Suchergebnisse

Cilj rada je da se skrene pažnja kreatorima obrazovne politike i društvu u celini na pojavu i razvoj fenomena profesionalnog sagorevanja nastavnika u društvenom kontekstu savremene Srbije – u periodu karantina. Teorijski okvir čini tzv. JDR model, prema kom su izgaranje i posvećenost(motivisanost) suprotni polovi. Sagorevanje uzrokuje smanjivanje i gubitak motivacije. Posao nastavnika je stresan, a procenat sagorevanja je veći u odnosu na druge profesije. Nastavnici u Srbiji žive i rade u posebnoj društvenoj atmosferi u kojoj zajedno sa drugim radnim stanovništvom dele težak opšti položaj. U takvom stanju nastavnici u Srbiji su se susreli sa još jednom poteškoćom – ubrzanom realizacijom nastave na daljinu, tokom vanrednog stanja, za vreme karantina. Ovim istraživanjem pokušali smo da odgovorimo na sledeća pitanja: 1) Da li je u vreme karantina došlo do disbalansa između resursa i zahteva? 2) Da li se mogu uočiti veze između tog disbalansa i sagorevanja? 3) Kako nastavnici rangiraju značaj uzroka i posledica sagorevanja za vreme karantina? Ovo kvalitativno istraživanje je sprovedeno sa dve fokus grupe; po 10 nastavnika gimnazije, odnosno osnovne škole. Izbor je obavljen na dobrovoljnoj bazi uz preduslov da su nastavnici najpre učestvovali u evaluativnom anketiranju "Trenutno stanje u onlajn nastavi u Srbiji i regionu" Obrazovno kreativnog centra Bor, marta/aprila 2020. godine. Analiza sadržaja je ukazala na porast zahteva u odnosu na resurse, na postojanje veze između te neravnoteže i sagorevanja, kao i na postojanje jedinstvene hijerarhije uzroka i posledica, među kojima su gubitak motivisanosti i pad nivoa radnog angažmana. Zato je jako važno da nakon takvog iskustva, a uoči definisanja obrazovne strategije 2030, kretori i nosioci obrazovne politike imaju na umu ove rezultate, kako bi preduzimali mere obrazovne politike na način kojim se umanjuje mogućnost profesionalnog sagorevanja, jer ono utiče na motivaciju nastavnika a posredno i na motivaciju učenika. ; The aim of this paper is to draw the attention of the creators of educational policy, and society in general, to emergence and development of the phenomenon of professional burnout of teachers in the social context of modern Serbia, during the quarantine period. The theoretical framework is the so-called JD-R (Job Demands-Resources) model, according to which burnout and work engagement (motivation) are at the opposite poles. Burnout causes a decrease and loss of motivation. Teaching is stressful, and the percentage of burnout is higher compared to other professions. Teachers in Serbia live and work in a special social atmosphere in which they share a difficult general position with the rest of the working population. In such a situation, teachers in Serbia encountered another difficulty - the accelerated implementation of distance learning in a state of emergency during quarantine. With this research, we tried to answer the following questions: 1) Was there an imbalance between job demands and resources during quarantine? 2) Is the relation between such imbalance and burnout noticeable? 3) How do teachers rank the significance of causes and consequences of burnout during quarantine? This qualitative research was conducted with two focus groups consisting of 10 highschool teachers in one and 10 primary-school teachers in the other group. The selection was made on a voluntary basis. However, it was recommended that the teachers had first participated in the evaluation survey "Current situation in online teaching in Serbia and the region", conducted by Educational and Creative Centre Bor, in March / April 2020. Content analysis indicated an increase of imbalance between job demands and resources, a link between such imbalance and burnout, and a unique hierarchy of causes and effects, including loss of motivation and declining levels of work engagement. For this reason, it is very important that after such experience, and before defining the 2030 educational strategy, creators of educational policy keep in mind these results so as to take educational policy measures in a manner which shall reduce the possibility of burnout because it affects teacher motivation and, indirectly, student motivation, as well. ; Knjiga rezimea, 25. Međunarodna naučna konferencija "Pedagoška istraživanja i školska praksa" ; Book of abstracts / 25th International Scientific Conference "Educational Research and School Practice"

U radu želimo da ukažemo na značaj republikanske misli za Dirkemovo shvatanje vaspitanja i obrazovanja. U sekundarnoj literaturi najčešće se ističu praktični i politički razlozi njegovog interesovanja za pedagogiju. Katolička crkva u Trećoj republici je – u vezi sa njenom ulogom u obrazovanju – doživljavana kao smetnja za dugoročni opstanak Republike. Obrazovanje novih generacija postavljeno je na temelje pozitivnih nauka kako bi se građani vaspitavali u duhu vrednosti novouspostavljene Republike. Proklamovani sekularizam Treće republike se nije mogao pomiriti sa obrazovnim sistemom kojim upravlja crkva. Dirkemov naučni rad je očigledno nosio i određeni politički značaj u Trećoj republici. Zapravo, bio je svojevrsni laički katehizis u obrazovnom sistemu Francuske. Ipak, čini nam se da uloga moralnog vaspitanja u novoj, sekularnoj državi nije bila samo puko provizorno rešenje. Republikanska misao je oduvek isticala značaj obrazovanja, odnosno vaspitanja koje bi omogućilo političku i moralnu stabilnost društvenog poretka. U ovom slučaju mislimo na dela klasika filozofije – Platona, Aristotela, Makijavelija, Monteskjea i Rusoa. Ako je Dirkemova sociologija i pedagogija imala ulogu supstituta katoličke veronauke, onda se sa sigurnošću može tvrditi da je u takvoj ulozi deo i duge tradicije republikanskog vaspitanja. Pomoću heurističkog pristupa pratićemo idejni razvoj republikanske misli o vaspitanju i obrazovanju. Sve navedeno iznosimo kako bismo pokazali na koji način se republikanska tradicija podudara sa projektom izgradnje Treće republike. Dirkemov odnos prema ulozi pedagogije nije puki proizvod određenih biografskih (akademskih) ili političkih kontingentnosti. Ovakav pristup može biti interesantan zbog načina na koji pristupamo razumevanju klasika sociologije i pedagogije. Dela klasika moramo posmatrati i kao proizvod kontinuiteta, a ne samo kroz prizmu njihove originalnosti ili konteksta u kojem su stvarali. U tom slučaju možemo postaviti drugačije interpretacije i posmatrati njihova dela iz drugog