Suchergebnisse

Novi pokreti usmeravaju svoje postupke prema civilnim vlastima i političarima koji imaju moć da realizuju ciljeve pokreta, ali često postoji sukob između pokreta i vlasti, odnosno između pokreta i utvrđenog društva koje vlasti predstavljaju. Ti pokreti veruju da su establišment politike propale i da više ne mogu da predstavljaju zadovoljavajuća rešenja za teške političke probleme. Tri najvažnija pristupa društvenih teorija prepoznaju sledeće koncepte: koncept mobilizacije resursa i koncept struktura političkih oportuniteta i koncept freminga (framing), odnosno okvira. Relativni uspeh pobune protiv establišmenta zavisi, u krajnjoj liniji, od sposobnosti političkih aktera da ubede potencijalne pristalice da oni zaista stoje nasuprot elita moći, da nisu deo strukture elite moći, da nisu insajderi. Uspeh pokreta zavisi od širokog prihvatanja poruke, a prihvatanje poruke će zavisiti od toga koliko se ona uklapa u percepciju stvarnosti ili koliko se dobro percepcijom može izmanipulisati. Međutim u Srbiji se samo na početku činilo da će ovi novi pokreti biti vesnici novih političkih trendova i novog svetla u postojeći sistem. Oni su zapravo profitirali samo od slabljenja određenih opozicionih partija ili sindikata, ali kratkog daha. Nisu uspeli i nisu mogli da ustroje stalnu organizaciju i strukturu, jedinstveno članstvo i program.

Da bi jedan parlament mogao da bude smatran demokratskim, osnovna funkcija koju treba da zadovoljava jeste da adekvatno vrši reprezentativnu funkciju, odnosno da adekvatno predstavlja građane jedne zemlje. Takođe, treba da ispuni još jedan kriterijum – da odražava društvenu raznolikost stanovništva u pogledu pola, jezika, religije, etničke pripadnosti ili nekih drugih politički važnih odlika. Trebalo bi da postoje mehanizmi koji bi dodatnim pravima dali mogućnost predstavnicima manjinskih grupa u parlamentu kako bi rad na ravnopravnoj bazi i reprezentativna funkcija koju obavljaju. Afirmativnom akcijom, odnosno izmenom zakona i uspostavljanjem prirodnog praga za nacionalne manjine, omogućeno im je da po prvi put uđu u Narodnu skupštinu Republike Srbije na samostalnim listama. Ono što je bilo primetno u svim sazivima parlamenta od 2000. godine je to da nijedna romska manjinska lista nije ostvarila nikakav značajan rezultat, iako je romska nacionalna manjina druga po brojnosti u Srbiji, odmah posle mađarske. Jedan od zaključaka je bio da na to ima uticaj teritorijalna disperzivnost, mada njoj možemo dodati i nizak nivo obrazovanja romske populacije. Ostale manjine imale su relativno dobru predstavljenost u parlamentu. Nacionalne manjine su uključene u gotovo sve odbore i relativno dobro predstavljene.

Koncept velikih strategija prisutan je u studijama spoljne politike već nekoliko decenija, mada u teorijskoj literaturi ne postoji konsenzus o njegovom sadržaju i dometima. Ovaj rad nudi kritički osvrt na različite interpretacije pomenutog koncepta i poredeći shvatanja relevantnih autora, nastoji ukazati na ključne karakteristike koje bi valjana definicija velikih strategija trebalo da obuhvati. Autori ovog rada potom sugerišu da velike strategije obuhvataju viziju idealnog stanja političke zajednice u kojoj su kreirane, viziju idealnog stanja okruženja te političke zajednice, kao i sve resurse i akcije koje se mogu primeniti da bi se ostvarile zacrtane vizije. Takođe, rad ispituje potrebu za postojanjem ovog koncepta i njegovu utemeljenost, uključujući i diskusiju o kritikama koje tvrde da je koncept velikih strategija suviše fluidan i da je njegova sadržina već pokrivena postojećim pojmovima. Autori zaključuju da koncept velikih strategija obogaćuje studije spoljne politike i da poseduje svoju specifičnu različitost i analitičku vrednost i za to iznose nekoliko osnovnih argumenata. Prvo, velike strategije su korisne prilikom istorijskog izučavanja razvoja pojedinih nacija. Drugo, koncept se pokazao kao upotrebljiv u veoma plodnim studijama nastalim u domenu geopolitičke škole mišljenja. Treće, formalni spoljnopolitički i bezbednosni dokumenti država širom sveta često mogu implicirati postojanje velikih strategija tih država. Četvrto, sama svest o postajanju koncepta trajno je izmenila način razmišljanja donosilaca odluka, koji sada teže voditi spoljnu politiku u skladu sa zamišljenom velikom strategijom svoje zemlje.