Search results

In many of its areas, the writing of music history in Germany is characterised by the Romantic music outlook and its "Two-World-Model": the real world is seen as opposing the ideal world of music as a higher existence of ideas and ideals. Art music in the emphatic sense, commonly designated as serious music, pretends to represent that ideal world and makes claims to truthfulness. The science of music actually believes it is able to prove the universality of these claims. A large part of musicological publications are characterised by this assumption. However, a public discussion among musicologists as to whether such writings should belong to the field of theology rather than to historico-critical historiography (as a science in the strict sense) is non-existent. As a result, our field has not only disappeared from a public sphere that wishes to leave those claims to small elitist circles, but has also encountered a growing lack of understanding among other disciplines, even to the point of mockery. It would suffice here to refer to the lawyer Bernhard Weck, who wrote with regard to Beethoven's Opus 112: "Only musicology could prove that 'political ideas of freedom can be expressed through gestures of sound.'" ; У многим својим сегментима, писање историја музике у Немачкој карактерише романтичарска визура и њен "модел два света": реални свет се посматра као супротстављен идеалном свету музике као вишем ступњу постојања идеја и идеала. Уметничка музика у изворном смислу, обично означена термином "озбиљна музика", претвара се да представља тај идеалан свет и претендује на истинитост. Наука о музици заиста верује да може да докаже универзалност ових тврдњи. Знатан број музиколошких публикација карактерише ова претпоставка. Међутим, јавна дискусија међу музиколозима о томе да ли такви списи треба да припадају области теологије, а не историјско-критичкој историографији (као науци у строгом смислу) не постоји. Као резултат тога, наше поље није само нестало из јавне сфере, која жели да те тврдње остави малим елитистичким круговима, већ је наишло и на све већи недостатак разумевања међу другим дисциплинама, чак и до тачке ругања. Довољно је да се позовемо на речи адвоката Бернарда Века (Bernhard Weck), који је у вези са Бетовеновим опусом 112 написао: "Само музикологија може доказати да се 'политичке идеје слободе могу изразити звучним гестовима'." ; Часопис је индексиран на http://doiserbia.nb.rs/, http://dais.sanu.ac.rs/handle/123456789/914 и у међународној бази ProQuest. / The journal is indexed in http://doiserbia.nb.rs/, http://dais.sanu.ac.rs/handle/123456789/914 and in the international database ProQuest. Издавање ове публикације подржали су Министарство културе и информисања Републике Србије, Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије и СОКОЈ - Организација музичких аутора Србије / The publication of this volume was supported by the Ministry of Culture and Information of the Republic of Serbia, the Ministry of Education, Science and Technological Development of the Republic of Serbia and SOKOJ - Serbian Music Authors' Organization

For over a century, rumours have been spread from Croatia about Serbia's intention to create a Greater Serbia and its aspirations to greater Serbian hegemony. This has been a constant refrain in all anti-Serbian speeches delivered both before the Yugoslav and international public. On the one hand, the Serbs and Serbia were presented as aggressors with great territorial appetites, whereas on the other, the aim was to conceal one's own aggression and territorial pretensions to the ethnic, state and historical territories that belonged to others. Though such tactics is a well-known and long-lasting feature of Croatian politics, it has not been given an appropriate place and explanation in Serbian and foreign historiography. Croatia inherited such political approach from Austria-Hungary which demonised and satanised the Serbian intentions aimed at liberation and unification all the more so as its appetites towards the territories in the Balkans increased and as it more strongly expounded the German Drang nach Osten policy. According to such tactical approach, everything that was Serbian was proclaimed greater Serbian in order to nip in the bud and thwart Serbian interests which conflicted with the AustroHungarian ones. Following in the wake of Austro-Hungarian policy, in which they participated and often played the leading role, in all historical periods – from the 1848 revolution to this day the Croats have been denouncing Serbian often labelling it as greater Serbian. By reviling Serbhood and greater Serbhood, in which they saw the main rival to Croatdom and greater Croatdom, Croatian politicians did not only dream about a Greater Croatia, but also worked on building it, with determination and consistency, faithful to the principle that such end justifies all means, including even the genocidal annihilation of the Serbs. The Croatian aspirations to territorial enlargement have a rather long history. Although small in numbers and in a small territory, the Croats have fostered great imperial ambitions. This may be well illustrated with the various names such as: "Alpine or mountainous Croats" (Slovenes), "Orthodox Croats" (Serbs), "indisputable Croats" or the "flower of the Croatian nation" (Muslims), "Turkish Croatia", "Red Croatia", "White Croatia" or "Carpathian Croatia", which were the territories of Bosnia, Montenegro, Dalmatia and Slovenia. These names have been carefully cherished and for centuries instilled in the consciousness of a Croat with the aim to develop the awareness of Croatia's greatness and the numerical strength of the Croats. With the present two studies, I wish to demonstrate and prove when, how, on what foundations and with what objectives the Croats have endeavoured, from the 1848/49 revolution until the present time, to get hold of some parts or the entire territories of Vojvodina and Bosnia and Herzegovina. As precious data on this topic are scattered in different places, it is hard to gain insight into the entirety of this national, state-legal and geopolitical issue. With this in mind, I have elaborated in these papers, in a chronological sequence, on all important Croatian territorial claims on Vojvodina and Bosnia and Herzegovina. I have thus practically uncovered the decades-long greater Croatian politics and have provided concrete answers to the Croatian attacks at Serbia and the Serbs in regard to the so-called greater Serbian politics. I would also like to inform readers that this book is the second, supplemented and expanded edition of the book first published in 2012 in small print run (500 copies) and sold out a long time ago. Belgrade, 20 July 2016 Vasilije Đ. Krestić ; Посебна издања / Српска академија наука и уметности ; књ. 685. Председништво ; књ. 6

