Suchergebnisse

After the break-up of the former Yugoslavia, the countries of Western Balkans are slowly establishing mutual economic cooperation, and are struggling with their participation in international trade flow with the usage of international marketing instruments. This significantly decreases their opportunities to accelerate economic development and to improve their competitiveness in the time of new crisis caused by Covid-19 pandemic. Small markets and interstate administrative barriers in the Western Balkans hinder the establishment of new and development of existing enterprises, and cause an outflow of creative human resources. Therefore, it is necessary to promote innovative possibilities of removing barriers for faster circulation of goods, people and capital. The implementation of new models of international marketing could significantly contribute to the intensification of mutual economic cooperation, internationalization of business and attracting foreign investment which are accompanied by the spillover effect. As a result, one could expect the improvement of national economies' competitiveness, increase of exports and gross domestic product and improvement of population living standards. ; Zemlјe Zapadnog Balkana posle raspada bivše Jugoslavije vrlo sporo uspostavlјaju međusobnu privrednu saradnju i zaostaju sa uklјučivanjem u međunarodne privredne tokove, uz pomoć instrumenata međunarodnog marketinga. To značajno umanjuje njihove mogućnosti ubrzanja privrednog razvoja i unapređenja konkurentnosti u uslovima nove ekonomske krize, izazvane pandemijom kovida-19. Mala tržišta i međudržavne administrativne barijere zemalјa Zapadnog Balkana koče osnivanje novih i razvoj postojećih preduzeća, te uzrokuju odliv kreativnih lјudskih resursa. Stoga je potrebno promovisati inovativne mogućnosti uklanjanja barijera za bržu cirkualciju robe, lјudi i kapitala. Primena novih modela međunarodnog marketinga mogla bi značajno doprineti intenziviranju međusobne privredne saradnje, internacionalizaciji poslovanja i privlačenju stranih investicija koje prati spilover efekat. Kao rezultat toga, moglo bi se očekivati unapređenje konkurentnosti privrede ovih zemalјa, povećanje izvoza, povećanje bruto domaćeg proizvoda i standarda stanovništva.

The Fifth Hellenic Week of Contemporary Music (Athens, 1976) has been mainly considered in the context of a major political event: the fall of the military dictatorship in 1974. However, it may also be seen as a landmark for the transition to a postmodern era in Greece. The musical works presented during the Week, as well as their reception by the musical community are indicative of this transition. This paper aims at exploring those two perspectives and places the emphasis on the second, through an analytical comment on Le Tricot Rouge by Giorgos Kouroupos and the critiques in the press. ; Пета грчка недеља савремене музике одржана је 1976. године у Атини. Рецепција авангардних дела, која су се налазила у средишту претходних издања овог фестивала, драматично се променила — од полемичког и/или ентузијастичног става присутног у претходним издањима, до мирнијег и критичнијег става у Петој седмици. Ова значајна промена повезана је с националним политичким и идеолошким разлозима. Међутим, у ширем европском контексту ова промена може указивати и на прелазак са модернистичког на постмодернистичко схватање. Овај рад има за циљ да истражи како две различите перспективе могу утицати на конструкцију значења тих музичких догађаја и ставља акценат на "денационализовану" перспективу, која у први план истиче директнију везу од периферије ка харизматичним центрима. С једне стране, из националне перспективе, поменута промена повезана је са војном диктатуром која је успостављена у Грчкој 1967. године, а укинута 1974. године (Leotsakos 1976). Стога су и композиције поручене од грчких композитора и њихова рецепција током Четврте недеље представљале директне или индиректне изразе протеста против диктаторског режима (Tsagkarakis 2013). С друге стране, напор грчке "прогресивне" музичке заједнице да равноправно комуницира са интернационалном авангардом довео је, најпре, до присвајања постмодерних техника у музичким делима, а затим и до прихватања и мирног сапостојања неколико трендова. Овакав став је очигледан у реакцијама публике током Пете седмице. Последично, Пета недеља се може посматрати у светлу свеопштих промена у Грчкој и Европи тога доба (Romanou 1976, Christopoulou 2009, Samson 2013). У овом контексту, овај рад ће се фокусирати и на специфична музичка дела, посебно Le Tricot Rouge композитора Јоргоса Курупоса (Giorgos Kouroupos), као и на опште ставове музичке заједнице, укључујући ту композиторе, извођаче, публику и критичаре. ; Часопис је индексиран на http://doiserbia.nb.rs/, http://dais.sanu.ac.rs/handle/123456789/914 и у међународној бази ProQuest. / The journal is indexed in http://doiserbia.nb.rs/, http://dais.sanu.ac.rs/handle/123456789/914 and in the international database ProQuest. Издавање ове публикације подржали су Министарство културе и информисања Републике Србије, Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије и СОКОЈ - Организација музичких аутора Србије / The publication of this volume was supported by the Ministry of Culture and Information of the Republic of Serbia, the Ministry of Education, Science and Technological Development of the Republic of Serbia and SOKOJ - Serbian Music Authors' Organization

As a motivational factor of action, political efficacy is an important predictor of political behaviour. The term was invented to capture the extent to which people feel that they can effectively participate in politics and shape political processes. Today, we have a comprehensive knowledge of the individual-level factors (socio-demographic variables, political preferences etc.) that shape the level of internal and external dimensions of political efficacy. However, while it is widely demonstrated that media consumption influences the level of political efficacy, the country-level media context factors affecting it have rarely been studied. This paper reports the findings of extensive research on how two crucial features of the media context, the political significance of the media and the level of political parallelism in the media system, shape the level of external and internal political efficacy. The investigation draws upon the dataset of the seventh round (2014 – 2015) of the European Social Survey (ESS) and includes more than twenty-two thousand respondents from nineteen European democracies. The research hypothesizes that in countries where the media play a more important role, people have lower levels of external and higher levels of internal political efficacy. Political parallelism, which shows the extent to which media outlets are driven by distinct political orientations and interests within a particular media system, is expected to directly increase both external and internal political efficacy. Its indirect effect is also hypothesized, arguing that partisan media amplifies the winner-loser gap in political efficacy as a kind of "echo chamber". The findings show that in countries where the media play a major role in shaping political discourse, people have lower levels of external political efficacy, while the political parallelism of the media system indirectly affects the external dimensions of political efficacy. Internal political efficacy is, however, not related to these context-level factors.