ugla. ; In the paper we want to point at significance of the Republican thought for Durkheim's understanding of education and upbringing. The secondary literature usually highlights practical and political reasons for his interest in pedagogy. Catholic Church was in the Third Republic - regarding its role in education - seen as a hindrance to a long-term survival of the Republic. Education of new generations was based on positive sciences so the citizens could be educated in line with the values of newly established Republic. The proclaimed secularism of the Third Republic could not be reconciled with the educational system governed by the church. Durkheim's academic work clearly bore a certain political significance in the Third Republic. Actually, it was a form of profane catechism in the education system of France. However, it seems that the role of moral education in the new, secular state was not merely a tentative solution. Republican thought has always emphasized the significance of education, i.e. upbringing, which would enable political and moral stability of the social order. In this case we allude to the works of prominent philosophers - Plato, Aristotle, Machiavelli, Montesquieu and Rousseau. If Durkheim's sociology and pedagogy acted as a substitute for Catholic catechism, then it is safe to say that so did a long tradition of Republican upbringing. Using a heuristic approach, we will follow conceptual development of the Republican thought on upbringing and education. The purpose of the above stated is to demonstrate how the Republican tradition coincides with the project of building the Third Republic. Durkheim's attitude towards the role of pedagogy is not a mere product of particular biographical (academic) or political contingencies. This view can be interesting because of our approach to understanding of classical authors of sociology and pedagogy. We must also regard the works of classical authors as products of continuity, and not just through the prism of their originality or context within which they created. In that case, we can set different interpretations and view their works from a different angle. ; Zbornik rezimea / 24. Međunarodna naučna konferencija "Pedagoška istraživanja i školska praksa ; Book of abstracts / 24th International Scientific Conference "Educational Research and School Practice"

In this article Dr Pribicevic analyses the impact of Kosovo crises on Serbian EU integrations and shaping of political scene of Serbia. Dr Pribicevic pointed out how crises started in spring 2011 when idea of split of Kosovo appeared again in Serbia and then continued with the clashes between KFOR and Serbs from north of Kosovo in order to get the control of administrative crossing Jarinje and Brnjak. During the summer 2011 German chancellor Merkel visited Serbia and asked government in Belgrade to normalize its relations with Kosovo and dissolve "parallel institutions" of Serbs in the north of Kosovo. Following this visit Serbian government continue its negotiations with Pristina and find out solutions for administrative crossings. On the other side, Belgrade and Pristina didn't find solution for the problem of presentation of Kosovo on the regional gatherings after what European council, under the German influence, decided to postpone the decision to give Serbia the status of candidate for the EU. Therefore, Serbia remains without EU candidaturein December 2011 in spite of the fact that government in Belgrade handedover general Ratko Mladic and Radovan Karadzic to Hague Tribunal as well as conducted a number of successful reforms which got very high marks from EU commission. In this article Dr Pribicevic is trying to answer several questions. Why Washington and Berlin imposed such a strong pressure on Serbia in this moment? Is split of Kosovo possible solution? Could Serbian government continue with current politics of EU and Kosovo or it should take one of these politics as a priority? How Kosovo crises influenced Serbian political scene? At the end, Kosovo crises opened the crucial question: could Serbia enter EU without "recognition of territorial integrity of Kosovo"as described by German foreign minister Westervele. Having in mind forthcoming elections in spring time 2012 author thinks that ruling Democratic Party as well as leading opposition party Sebian Progresive Party will continue with current politics "both EU and Kosovo". Such politics will be in accordance with the public mood in Serbia which shows that support for EU integrations is declining with the growing pressure of US and Germany on Serbian Kosovo's politics. On the other side, Serbian politics "both EU and Kosovo" is not sustainable on the long run and Serbia has to face difficult decisions in future. Also, according to the author opinion Kosovo crises showed weakness of Serbian international position. It is without important allies among key Western powers which has dominant influence in this part of Europe. Serbia has support of Russia but key influence on Kosovo has US, GB, France and Germany. These powers connected Serbia's further progress towards EU with normalization its relations with Kosovo, knowing in advance that the time when Serbia is seeking for the EU candidature is the best time to ask Belgrade to make concessions in its Kosovo's politics. Western powers do not expect Serbia to recognize Kosovo but they expect Serbia to accept " territorial integrity of Kosovo", including its north part. Why Kosovo become so important for leading Western powers? Author thinks that several reasons influenced such tough behavior of Western power towards Serbia. First, after helping them to create an independent state, US perceived Albanians as the most reliable ally in this part of Europe. Second, Germany and other big powers in Europe wants to prevent creation of new frozen conflict in Europe similar to Cyprus one, Third, all big Western powers has reserves towards Serbian foreign policy and its orientation on EU but as well as on Russia, nonalignment world, China which quite often is described in the West as sitting on the two chairs, Last but not the least, Germany as well as France is not very eager of politics of enlargement of EU in the eve of forthcoming elections in these countries scheduled for 2012 and 2013. Therefore its hesitation in this moment towards further enlargement with US pro Albanian politics creates tough dillemas for Serbian politics in foreseeable future.