The article explores the Baltic musicological conferences as a non-hierarchical network and its role and meaning in the changing political and cultural contexts. Starting from 1967, when the first conference took place, the annual meetings of the Baltic musicologists soon became a transnational space for the professional exchange and crosscultural discussion. Based on the results and the impact of cooperation between musicologists of neighbouring countries, the Soviet formation of the national history writing and the development of the Baltic musicological comparativism is discussed, given the political and cultural factors of these changes. The theoretical foundations and cultural aspirations of the concept of national music historiography by Vytautas Landsbergis is highlighted as representative example of the national self-confidence in Lithuanian musicology during the Soviet period. ; Балтички културни простор – да ли је то реалност или фикција, спонтана транскултурална традиција или вештачка геополитичка конструкција? Ова питања, која доводе под сумњу балтичке музиколошке конференције, које се у континуитету одржавају већ педесетак година, уопште нису реторичка. Од 1967. године, када је одржана прва конференција, годишња окупљања балтичких музиколога нису била ограничена само на остваривање професионалних циљева. Политичке промене и културне пукотине увек изнова остављају своје отиске у историји транснационалне балтичке музиколошке сарадње. Приликом покретања прве конференције пре више од пет деценија, примењен је совјетски метод обредног посвећења: окупљање музиколога из три балтичке државе формално је било посвећено 50. годишњици Октобарске револуције, чиме је је успостављена традиција која је пркосила совјетској централизацији. Ускоро су конференције постале простор за професионално самоизражавање и транснационално нехијерархијско умрежавање младих музиколога који су стасавали током шездесетих година ХХ века, као и каснијих генерација. Ова традиција је допринела успостављању институционалног статуса балтичке музикологије, настале као алтернатива званичној доктрини совјетске музике и музикологије у другој половини ХХ века. Супротстављајући се наметнутом совјетском приступу развоју националне културе, балтичке музиколошке конференције прошириле су геополитичко и хронолошко истраживачко поље у вези са музиком својих земаља. Скромни покушаји да се развије компаративизам најбоље су промовисани заједничким напорима да се дефинише појам националне музичке културе и категорије типичне за овај концепт: национална школа и национални стил. Компаративна перспектива била је посебно карактеристична за презентације Арнолдса Клотинша (Arnolds Klotiņš), Марта Хумала (Mart Humal), Витаутаса Ландсбергиса (Vytautas Landsbergis) и Алгирдаса Амбразаса (Algirdas Ambrazas), који су сумирали своја фундаментална истраживања у области музике као културне праксе и музичких стилова. Међутим, чак и у радовима наведених музиколога, универзалнији аспект је био засењен традиционалном концепцијом националног израза у музици. Успостављање алтернативних канона националне класичне и модерне музике, као и модернизација музикологије, спадају у резултате ових конференција. Током година политичких промена деведесетих година прошлог века, културно оживљавање је инспирисало дискусије о општијој потрази за балтичким културним идентитетом и могућностима његовог институционалног успостављања. Међутим, истовремено су се отворила питања идентитета ове манифестације, доводећи у питање сам формат балтичког музиколошког простора као могуће совјетске геополитичке конструкције. ; Часопис је индексиран на http://doiserbia.nb.rs/, http://dais.sanu.ac.rs/handle/123456789/914 и у међународној бази ProQuest. / The journal is indexed in http://doiserbia.nb.rs/, http://dais.sanu.ac.rs/handle/123456789/914 and in the international database ProQuest. Издавање ове публикације подржали су Министарство културе и информисања Републике Србије, Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије и СОКОЈ - Организација музичких аутора Србије / The publication of this volume was supported by the Ministry of Culture and Information of the Republic of Serbia, the Ministry of Education, Science and Technological Development of the Republic of Serbia and SOKOJ - Serbian Music Authors' Organization