Search results

In many of its areas, the writing of music history in Germany is characterised by the Romantic music outlook and its "Two-World-Model": the real world is seen as opposing the ideal world of music as a higher existence of ideas and ideals. Art music in the emphatic sense, commonly designated as serious music, pretends to represent that ideal world and makes claims to truthfulness. The science of music actually believes it is able to prove the universality of these claims. A large part of musicological publications are characterised by this assumption. However, a public discussion among musicologists as to whether such writings should belong to the field of theology rather than to historico-critical historiography (as a science in the strict sense) is non-existent. As a result, our field has not only disappeared from a public sphere that wishes to leave those claims to small elitist circles, but has also encountered a growing lack of understanding among other disciplines, even to the point of mockery. It would suffice here to refer to the lawyer Bernhard Weck, who wrote with regard to Beethoven's Opus 112: "Only musicology could prove that 'political ideas of freedom can be expressed through gestures of sound.'" ; У многим својим сегментима, писање историја музике у Немачкој карактерише романтичарска визура и њен "модел два света": реални свет се посматра као супротстављен идеалном свету музике као вишем ступњу постојања идеја и идеала. Уметничка музика у изворном смислу, обично означена термином "озбиљна музика", претвара се да представља тај идеалан свет и претендује на истинитост. Наука о музици заиста верује да може да докаже универзалност ових тврдњи. Знатан број музиколошких публикација карактерише ова претпоставка. Међутим, јавна дискусија међу музиколозима о томе да ли такви списи треба да припадају области теологије, а не историјско-критичкој историографији (као науци у строгом смислу) не постоји. Као резултат тога, наше поље није само нестало из јавне сфере, која жели да те тврдње остави малим елитистичким круговима, већ је наишло и на све већи недостатак разумевања међу другим дисциплинама, чак и до тачке ругања. Довољно је да се позовемо на речи адвоката Бернарда Века (Bernhard Weck), који је у вези са Бетовеновим опусом 112 написао: "Само музикологија може доказати да се 'политичке идеје слободе могу изразити звучним гестовима'." ; Часопис је индексиран на http://doiserbia.nb.rs/, http://dais.sanu.ac.rs/handle/123456789/914 и у међународној бази ProQuest. / The journal is indexed in http://doiserbia.nb.rs/, http://dais.sanu.ac.rs/handle/123456789/914 and in the international database ProQuest. Издавање ове публикације подржали су Министарство културе и информисања Републике Србије, Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије и СОКОЈ - Организација музичких аутора Србије / The publication of this volume was supported by the Ministry of Culture and Information of the Republic of Serbia, the Ministry of Education, Science and Technological Development of the Republic of Serbia and SOKOJ - Serbian Music Authors' Organization