Prema definiciji Interseks zajednice Severne Amerike, pojam interseks koristi se za osobe rođene sa hormonskim, hromozomskim ili anatomskim polnim obrascima koji ne odgovaraju društvenim i medicinskim očekivanjima muških ili ženskih polnih karakteristika. Između 0,05 i 1,7% stanovništva rađa se sa nekim od interseks stanja koji imaju veliki broj oblika. Standardna medicinska procedura postupanja sa interseksualnim licima podrazumeva postupak normalizacije pola, odnosno korektivne genitalne hirurške intervencije i horomonsku terapiju, sa ciljem da definiše polne organe u skladu sa jednim od dva priznata pola i odgovori na opresivne zahteve heteronormativnosti u kojoj je interseksualno telo devijacija od "normalne telesnosti". Rasprave o interseksualnosti posebno su aktualizovane na polju bioetike kroz radove E. Feder i A. Dreger. Uvidom u određeni broj teorijskih i empirijskih radova na temu interseksulanosti u oblasti obrazovanja, zaključujemo da je njihova zastupljenost zanemarljiva. Cilj rada bio je da se, pošavši od konceptualnog okvira kvir studija kao analitičkog modela koji locira i eksploatiše nekoherentnost hromozomskog pola, roda i seksualne želje, formulišu smernice za unapređivanje obrazovnog zakonodavstva i obrazovne prakse kojima se na bolji način reguliše status interseks dece i mladih. Osnovu za teorijsku analizu predstavljali su rezultati studije "Interseks – ka stvaranju intersekcionalne platforme" organizacije Geten LGBTIQA iz 2019. godine čiji se globalni zaključak tiče pravne nevidljivosti interseks lica u Srbiji koju prati patologizujući medicinski diskurs. Na osnovu naše možemo zaključiti da je neophodno unaprediti obrazovne politike i prakse koje prepoznajemo i kao ključne predlažemo: vidljivost interseksualnih lica u obrazovnoj legislaturi počevši od predškolskog obrazovanja, informisanje aktera školskog života o stanju interseksualnosti i njegovim varijacijama, prevencija nasilja i diskriminacije prema interseks deci i mladima, ohrabrivanje prava interseks dece i mladih na samoodređenje. Ističe se potreba za osmišljavanjem i sprovođenjem kvalitativnih pedagoških istraživanja intreseksualnosti iz dečje perspektive koja mogu destabilizovati normativni diskurs polnosti/telesnosti i depatologizovati interseksualnost. Inkorporiranost zahteva iz dokumenta Promišljanje obrazovanja: ka zajedničkom globalnom dobru (UNESCO, 2015) vidimo kao dobru startnu osnovu za građenje nacrta obrazovne politike koja se temelji na humanističkim nasuprot utilitarističkim vrednostima. ; According to definition of the Intersex Society of North America, the term intersex is used to refer to persons born with hormonal, chromosomal or anatomical gender patterns which do not correspond with social and medical concepts of male or female gender characteristics. Between 0.05% and 1.7% of the population is born with an intersex condition that may take numerous forms. The standard medical procedure for dealing with intersex persons involves the gender normalizing procedure, i.e. corrective genital surgery and hormone therapy whose aim is to define sexual organs according to one of the two recognized genders and respond to oppressive demands of heteronormativity in which intersex body is a deviation from a "normal corporeality". Discussions about intersexuality have been particularly topical in the field of bioethics through the works of E. Feder and A. Dreger. By examining a number of theoretical and empirical papers on intersexuality in the field of education, we conclude that their representation is meagre. The aim of the paper is, starting from the conceptual framework of queer studies as analytical model that locates and exploits the incoherence of chromosomal sex, gender and sexual desire, to formulate guidelines for improvement of education legislation and practice so as to regulate the status of intersex children and young people better. The starting point for theoretical analysis is the result of the 2019 Geten LGBTIQA study: "Intersex – Towards Building an Intersectional Platform" whose global conclusion concerns the legal invisibility of the intersex persons in Serbia, followed by pathologizing medical discourse. Upon our analysis, we can conclude that it is necessary to improve educational policies and practices. The key improvements we propose are the following: visibility of intersex persons in education legislation starting from the pre-school education, informing the participants of school life about the state of intersexuality and its variations, prevention of violence and discrimination against intersex children and youth, encouraging the right of intersex children and young people to self-determination. The need to design and conduct qualitative pedagogic researches of intersexuality from the children's perspective that can destabilize normative discourse of sexuality/corporeality and depatologize intersexuality is emphasized. Inclusion of requirements from the document: Rethinking education: towards a common global good (UNESCO, 2015) is perceived as a good starting point for creating a draft of education policy which is based on humanistic and not utilitarian values. ; Zbornik rezimea / 24. Međunarodna naučna konferencija "Pedagoška istraživanja i školska praksa ; Book of abstracts / 24th International Scientific Conference "Educational Research and School Practice"

U radu se razmatraju promene koje su nastale poslednjih decenija u obrazovnoj politici Rusije, a koje se tiču razvijanja informatizacije obrazovne sredine. Prelazak na novi postsovjetski model sistema visokog obrazovanja, zasnovan na evropskim standardima, doveo je do promena u odnosu nastavnik–student, što se odnosi i na veću samostalnost u radu studenata i smanjenje angažovanja nastavnika i vremena koje je određeno za komunikaciju studenata sa nastavnicima. Značajan deo u sistemu ocenjivanja znanja sprovodi se putem testiranja. Ukazuje se na negativne posledice ovih promena koje se reflektuju na kvalitet budućih stručnjaka, s obzirom da interakciju u komunikaciji sa nastavnicima zamenjuju kompjuteri, odnosno formalno popunjavanje zadataka bez adekvatne refleksije. Uspon informatizacije obrazovne sredine u Rusiji preti značajnim nestankom celog niza profesija, kao i povećanjem broja nazaposlenih. Imajući u vidu značaj koji digitalne tehnologije imaju na razvoj ekonomije i privrede zemlјe, njenu odbrambenu sposobnost i političke procese, ukazuje se na potrebu za usklađivanjem obrazovanja