect about 30% of its revenues (original/own revenues), while shared revenues are about 50% of their budgets. In order to make further steps in the process of strengthening the autonomy of local selfgovernments in Serbia, some revenues could be transferred from the category of shared into the category of own revenues (tax on transfer of absolute rights and taxes on inheritance and gifts, as well as personal income tax), or from the category of central government revenues to the jurisdiction of local self-governments (corporate income tax).

Јавна управа, као и начин на који она обавља своје послове, доживела је велику трансформацију у последњих тридесет година услед значајних глобалних политичких, правних и економских промена. Важан аспект управних реформи представља широко распрострањено коришћење јавних агенција као облика организације управе, у циљу обављања растућег броја послова који захтевају висок ниво специјализованих знања. ; Public administration organisation and the performance of public tasks have significantly altered over the past 30 years through global political, legal and economic change. An important aspect of the administrative reforms is the widespread use of public agencies as a model of administrative organisation to perform an increasing number of specific tasks requiring high levels of expertise. This PhD thesis analyses the agencification of public administration and the specificities of the process in the field of environmental protection at the European level and in Serbia. The main focus of the research is on the legal aspects of the phenomenon, namely the regulatory functions of agencies at the European level: their interaction with other relevant bodies and actors in the regulatory process; their performance of different administrative tasks (including inspections); and their decision-making roles. The thesis examines specific aspects of the agencification process, the transformation of Serbian public administration in the context of European integration, and the influence this transformation has had on environmental governance. The goal of the research is to examine the evolution and current position of environmental agencies in the European Union's and Serbia's legal orders, to analyse the agencies' interaction with complex administrative arrangements developed at the supranational level, and to argue for enhancing their independence and (regulatory) competencies. The further goal is to contribute to legal scholarship on agencification at national and supranational levels, and especially in the field of environmental protection. The thesis consists of the introduction, three parts and the conclusion. The introduction frames and contextualises the research topic, goals and scientific relevance, and it provides a methodological framework. Part one examines the agencification process primarily at the European level but also nationally. The thesis draws attention to EU-level agency position, typology and administrative decision-making, which are highlighted as challenging issues for legal analysis.