The article explores the Baltic musicological conferences as a non-hierarchical network and its role and meaning in the changing political and cultural contexts. Starting from 1967, when the first conference took place, the annual meetings of the Baltic musicologists soon became a transnational space for the professional exchange and crosscultural discussion. Based on the results and the impact of cooperation between musicologists of neighbouring countries, the Soviet formation of the national history writing and the development of the Baltic musicological comparativism is discussed, given the political and cultural factors of these changes. The theoretical foundations and cultural aspirations of the concept of national music historiography by Vytautas Landsbergis is highlighted as representative example of the national self-confidence in Lithuanian musicology during the Soviet period. ; Балтички културни простор – да ли је то реалност или фикција, спонтана транскултурална традиција или вештачка геополитичка конструкција? Ова питања, која доводе под сумњу балтичке музиколошке конференције, које се у континуитету одржавају већ педесетак година, уопште нису реторичка. Од 1967. године, када је одржана прва конференција, годишња окупљања балтичких музиколога нису била ограничена само на остваривање професионалних циљева. Политичке промене и културне пукотине увек изнова остављају своје отиске у историји транснационалне балтичке музиколошке сарадње. Приликом покретања прве конференције пре више од пет деценија, примењен је совјетски метод обредног посвећења: окупљање музиколога из три балтичке државе формално је било посвећено 50. годишњици Октобарске револуције, чиме је је успостављена традиција која је пркосила совјетској централизацији. Ускоро су конференције постале простор за професионално самоизражавање и транснационално нехијерархијско умрежавање младих музиколога који су стасавали током шездесетих година ХХ века, као и каснијих генерација. Ова традиција је допринела успостављању институционалног статуса балтичке музикологије, настале као алтернатива званичној доктрини совјетске музике и музикологије у другој половини ХХ века. Супротстављајући се наметнутом совјетском приступу развоју националне културе, балтичке музиколошке конференције прошириле су геополитичко и хронолошко истраживачко поље у вези са музиком својих земаља. Скромни покушаји да се развије компаративизам најбоље су промовисани заједничким напорима да се дефинише појам националне музичке културе и категорије типичне за овај концепт: национална школа и национални стил. Компаративна перспектива била је посебно карактеристична за презентације Арнолдса Клотинша (Arnolds Klotiņš), Марта Хумала (Mart Humal), Витаутаса Ландсбергиса (Vytautas Landsbergis) и Алгирдаса Амбразаса (Algirdas Ambrazas), који су сумирали своја фундаментална истраживања у области музике као културне праксе и музичких стилова. Међутим, чак и у радовима наведених музиколога, универзалнији аспект је био засењен традиционалном концепцијом националног израза у музици. Успостављање алтернативних канона националне класичне и модерне музике, као и модернизација музикологије, спадају у резултате ових конференција. Током година политичких промена деведесетих година прошлог века, културно оживљавање је инспирисало дискусије о општијој потрази за балтичким културним идентитетом и могућностима његовог институционалног успостављања. Међутим, истовремено су се отворила питања идентитета ове манифестације, доводећи у питање сам формат балтичког музиколошког простора као могуће совјетске геополитичке конструкције. ; Часопис је индексиран на http://doiserbia.nb.rs/, http://dais.sanu.ac.rs/handle/123456789/914 и у међународној бази ProQuest. / The journal is indexed in http://doiserbia.nb.rs/, http://dais.sanu.ac.rs/handle/123456789/914 and in the international database ProQuest. Издавање ове публикације подржали су Министарство културе и информисања Републике Србије, Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије и СОКОЈ - Организација музичких аутора Србије / The publication of this volume was supported by the Ministry of Culture and Information of the Republic of Serbia, the Ministry of Education, Science and Technological Development of the Republic of Serbia and SOKOJ - Serbian Music Authors' Organization

У раду се размaтра утицај политичких промена на кул­турно-­уметнички живот Пољске и Југославије средином прошлог века. Након периода соцреализма, као водећег уметничког правца, у обе земље је отпочета тежња ка деетатизацији културе, што је у сфери организације музичког живота резултирало оснивањем интернационалних фестивала савремене музике. Будући да је пољ­ски фестивал Варшавска јесен (1956), утемељен пет година ра­није, он је постао узор југословенском Музичком бијеналу Загреб (1961), што имплицира потенцијалне аналогије између стратеги­ја и циљева ових манифестација. Оба фестивала замишљена су као места на којима би се сусрели композитори са обе стране Гво­здене завесе. Наиме, организатори су тежили инкорпорирању до­маћих композитора у актуелне западноевропске музичке токове, не би ли створили повољније услове за културну либерализацију Пољске и Југославије. Стога, иако перципирани као отклон од соцреализма, те као вид деполитизације музике, ови фестивали су, сасвим парадоксално, наставили да служе новопрокламованим политичким идејама, усмереним ка презентацији Пољске и Југославије као либерално­-демократских средина. ; This paper examines the influence of political changes on the cultural life in Poland and Yugoslavia from the 1950s to the early 1960s. After a period of socialist realism (as the main art orientation), the tendency toward liberalization of culture started in both countries. In the domain of organizing musical life, such tendencies reflected in establishing of international festivals of contemporary music. The Warsaw Autumn (1956) and the Zagreb Music Biennale (1961) were places where composers from both sides of the Iron Curtain have presented their works. Analogies between these festivals are evident, given the fact that the Polish festival was founded five years earlier and served as a model for establishment of the Zagreb Music Biennale. First of all, the Warsaw Autumn and the Zagreb Music Biennale have shown similar problems in regard to the music repertoire. In addition, the similarities between these festivals are recognized based on the main objectives of both festivals organizers which implied aspiration for incorporation of Polish and Yugoslav music culture into the contemporary tendencies of Western Europe. It was a crucial strategy of the Warsaw Autumn, as well as of the Zagreb Music Biennale, whose purposes were about contributing to the liberalization of both Polish and Yugoslav culture. Therefore, this study has found that these festivals, although perceived as a departure from political ideologization of music, continued to promote modified political aims referring to presentation of Poland and Yugoslavia as liberal countries.