sa potrebama na tržištu rada, kao i na potrebu da se obrazuju novi profili stručnjaka koji će biti sposobni da upravlјaju kompleksnom savremenom tehnikom, uređajima i robotima kako bi država sačuvala svoje pozicije na svetskom nivou. Naglašava se nedostatak interakcije i saradnje između strukovnih univerziteta sa poslodavcima i naučnim institucijama, što dovodi do smanjenja kvaliteta obrazovnih procesa, koji se najpre odnose na praktičnu osposoblјenost stručnjaka. Na osnovu analize problema u informaciono-obrazovnoj sredini koji su prikazani u ovom radu možemo da zaklјučimo da je neophodno razmotriti načine primene informaciono-komunikacione tehnologije u funkciji unapređivanja obrazovnog sistema. Naime, savremena obrazovna sredina mora da obuhvata sistem organizaciono-metodičkih, softverskih i drugih tehničkih sredstava za čuvanje, obradu i prenošenje informacija koja obezbeđuju brži pristup materijalima, među kojima je i stručna literatura. Takva sredina je pogodna za interaktivnu komunikaciju nastavnika sa studentima i time doprinosi efikasnijem učenju i pobolјšanju uvida nastavnika u samostalan rad studenta. Informaciono-obrazovna sredina se izgrađuje kao integrisani multikomponentni sistem pomoću koga se može napraviti selekcija na različitim nivoima. Razumevanje odlučujuće uloge informacija u evolucijskim procesima prirode i društva dovodi do otkrića potpuno nove, informacione slike sveta koja se značajno razlikuje od tradicionalnog tehnokratskog pristupa koji dominira u nauci. ; The work deliberates the changes that occurred in Russian educational policy in the last decades, concerning development of informatization of educational environment. Transition to the new post-soviet model of high education based on European standards led to changes in the teacherstudent relationship. These changes involve a greater independence in work for students and reduced engagement of a teacher and the amount of time intended for communication between students and teachers. A major part of knowledge assessment is performed via tests. It points to negative consequences of these changes that are reflected in the quality of future experts, as the interaction in communication with teachers is replaced by computers i.e. formal fulfilment of tasks without adequate reflection. The rise of informatization in Russian educational environment may jeopardise a significant number of professions and increase number of unemployed. Having in mind the significance of digital technologies for the development of the country's economy and industry, its defence capability and political processes, it points to the need for harmonization of education with the labour market needs as well as the necessity to educate new profiles of experts who will be capable of managing complex modern technical solutions, devices and robots so as to enable the country to preserve its global position. It stresses the lack of interaction and cooperation between vocational universities and employers and scientific institutions, which leads to decline in quality of educational processes, primarily regarding the know-how of experts. Upon analysing the problems in information-educational environment as presented in this paper, we can conclude that it is necessary to look into the ways of implementing the information and communications technologies for the sake of improving the educational system. Namely, modern educational environment has to include the system of organizational and methodical, software and other technical methods for storing, processing and transmitting the information which provide faster approach to resources, professional literature included. Such environment is suitable for interactive communication between teachers and students and contributes to a more efficient learning and a better teacher's insight into the student's independent work. Information-educational environment needs to be formed as an integrated multicomponent system, acting as a means for making selection at different levels. Comprehension of decisive role of information in evolution processes of the nature and society leads to discovery of a completely new, informational concept of the world, which differs a great deal from the traditional technocratic approach prevailing in science. ; Zbornik rezimea / 24. Međunarodna naučna konferencija "Pedagoška istraživanja i školska praksa ; Book of abstracts / 24th International Scientific Conference "Educational Research and School Practice"

Standardi kompetencija direktora ustanova obrazovanja i vaspitanja u Srbiji (2013), kao i zakonska regulativa koja se odnosi na direktore, propisuju kompleksne i raznovrsne uloge i zadatke. Novija istraživanja u oblasti obrazovnog liderstva pokazuju da su direktori veoma opterećeni, zbog čega im je posebno teško da uspostave ravnotežu između dve najvažnije uloge: pedagoškog lidera i menadžera škole. Cilj ovog rada je da utvrdimo da li je pomenuti problem, na koji direktori ukazuju, nov ili je postojao i u prošlosti. S tim u vezi, analizirale smo radove o direktorima škola koji su objavljeni u časopisu Nastava i vaspitanje u periodu od početka izlaženja časopisa (1951. godine) do osamdesetih godina 20. veka. U tekstovima smo tragale za opisima uloga direktora, za sadržajem zadataka putem kojih se ove uloge ostvaruju, kao i za iskazima autora koji potencijalno ukazuju na problem balansa između dve najvažnije uloge. Na osnovu analize sadržaja 14 tekstova utvrdile smo da su autori značajno više pažnje posvetili razmatranju pedagoško-instruktivne uloge direktora, nego razmatranju uloge direktora kao menadžera škole. Pedagoško-instruktivnu ulogu opisuju kroz sledeće zadatke: planiranje i programiranje nastavnog procesa, posete časovima, praćenje rada nastavnika i pružanje neophodne pomoći posebno mlađim nastavnicima, praćenje učeničkog znanja i napredovanja, planiranje i organizacija individualnog i kolektivnog stručnog usavršavanja nastavnika, stvaranje uslova za efikasnu saradnju sa školskim pedagogom i tako dalje. Na osnovu istraživanja i iskustava iz školske prakse autori su ukazivali na to da je pedagoška uloga direktora zapostavljena, zbog njihove opterećenosti poslovima koji pripadaju menadžerskoj ulozi. Pored toga, ukazivali su i na nedostatak istraživanja u oblasti pedagoškog liderstva, kao i na potrebu za organizovanjem seminara koji bi se programski zasnivali na stvarnim interesovanjima i potrebama direktora škola. Dakle, rezultati naše analize