Como respuesta al conflicto armado que se ha desarrollado en Libia a lo largo de 2011, la UE ha ejecutado las sanciones decididas por el Consejo de Seguridad que no implican el uso de la fuerza, ha destinado más de 150 millones de euros de ayuda humanitaria a la región, ha puesto en marcha la operación FRONTEX "EPN Hermes Extensión 2011", y ha proyectado una operación militar de apoyo a la asistencia humanitaria, la EUFOR Libia, que nunca se ha desplegado. En una perspectiva más general, las revueltas populares que se han sucedido en varios Estados del sur del Mediterráneo, entre ellos Libia, en el que se ha desembocado en una guerra civil, han certificado el fracaso de la política exterior de la UE en esta región. En efecto, durante la última década la política euromediterránea de la UE ha estado mucho más centrada en la cooperación económica y comercial —sobre todo en el campo energético— y en el control de la inmigración irregular, que en el escrupuloso respeto del ordenamiento internacional y la promoción de la democracia, el Estado de derecho y el respecto de los derechos humanos, así como el desarrollo económico y social de la población de los Estados del sur del Mediterráneo. ; As a response to the armed conflict occurred in Libya during year 2011, the EU has applied those Security Council sanctions not involving the use of force. Likewise, the EU has allocated more than E 150 million to humanitarian assistance in the region having implemented Frontex Operation «EPN Hermes Extension 2011» as well and having designed a military operation in support of humanitarian assistance there —the so-called EUFOR Libya, never deployed before. From a more general perspective, people's uprisings in several Southern Mediterranean States —which in the Libyan case has led to a civil war— have proved the failure of EU's foreign policy in the region. In fact, EU's Euro-Mediterranean Policy in the last decade has been mainly focused on financial and trade cooperation (especially in the energy field) and on irregular migration control, to the detriment of the full respect for International Law, and the promotion of democracy, the rule of Law and the respect for human rights, and the economic and social development of the peoples in Southern Mediterranean States. ; Trabajo elaborado en el marco del proyecto de investigación coordinado, concedido por el Ministerio de Ciencia e Innovación, "La Política Mediterránea de la Unión Europea en perspectiva: el proceso de Barcelona, la Unión para el Mediterráneo y los intereses españoles" (DER2009-14238-C02-01).

Autori ovog rada nude pregled i analizu uspona i pada međunarodnog liberalnog‎ poretka koji je nastao nakon okončanja Hladnog rata i uspona moći Sjedinjenih‎ Američkih Država. Spoljnopolitička agenda jedine posthladnoratovske‎ supersile vođena je idejom stvaranja globalnog poretka utemeljenog na ideologiji‎ (globalnog) liberalizma koja u sebi inkorporira teorije liberalnog mira,‎ demokratskog mira i neoliberalnog institucionalizma. Uspostavljanje tzv. globalnog‎ liberalnog poretka dosada je bilo praćeno brojnim političkim, socijalnim,‎ ekonomskim i bezbednosnim krizama, a trenutnu eru međunarodnih odnosa‎ odlikuju uspon relativne moći "neliberalnih" globalnih aktera, pre svega‎ Kine i Rusije, kao glavnih izazivača svetske dominacije Sjedinjenih Američkih‎ Država, te geopolitički revizionizam i ideološka konfrontacija liberalnih i‎ antiliberalnih snaga širom sveta. Autori ovog rada koriste specifičan analitički‎ metod tzv. dijalektike političke mehanike, koji se oslanja na učenja Friedricha‎ Hegela o dijalektici istorije i Carla Schmitta o fenomenu političkog, kako bi‎ objasnili trenutnu dinamiku međunarodnih odnosa, pokazujući da političko‎ polje "permanentno pulsira" što, u svemu što je društveno i političko, nužno‎ kreira akciju i reakciju, čijom dinamikom se mogu tumačiti i globalna zbivanja‎ kojima upravo prisustvujemo.‎ ; The authors of this paper offer an overview and analysis of the rise and fall of‎ the liberal international order that emerged after the end of the Cold War and‎ along with the rising power of the United States. The foreign policy agenda‎ of the post-Cold War sole superpower was guided by the idea of creating a‎ global order based on the ideology of liberalism, which incorporates theories‎ of liberal peace, democratic peace and neoliberal institutionalism. The establishment‎ of a liberal order has been accompanied by numerous political, social,‎ economic and security crises. The current era is characterized by the rise‎ of the relative power of global actors, primarily China and Russia, as the main‎ challengers to the world domination of the United States, geopolitical revisionism‎ and ideological struggle around the world. The authors of this paper‎ use the dialectic of political mechanics as a method that relies on the teachings‎ of Friedrich Hegel on the dialectic of history and Carl Schmitt on the‎ phenomenon of the political. The authors advocate the view that the political‎ field "permanently pulsates", which, in everything that is social and political,‎ necessarily creates action and reaction.‎