Suchergebnisse

Prikaz:
Applebaum, Anne. 2020. Twilight of Democracy: The Seductive Lure of Authoritarianism. New York: Doubleday, 224 str.

Tokom poslednjih godina učestalo se govori o rastu desnog populizma u Evropi. Pri tome najčešće nije reč o vrednosno neutralnoj izjavi, nego se taj navodni rast predstavlja kao izazov, ako ne i kao opasnost za demokratiju, pa čak i Zapad u celini. U ovom članku iznose se tri zamerke takvom široko prihvaćenom narativu. Prva zamerka odnosi se na nepreciznu definiciju populizma. Naime, u literaturi nije sasvim nejasno šta je populizam i šta bi trebalo da predstavlja. Drugi prigovor se tiče metodoloških problema merenja navodnog rasta populizma, koji jednim delom proističu iz neprecizne definicije pojma čiji rast bi trebalo meriti. Naposletku, treći prigovor se odnosi na moralno-političku opterećenost pojma populizma. U članku se zaključuje da pojam populizma, a sa njim i dominantna naracija o rastu desnog populizma u prvom redu služi kao borbeni pojam, odnosno sredstvo u konkretnoj političkoj borbi.

Prikaz knjige:

Kristijan, Nimic. 2019. Socijalizam: propala ideja koja ne odumire, preveo Saša Mirković. Beograd: Centar za antiautoritarne studije, 384 str.

intervju uradio Spiros Caknjas
u: περιοδικό 'ΔΙΑΒΑΖΩ', τ. 384, Απρίλιος 1998.

Politički spisi Panajotisa Kondilisa, u užem smislu, se ne smeju posmatrati izolovano od vremenskih okolnosti u kojima su nastali. U kratkoj fazi nakon raspada komunizma i pred izneverenim očekivanjem u vezi sa obećanjima zapadnog sistema, delovalo je zamislivo da će novi realizam u političkom mišljenju pridobiti pažnju. Kondilis je bez sumnje bio najvažniji predstavnik te tendencije. Doduše, argumentacija koju je razvio pokazuje sličnost, kojoj se retko ukazivala pažnja, sa onom drugih teoretičara – ovde Karl Oto Hondriha i Rolf Peter Ziferlea – koji su delili shvatanje da mora biti reči ne samo o tome da se razvije nova fenomenologija političkog, nego i da se zadobiju kriterijumi za održivu poziciju u "planetarnom" dobu.

Kondilis argumentuje kao neutralni analitičar socijalnih i političkih položaja koje je on kao istoričar ideja predstavljao u obimnim delima. Iz njegovog znanja, preokret od moderne ka postmoderni postaje očigledan takođe i kroz promenu misaonih figura. "Sintetičko-harmonično" mišljenje moderne zamenjuje se "analitičko-kombinatorijskom" figurom mišljenja postmoderne – kao što se građansko društvo smenjuje društvenom formom "masovne demokratije". Pojam masovna demokratija uspostavlja vezu sa, u ovom društvu preovlađujućom, masovnom proizvodnjom dobara i masovnom potrošnjom koja joj sleduje. Društvo obilja koje iz toga nastaje, temeljno se razlikuje od svih prethodnih društva povesti čovečanstva, koja su bila društva oskudice i time od ljudi zahtevala askezu, disciplinu, sublimaciju. To su stanovišta koja stoje na putu hedonističkoj masovnoj potrošnji. Masovna proizvodnja, usled podele rada, vodi ka atomizaciji društva; svako se koncentriše na sebe, usled čega društvena kohezija trpi i gubi se. Podela rada i masovna potrošnja ciljaju na jednakost potrošača, stoga predstave o jednakosti, koje se materijalno tumače, imaju prednost. Jednakost postaje dinamički princip, zato što svaki pojedinac u masovnom društvu želi da se razlikuje od drugih, individue u masama uniformno izražavaju različitost u modama koje se brzo smenjuju i neprekidnoj ili čak rastućoj potrošnji. Jednakost zahteva poravnanje vertikalnih razlika, stoga se ukidaju autoriteti, građanske norme i razlikovanja su suvišni. Zbog atraktivnosti blagostanja širokih masa, širom sveta dolazi do takmičenja za sve oskudnije sirovine Zemlje – i do povećanom upotrebom energije izazvanih klimatskih promena, (čime se Kondilisova dijagnoza mora dopuniti). Društva sa netaknutom društvenom kohezijom su u očuvanju osnova života svih nas pri neophodnim promenama u prednosti u odnosu na ona koja tom kohezijom više ne raspolažu.