upućuju na relativno dug vremenski period postojanja sličnih problema u oblasti obrazovnog liderstva u Srbiji, što bi trebalo da predstavlja dodatni podsticaj za istraživače i kreatore obrazovnih politika u pronalaženju adekvatnih strategija podrške direktorima škola u balansiranju ključnih uloga. U radu se diskutuje o rešenjima – kao što su distributivno liderstvo, mentorstvo i facilitacija prilikom uvođenja novih direktora u posao – koja su se u drugim obrazovnim sistemima pokazala kao efektivna za unapređivanje kvaliteta rada škole. ; Standards of competencies for principals of educational institutions in Serbia (2013), as well as the legislation related to principals, stipulate complex and diverse roles and tasks. Recent research in the field of educational leadership shows that principals are overburdened, and therefore have difficulties in balancing out the two most important roles: of educational leader and school manager. The objective of this paper is to determine whether this problem, signalled by the principals, is new or has existed in the past as well. In this regard, we analysed the articles on principals published in the journal Teaching and education from the beginning of its publication (1951) till 1980s. In the articles, we searched for descriptions of the principals' roles, the content of their professional tasks, as well as for authors' statements that potentially point to the problem of balancing the two most important roles. Based on the content analysis of 14 articles, we found that the authors paid much more attention to educational and instructive role of the principal than to the principal's role of a school manager. They describe the educational and instructive role through the following tasks: planning and programming of the teaching process, visits to classes, monitoring the work of teachers and providing necessary assistance particularly to younger teachers, monitoring of students' knowledge and progress, planning and organization of individual and collective in-service teacher trainings, creating conditions for efficient cooperation with a school counsellor and so on. Based on the research and experience from the school practice, the authors indicated that the educational role of principals was neglected due to burden of tasks belonging to managerial role. In addition, they pointed to the lack of research in the field of educational leadership, as well as to the need for organizing seminars which would be topically based on real interests and needs of principals. Therefore, the results of our analysis point to a relatively long period of similar problems in the field of educational leadership in Serbia, which is supposed to provide additional motivation to researchers and educational policy makers for finding adequate strategies for supporting the principals in balancing their key roles. The paper discusses solutions - such as distributed leadership, mentoring, and facilitation in introducing new principals into job - that have proven effective in other education systems in improving quality of school's operation. ; Zbornik rezimea / 24. Međunarodna naučna konferencija "Pedagoška istraživanja i školska praksa ; Book of abstracts / 24th International Scientific Conference "Educational Research and School Practice"

Das Buch des heutigen Staatspräsidenten der Republik Kroatien stellt zum einen Teil eine primär europabezogene, allgemeinere geschichtswissenschaftliche und geschichtsphilosophische Untersuchung zum Gewaltmißbrauch im Krieg und zu Genozid sowie sog. ethnischer Säuberung dar. Zum anderen Teil werden diese Untersuchungen konzentriert auf die diesbezüglichen Ereignisse in Jugoslavien im 2. Weltkrieg und bei dessen Beendigung, sowie auf das offizielle diesbezügliche Geschichtsbild und die Informationspolitik im kommunistischen Nachkriegsjugoslavien zu Lasten Kroatiens. Auf Grund seiner Methodenkritik und Wirklichkeitsorientierung kann das Werk hierbei als ein Standardwerk beurteilt werden. Die offizielle jugoslavische Angabe von insgesamt ca. 1,7 Mio. Menschen sog. Kriegsverluste erklärt Tudjman realistisch als demographische Verluste, die durch die Kriegs- und unmittelbaren Nachkriegsereignisse verursacht sind und in denen sowohl die Kriegstoten, als auch die Opfer von Genozid, als auch die aus dem Land Vertriebenen, als auch die eines notbedingten, vorzeitigen natürlichen Todes Gestorbenen, als auch der Rückgang der Geburten enthalten sind. Die Zahl aller Kriegs- und Lagertoten im Herrschaftsgebiet des NDH (Kroatien und Bosnien-Hercegovina) gibt Tudjman mit 180.000 - 240.000 an. Für die Verringerung der Zahl der Serben auf dem Gebiet des NDH in der Zeit 1941-1948 als Folge aller möglichen Kriegsereignisse gibt Tudjman aus einer Belgrader Dokumentation von 1986/87 275.943 - 356.000 an (S. 348). Leider fehlen genauere Zahlen für die kroatischen und muslimischen Opfer im Gebiet des serbischen kollaborationistischen Staates unter dem General Milan Nedic und im Operationsgebiet der serbischen Cetnik-Bewegung. Die Zahl der von den britischen Streikräften den kommunistischen Partisanen Titos 1945 in Kärnten in der Nähe von Bleiburg ausgelieferten kroatischen und slovenischen Soldaten und Zivilpersonen wird mit 26.339 angegeben. Der größte Teil dieser Personen starb auf den sog. Todesmärschen durch Jugoslavien. (SOI-Abr)

У теорији постоји сагласност да тероризам представља политички мотивисано насиље и да у том смислу представља један од облика насилне политичке борбе. Специфична разлика тероризма у односу на друге облике политичког насиља је примарна усмереност ка стварању, одржавању и експлоатацији страха ради застрашивања противника и јачања подршке међу присталицама. Суштинска одступања од теоријских и правних критеријума при одређивању тероризма постоје у пракси Савета безбедности. Општа оцена деловања Савета безбедности приликом доношења резолуција о тероризму јесте да прати владајући политички дискурс у коме су најпре државе биле одговорне за тероризам, да би потом "слабе", "неодговорне" и "репресивне" државе биле одговорне за омогућавање деловања међународних терористичких организација на својој територији. Савет безбедности усвајао је резолуције у којима је терористичке акте одређивао спрам природе акта, али и спрам извршиоца чиме су сви акти претходно одређене терористичке организације квалификовани као терористички акти. Истраживањем је утврђено и да је приликом усвајања појединих резолуција политичка сврсисходност утицала