Suchergebnisse

Urban shrinkage is a process that many European countries have been facing in recent decades. It had started in highly developed regions at the time of deindustrialisation, but since the 1990s, this process has also affected Central, Eastern and South-eastern Europe, with different patterns and dynamics of urban shrinkage. The political and economic crisis in Serbia during the 1990s, as well as the transition from a centrally governed and urban-based industrialisation to a neoliberal market economy, has brought significant changes in the development of cities, which faced declining demographic and economic vitality. This paper is focused on the analysis of the intensity and dynamics of demographic and economic aspects of urban shrinkage in Serbia and on classification of cities according to the different phases of urban shrinkage. Typological classification was performed using the K-means clustering algorithm. The cluster analysis is based on the use of relevant demographic and socio-economic indicators, for the period from 2002 to 2011. After identifying cities that recorded an increase in total population and relatively stable economic development, three types of shrinking cities were determined according to the intensity of demographic and economic shrinkage - cities with low, medium and high shrinkage intensity. The analysis of the main patterns and factors that influenced the different levels of urban shrinkage enabled a better understanding of this phenomenon in Serbia. The results indicate the heterogeneity of urban space due to different levels of demographic and economic shrinkage, thus it can serve as a starting point for future research of uneven urban development in Serbia. ; Опадање градова (енг. urban shrinkage) је процес са којим се последњих деценија суочавају многе земље у Европи и свету. Започет у високоразвијеним регионима у време деиндустријализације, овај процес је од 1990-их година интензивиран у постсоцијалистичким земљама Европе, у којима је испољио различите просторне обрасце и динамику. ...

Since this is a phenomenon of recent times, the significance of the politicization of music during the period of totalitarian rule in Bulgaria (1944–1989) is still unexplored. This paper focuses on the interplay between the political regime, musical life in Bulgaria, and the status of Bulgarian composers. Many books, articles, conferences and PhDs have been presented recently in the field of cultural studies, promoting a multidisciplinary approach in several fields. A new approach tothis dynamic period would clarify the overall development of Bulgarian musical culture in the twentieth century. ; Овај чланак је усмерен на међусобни однос политичког режима, музичког живота у Бугарској и статута бугарских композитора у раздобљу између 1944 и 1989. У новије време, бројни чланци, конференцијски радови и докторске дисертације промовишу област културних студија и интердисциплинарни приступ, који се обједињују историја, политикологија и музикологија. Тиме је на нов начин осветљен репертоар остварења компонованих и извођених у поменутом периоду. Након социјалистичке револуције у Бугарској 1944. године, социјалистички реализам постаје доминантна доктрина у музичкимг руговима. "Што је више међу људима, то је ближи животу!", гласила је нова идеологија. Током социјалистичког раздобља, уметности су биле финансиране (и регулисане) од стране цржаве, централизоване и снажно идеолошки усмерене. Уметници који нису били по вољи режиму били су елиминисани. Широм земље основане су нове оперске куће, симфонијски оркестри и средње музичке школе. Идеолошка ограничења нису нужно компромитовала уметничко изражавање, поготово током повремених периода либерализације (којима је дозвољена западноевропска књижевност и музика у Бугарској). Држава је такође контролисала Удружење бугарских композитора, производњу и дистрибуцију музичких албума и партитура, па чак и репертоар који се изводио у ресторанима. Композитори и музиколози су развијали нову соцреалистичку културу и промовисали бугарску музику у домаћим и интернационалним оквирима. Основани су нови фестивали бугарске музике, а бугарски фолклор је заменио неоромантичарски тренд карактеристичан за тридесете и четрдесетегодине ХХвека. Већини младих композитора и извођача није било дозвољено да студирају у иностранству, са изузетком Совјетског Савеза, нити да асимилују трендове савремене западноевропске музике. Након слома државног социјализма 1989. године, државна улагања у музику су смањена, те су појединци и ансамбли морали да се преоријентишу на тржишно пословање (док су у социјалистичком раздобљу плате и програми углавном били у надлежности Министарства културе). Од почетка XXI века, бугарски композитори разних генерација, као и извођачи, било да живе у Бугарској или у иностранству, настоје да промовишу савремену бугарску уметничку музику на престижним светским сценама.