Da se o naciji govori pristrasno i ideološki je pravilo, i svakako će ostati pravilo. Ne škodi, međutim, ako se to pravilo ponekad prekrši, čak i ako postoji opasnost da se zapadne između dve vatre.
Na jednoj strani bojnog polja stoji nacionalistička "desnica", koja u naciji vidi prirodni životni okvir čoveka, a da, naravno, ne objašnjava kako su kolektivni život i preživljavanje stotinama i hiljadama godina bili mogući bez nacija u novijem smislu. Povrh toga, "desnica" često brka pravo na život nacije sa suverenitetom države, ne želeći da sudbinu nacije prepusti možda multinacionalnoj državi, iako povesni primeri svedoče da se nacije pod takvim uslovima mogu održati, i čak cvetati. Međutim, toliko poverenje "desničari" očigledno ne ukazuju neuništivosti nacije. Njihov pojam nacije je utoliko apstraktniji, toliko više jedan estetski ili kulturnokritički konstrukt, što nacionalne kulture više blede. Nije bez izvesne pikanterije da se neki "desni" nacionalista, koji još uvek hoće da se naziva "konzervativnim", protiv "Mastrihta" delimično koristi istim argumentima kao klasični konzervativci sa svoje stane protiv nemačkog osnivanja carstva; upravo ti konzervativci su uostalom davali prednost multinacionalnoj državi, koja se dinastičkom lojalnošću drži na okupu, nad nacionalnom državom.

Ideja o svetskoj državi se od strane njenih zagovornika izjednačava sa idejom o večnom miru i u tom smislu preporučuje. Prevladavanje političke rasparčanosti čovečanstva treba da zaustavi trvenja koja odatle nastaju i da opšteljudske interese učini osnovom jedne svetske i prema definiciji neoborive političke organizacije.

Teza o "nemačkom posebnom putu" u Modernu bila je posle 1945. dugo vremena široko rasprostranjena. Iako, ona danas u istorijskoj nauci važi za opovrgnutu, ipak još uvek je prisutna u delovima istorijski zainteresovane javnosti i u recepciji uticajnih predstava nemačke povesti. Panajotis Kondilis je od 1986, nadovezujući se na hajdelberškog politikologa Hans-Joahima Arnta (1923-2004), spadao među najodlučnije kritičare ideologije posebnog puta; Kondilis je u brojnim svojim knjigama i u jednom zasebnom članku u dvostrukom smislu opovrgao tu tezu: ona nije samo naučno pogrešna, već i raskrinkana kao izraz političke propagande, kao ideologija pobednika iz 1945. sa ciljem negativnog celovitog tumačenja nemačke povesti.

Tehnizacija privrede i sveta života, koja se od pre oko jednog veka sve bržim tempom odvija na planetarnom nivou, se često tumačila i tumači kao propratna pojava ili makar kao predznak univerzalnog prodora zapadne kulture, oblikovane renesansom i prosvetiteljstvom. Ovo tumačenje počiva na dvema povezanim pretpostavkama koje se većinom nereflektivno uzimaju za osnovu. Sa jedne strane postulira se ne samo vremenski, nego sadržinski i kvalitativni kontinuitet zapadne kulture. Ona je navodno u glavnim crtama očuvala jedinstvo njenih konstitutivnih komponenata, i one sa svoje strane navodno pripadaju zajedno zato što izviru iz jednog i istog racionalnog duha. Taj duh, doduše, ispoljava se čas tehnički i ekonomski, čas politički i etički, ali naposletku želi i postiže uvek isto, kako, recimo, treba da dokaže paralelni razvoj tehnike odnosno slobodne privrede i političke slobode odnosno pravnodržavne humanosti.

Prikaz knjige: Falk Horst (Hrsg.), Panajotis Kondylis und die Metamorphosen der Gesellschaft. Ohne Macht lässt sich nichts machen. Aufsätze und Essays, Duncker & Humblot, Berlin, 2019, 267. str.

Prikaz knjige:

Darko Gavrilović. 2018. Mit o neprijatelju: antisemitizam Dimitrija Ljotića, Beograd: Službeni glasnik, 242. str.

Prikaz knjige: Davida Engelsa, Zalazak: Kriza Evropske unije i pad Rimske republike – nekoliko povjesnih analogija. Zagreb: Litteris. 344 str.