да се истоврсна понашања не квалификују увек као терористички акти. На основу изведених закључака утврђено је да сложеност борбе против тероризма представља последицу првенства политичке сврсисходности при квалификовању акта насиља као терористичког акта, а не због тешкоћа у дефинисању тероризма. Промене у концепцији тероризма у резолуцијама Савета безбедности и њихова усклађеност са владајућим јавним дискурсом одвијају се истовремено са настојањем САД и других западних држава да преобликују међународну заједницу и успоставе нови светски поредак. У таквим околностима тероризам почиње да егзистира као офанзивно политичко средство хибридног ратовања, при чему се негативна конотација тероризма експлоатише на два начина. Прво, тероризам постаје политичка оцена нечијег деловања без обзира на природу тако означене активности. Друго, тероризам се употребљава као насилно политичко средство које, у зависности од интереса онога ко цени одређено понашање, неће у свакој ситуацији бити означено као тероризам, већ понекад и као легитиман облик политичке акције. Офанзивни карактер одлуке истовремено води занемаривању научних критеријума у корист политичке сврсисходности при квалификацији неког понашања као терористичког акта. Доминација политичког критеријума при квалификовању терористичког акта утиче на инструментализацију тероризма и његово претварање у ефикасно средство хибридног ратовања. Садржај хибридног ратовања није последица неограниченог избора средстава односно оружја нити њихове софистицираности, већ способности безбедносног менаџмента да у свакој конкретној ситуацији независно од организационог нивоа примени такву комбинацију различитих, али међусобно компатибилних појединачних начина ратовања којом се остварује синергијски ефекат ради реализације претходно постављеног циља. Управо због тога тероризам као облик сложеног политичког насиља постаје предмет експлоатације у сврху хибридног ратовања. На основу резултата истраживања описана су три модела експлотације тероризма у сврху хибридног ратовања. Први модел експлоатације тероризма изведен је из политичке праксе САД да државе за које САД сматрају да користе тероризам као политичко средство ставе на Листу спонзора тероризма. Имајући у виду политички и сваки други утицај који САД имају, овакава пракса и њене последице формално или неформално су прихваћене широм света. Основне последице стављања на Листу спонзора тероризма су санкције, дискредитација у међународној јавности и легитимисање мера против таквих држава, док се у исто време таквом праксом врши притисак на државе које нису на Листи да ускладе своју политику са интересима великих сила. Други модел експлоатације тероризма у сврху хибридног ратовања манифестује се кроз организовање, финансирање, опремање, обуку и усмеравање сурогат снага против влада држава са којима није остварена компатибилност интереса, при чему су сурогат снаге представљене у јавном дискурсу као борци за слободу. Предмет експлоатације у Другом моделу јесте насиље које испуњава теоријске критеријуме да буде означено као тероризам, али је због политичке сврсисходности квалификовано као борба за слободу, отпор против угњетавања и сл. Експлоатација насиља у Другом моделу врши се у циљу промене носилаца политичке власти, стварање аутономних регија односно држава које би биле кооперативне са политиком државе која примењује Други модел или као део шире стратегије управљања безбедносним процесима. Трећи модел експлоатације тероризма у сврху хибридног ратовања подразумева организовање и управљање сурогат снагама које су квалификоване као терористичке организације или се врши инфилтрација појединаца у изворне и самосталне народне побуне ради преузимања руководећих места и управљања њиховим деловањем у складу са интересима државе која предузима Трећи модел. Предмет експлоатације у Трећем моделу јесте насиље које је квалификовано као тероризам, при чему је циљ експлоатације вишеструк: 1. Путем насиља и страха који настаје као последица вршења терористичких аката управља се безбедносном ситуацијом у држави која је мета агресије или у региону који је потребно политички и територијално контролисати, са или без физичког присуства оружаних снага државе која примењује Трећи модел; 2. Стварање страха код одређеног или унапред неодређеног броја држава од потенцијалних напада терористичких организација ради вршења латентног политичког притиска на државе да буде кооперативне, и 3. Стварање разлога за војну интервенцију ради присуства и политичке контроле одређене државе или региона. На основу претходно изнетих резултата истраживања изведен је закључак да први корак у спречавању експлоатације тероризма против наше државе представља отклањање или смањивање потенцијала за друштвене сукобе који настаје услед стварања или продубљивања друштвених противречности. Из тог разлога извршена је анализа нормативно – политичког и институционалног оквира у релевантним областима друштвеног живота. Истраживањем је утврђено да у Републици Србији постоји добар основ за ангажовање и интегрисање свих ресурса друштвене моћи на плану остваривања националне безбедности, али и да постоји потреба да се актуелни политички и безбедносни институционални оквир усклади са таквим могућностима. Као резултат истраживања предложене су три групе мера чија примена треба за резултат да има: отклањање и смањивање опасности од стварања потенцијала за друштвене сукобе; успостављање ефикасног и интегрисаног институционалног оквира за супротстављање политичком насиљу које евентуално проистекне из постојећих противречности и отклањање и смањивање штетних последица таквог политичког насиља. ; U teoriji postoji saglasnost da terorizam predstavlja politički motivisano nasilje i da u tom smislu predstavlja jedan od oblika nasilne političke borbe. Specifična razlika terorizma u odnosu na druge oblike političkog nasilja je primarna usmerenost ka stvaranju, održavanju i eksploataciji straha radi zastrašivanja protivnika i jačanja podrške među pristalicama. Suštinska odstupanja od teorijskih i pravnih kriterijuma pri određivanju terorizma postoje u praksi Saveta bezbednosti. Opšta ocena delovanja Saveta bezbednosti prilikom donošenja rezolucija o terorizmu jeste da prati vladajući politički diskurs u kome su najpre države bile odgovorne za terorizam, da bi potom "slabe", "neodgovorne" i "represivne" države bile odgovorne za omogućavanje delovanja međunarodnih terorističkih organizacija na svojoj teritoriji. Savet bezbednosti usvajao je rezolucije u kojima je