Suchergebnisse

Smatram nepotrebnim i nekorisnim, barem s naučne tačke gledišta,iznova otvarati pitanje krivice, odnosno odgovornosti za otpočinjanje Prvogsvetskog rata, što se povremeno čini, kao što je to slučaj i sada povodomstogodišnjice od početka toga rata. Najkompetetniji istoričari – evropski isa naših prostora su već poodavno s tim u vezi na, osnovu neporecivih relevantnihčinjenica, utvrdili i razjasnili istorijske tokove i događaje koji suprethodili tom velikom oružanom sukobu. Njihov opšti zaključak (tzv. Fišerovaškola, prema nemačkom istoričaru Fricu Fišeru) uz određene razlike upristupu i akcentiranju glasi: uzrok ovog do tada najstrašnijeg rata u istorijikoji je prouzrokovao tolika stradanja i patnje ljudi kao i materijalna razaranjaležao je u žestokoj borbi velikih evropskih sila za prevlast, za preraspodelumoći, za proširenje interesnih zona. Za međusobni oružani obračun intenzivnosu se pripremale unazad nekoliko decenija - sklapale vojno-političkesaveze, ubrzavale programe naoružanja, razrađivale ratne vojne planove). Usvemu tome posebno od poslednje decenije 19. veka prednjačila je Nemačka- nova, sve moćnija sila koja je svoju nabujalu snagu želela da materijalizujekako širenjem i jačanjem uticaja u Evropi tako i revizijom postojećeg stanjau raspodeli kolonijalnih poseda širom sveta u svoju korist. To je, s drugestrane, podsticalo sile koje su se osećale ugroženim, Veliku Britaniju i Francusku,stare kolonijalne sile da zakopaju stara rivalstva i udruže se u ciljuodbrane stečenih pozicija. Francuska je dodatno bila motivisana željom zarevanšom za ponižavajući poraz u francusko-pruskom ratu i povraćaj tadaizgubljenih pokrajina Alzasa i Lorene. Vrlo ambiciozni programi jačanja nemačkihpomorskih snaga su izazivali sve veće uznemirenje u Londonu jer suu tome videli direktnu pretnju za održavanje već vekovne britanske supremacijena svetskim morima.