terorističke akte određivao spram prirode akta, ali i spram izvršioca čime su svi akti prethodno određene terorističke organizacije kvalifikovani kao teroristički akti. Istraživanjem je utvrđeno i da je prilikom usvajanja pojedinih rezolucija politička svrsishodnost uticala da se istovrsna ponašanja ne kvalifikuju uvek kao teroristički akti. Na osnovu izvedenih zaključaka utvrđeno je da složenost borbe protiv terorizma predstavlja posledicu prvenstva političke svrsishodnosti pri kvalifikovanju akta nasilja kao terorističkog akta, a ne zbog teškoća u definisanju terorizma. Promene u koncepciji terorizma u rezolucijama Saveta bezbednosti i njihova usklađenost sa vladajućim javnim diskursom odvijaju se istovremeno sa nastojanjem SAD i drugih zapadnih država da preoblikuju međunarodnu zajednicu i uspostave novi svetski poredak. U takvim okolnostima terorizam počinje da egzistira kao ofanzivno političko sredstvo hibridnog ratovanja, pri čemu se negativna konotacija terorizma eksploatiše na dva načina. Prvo, terorizam postaje politička ocena nečijeg delovanja bez obzira na prirodu tako označene aktivnosti. Drugo, terorizam se upotrebljava kao nasilno političko sredstvo koje, u zavisnosti od interesa onoga ko ceni određeno ponašanje, neće u svakoj situaciji biti označeno kao terorizam, već ponekad i kao legitiman oblik političke akcije. Ofanzivni karakter odluke istovremeno vodi zanemarivanju naučnih kriterijuma u korist političke svrsishodnosti pri kvalifikaciji nekog ponašanja kao terorističkog akta. Dominacija političkog kriterijuma pri kvalifikovanju terorističkog akta utiče na instrumentalizaciju terorizma i njegovo pretvaranje u efikasno sredstvo hibridnog ratovanja. Sadržaj hibridnog ratovanja nije posledica neograničenog izbora sredstava odnosno oružja niti njihove sofisticiranosti, već sposobnosti bezbednosnog menadžmenta da u svakoj konkretnoj situaciji nezavisno od organizacionog nivoa primeni takvu kombinaciju različitih, ali međusobno kompatibilnih pojedinačnih načina ratovanja kojom se ostvaruje sinergijski efekat radi realizacije prethodno postavljenog cilja. Upravo zbog toga terorizam kao oblik složenog političkog nasilja postaje predmet eksploatacije u svrhu hibridnog ratovanja. Na osnovu rezultata istraživanja opisana su tri modela eksplotacije terorizma u svrhu hibridnog ratovanja. Prvi model eksploatacije terorizma izveden je iz političke prakse SAD da države za koje SAD smatraju da koriste terorizam kao političko sredstvo stave na Listu sponzora terorizma. Imajući u vidu politički i svaki drugi uticaj koji SAD imaju, ovakava praksa i njene posledice formalno ili neformalno su prihvaćene širom sveta. Osnovne posledice stavljanja na Listu sponzora terorizma su sankcije, diskreditacija u međunarodnoj javnosti i legitimisanje mera protiv takvih država, dok se u isto vreme takvom praksom vrši pritisak na države koje nisu na Listi da usklade svoju politiku sa interesima velikih sila. Drugi model eksploatacije terorizma u svrhu hibridnog ratovanja manifestuje se kroz organizovanje, finansiranje, opremanje, obuku i usmeravanje surogat snaga protiv vlada država sa kojima nije ostvarena kompatibilnost interesa, pri čemu su surogat snage predstavljene u javnom diskursu kao borci za slobodu. Predmet eksploatacije u Drugom modelu jeste nasilje koje ispunjava teorijske kriterijume da bude označeno kao terorizam, ali je zbog političke svrsishodnosti kvalifikovano kao borba za slobodu, otpor protiv ugnjetavanja i sl. Eksploatacija nasilja u Drugom modelu vrši se u cilju promene nosilaca političke vlasti, stvaranje autonomnih regija odnosno država koje bi bile kooperativne sa politikom države koja primenjuje Drugi model ili kao deo šire strategije upravljanja bezbednosnim procesima. Treći model eksploatacije terorizma u svrhu hibridnog ratovanja podrazumeva organizovanje i upravljanje surogat snagama koje su kvalifikovane kao terorističke organizacije ili se vrši infiltracija pojedinaca u izvorne i samostalne narodne pobune radi preuzimanja rukovodećih mesta i upravljanja njihovim delovanjem u skladu sa interesima države koja preduzima Treći model. Predmet eksploatacije u Trećem modelu jeste nasilje koje je kvalifikovano kao terorizam, pri čemu je cilj eksploatacije višestruk: 1. Putem nasilja i straha koji nastaje kao posledica vršenja terorističkih akata upravlja se bezbednosnom situacijom u državi koja je meta agresije ili u regionu koji je potrebno politički i teritorijalno kontrolisati, sa ili bez fizičkog prisustva oružanih snaga države koja primenjuje Treći model; 2. Stvaranje straha kod određenog ili unapred neodređenog broja država od potencijalnih napada terorističkih organizacija radi vršenja latentnog političkog pritiska na države da bude kooperativne, i 3. Stvaranje razloga za vojnu intervenciju radi prisustva i političke kontrole određene države ili regiona. Na osnovu prethodno iznetih rezultata istraživanja izveden je zaključak da prvi korak u sprečavanju eksploatacije terorizma protiv naše države predstavlja otklanjanje ili smanjivanje potencijala za društvene sukobe koji nastaje usled stvaranja ili produbljivanja društvenih protivrečnosti. Iz tog razloga izvršena je analiza normativno – političkog i institucionalnog okvira u relevantnim oblastima društvenog života. Istraživanjem je utvrđeno da u Republici Srbiji postoji dobar osnov za angažovanje i integrisanje svih resursa društvene moći na planu ostvarivanja nacionalne bezbednosti, ali i da postoji potreba da se aktuelni politički i bezbednosni institucionalni okvir uskladi sa takvim mogućnostima. Kao rezultat istraživanja predložene su tri grupe mera čija primena treba za rezultat da ima: otklanjanje i smanjivanje opasnosti od stvaranja potencijala za društvene sukobe; uspostavljanje efikasnog i integrisanog institucionalnog okvira za suprotstavljanje političkom nasilju koje eventualno proistekne iz postojećih protivrečnosti i otklanjanje i smanjivanje štetnih posledica takvog političkog nasilja. ; There is a consensus in security studies that terrorism is a politically motivated violence and, therefore, it represents one of the forms of violent political struggle. What distinguishes terrorism from other forms of political violence is its primary focus on creating, maintaining and exploiting fear in order to intimidate opponents and strengthen support among allies. Fundamental deviations from theoretical and legal criteria in determination of terrorism are identified in the pratice of the Security Council. The general assessment of the Security Council's actions related to terrorism is that the Council has been following the prevailing political discourse in which, initially, states in their entirety were responsible for terrorism, and later the blame was put on "weak", "irresponsible" and "repressive" states for enabling international terrorist organizations to operate on their territories. The Security Council passed resolutions in which it classified terrorist acts according to the nature of the act but also to the nature of the perpetrator, which resulted in treating all acts of a previously designated terrorist organization as terrorist acts. The research also determined that during the adoption of certain resolutions, political expediency influenced the fact that similar behaviors do not always qualify as terrorist acts. Based on the previously derived conclusions, it could be said that the complexity of fight against terrorism is a consequence of the primacy of the political criterion in designation of an act of violence as a terrorist act, and not because of the difficulties in defining the notion of terrorism. Changes in the concept of terrorism in the Security Council Resolutions and their harmonization with the prevailing public discourse coincides with the efforts of the United States and other Western countries to reshape the international community and establish a new world order. In such circumstances, terrorism becomes an offensive political tool of hybrid warfare, with the negative connotation of terrorism being exploited in two ways. First, terrorism has become a political assessment of one's actions, regardless of the nature of the such activities. Second, terrorism has become a violent political tool which, depending on the interests of those in the position to evaluate certain behaviors, will not be labeled as terrorism in each situation, but rather as a legitimate form of political action at times. Offensive character of the decision leads to the neglect of scientific criteria in favor of political expediency in the process of terrorist act designation. Dominance of the political criterion in designation of a terrorist act influences the instrumentalisation of terrorism and its transformation into an effective means of hybrid warfare. Content of hybrid warfare is not a consequence of an unlimited variety of weapons used, nor their sophistication, but the ability of security management to apply such combinations of different, yet mutually compatible types of warfare in order to achieve a previously determined aim. These are reasons why terrorism, as a form of complex political violence, is exploited in hybrid warfare. Based on the results of the research, three models of exploitation of terrorism for the purposes of hybrid warfare are described. The First Model of exploitation is derived from the political practice of the United States to put countries on the U.S list of state sponsors of terrorism. In accordance with the political and any other influence that the United States has, this practice and its consequences are formally or informally accepted around the world. The main consequences of being placed on the List are sanctions, discredit on the international level and legitimization of measures against such states, while at the same time putting pressure on countries that are not on the List to harmonize their policies with the interests of great powers. The Second Model of exploitation of terrorism for the purpose of hybrid warfare consists of organizing, financing, equipping, training and directing surrogate forces against the governments of countries with whom compatibility of interests has not been achieved, where surrogate forces are presented in the public discourse as freedom fighters. The subject of exploitation in the Second Model is violence that meets the theoretical criteria to be designated as terrorism. However, due to its political expediency it is qualified as a fight for freedom, resistance against oppression etc. The exploitation of violence used in the second model is done with the intention of shifting political power in order to create autonomous regions or states that would be cooperative with the policy of the state that applies the Second Model or as a part of a broader strategy for managing security processes. The Third Model of exploitation of terrorism for the purposes of hybrid warfare implies organization and managing of surrogate forces that are qualified as terrorist organizations or infiltrating individuals into original and independent popular uprisings in order to take leadership positions and manage their actions in accordance with the interests of the state which apply the Third Model. The subject of exploitation in the Third Model is violence that is qualified as terrorism, with multiple goals: 1. Violence and fear that arises as a result of terrorist acts allows crisis management in the country targeted by aggression or in the region in need of political and territorial control, with or without the physical presence of the armed forces of the State applying the Third Model; 2. Creating fear of potential terrorist attacks in order to exert latent political pressure on states to be cooperative, and 3. Creating reasons for a military intervention which results in physical presence and political control of a certain state or region. Based on the previously presented research results, it may be concluded that the first step to prevent terrorist exploitation against our country should be to eliminate or reduce the potential for social conflicts driven by social contradictions. For this reason, an analysis of the normative - political and institutional framework in the relevant areas of social life was conducted. The research has determined that in the Republic of Serbia there is a good basis for engaging and integrating all resources of national power in terms of achieving national security. In addition, there is a need to harmonize the current political and institutional framework for national security with such possibilities. As a result of the research, three groups of measures have been proposed: elimination or reduction of the potential for social conflicts; establishment of an effective and integrated institutional framework for countering political violence that may arise from the aforementioned contradictions, and elimination and reduction of harmful consequences of such political violence.