This paper presents an overview of the latest experiences in ethnomusicological research based on the texts incorporated in this collection of works. These experiences emanate primarily from the local researchers' works on music of the Balkans, with a heightened theoretical and methodological dimension. The distinctive Balkan musical practices, created through the amalgamation of elements from different cultures, ethnicities, and religions, made this geo-cultural space intriguing not only to researchers from this very region but also to those from other cultural communities. A theoretical framework for interpreting these practices together with the contemporary research methods stem from interactions of local scientific communities' experiences, sources and practices they deal with, circumstances, ideologies and politics, including the influences of the world's dominant ethnomusicological communities as well as researchers' individual affinities and choices. A comparison with the research strategies applied in similar, transitory geo-cultural spaces contributes to a more complex exploration of the Balkan ethnomusicologists' experiences. ; Рад доноси преглед новијих искустава у етномузиколошким истраживањима музика Балкана, првенствено на основу радова који чине овај зборник. Пажња је кључно усмерена на теоријско-методолошку димензију. Специфичне музичке праксе Балкана, формиране амалгамисањем елемената различитих култура, етницитета и религија, учиниле су овај гео- културни простор интригантним не само за истраживаче из самог региона, већ и за оне из других културних средина. Теоријски оквири у којима се оне интерпретирају и методе које се данас користе у истраживањима резултат су интеракција искустава локалних научних заједница, извора и пракси којима се баве, околности, идеологија и политика, укључујући и утицаје доминантних светских етномузиколошких заједница и индивидуалних афинитета истраживача. Комплексније разматрање искустава етномузиколога са Балкана остварено је поређењима са истраживачким стратегијама примењиваним на сличним, транзиторним геокултурним просторима.

Овај рад представља сажетак истраживања у којем је српска документарно-уметничка проза друге половине 19. века сагледана као драгоцени извор за упознавање токова и веза између српске културне и музичке историје. Истражена грађа потврђује да је музика, у сфери јавног и приватног, била важан сегмент живота свих слојева српског друштва 19. века, у сложеним геополитичким и културноисторијским контекстима. С обзиром на природу извора, сведочанства носе индивидуализовану, парцијалну перспективу, често подређену функцијама и облицима текста, поетици појединих аутора и концепцијама конкретних мемоарских дела. Посебно је коментарисан "ниво документарности" мемоарских извора, односно условљеност типа записа о музици природом документарно-уметничких жанрова. ; In this study the documentary prose (memoirs, diaries, autobiographies and travelogues, as well as selected biographical essays about the renowned individuals) written in the second half of the XIX century by prominent Serbian cultural workers, artists, statesmen, journalists and politicians is regarded as a valuable material for exploring the links and flows between Serbian cultural and musical histories. The sources confirm that, both in the public and private spheres, music was an important segment of all strata of the XIX-century Serbian society in complex geopolitical and cultural-historical contexts. In a diachronic perspective the analysed material reflects the dynamics and evolution of the types of presence of music and musical life in all countries populated by the Serbs in this period: the Habsburg Monarchy, the Principality and Kingdom of Serbia and the Serbian enclaves in other nations. The documents testify about the place of music in the spheres of personal interest, affinities and experiences of the writers and their contemporaries, i.e. they reflect the status of music in the context of everyday cultural life of the Serbs in the XIX century. By means of separate thematic descriptions of music in the sources, the music creators, performers and audiences are portrayed, the activities of important music institutions are presented, various types and opportunities for making music are described, the aspects of musical interpretation are commented on, and the features of traditions of vocal and instrumental musical practices from different regions are analysed. The collected sources have been analysed and assessed with respect to their contents and the authors' attitudes, and the deliberation of the hypotheses posed here is compliant with the inspection of the relevant studies from the realms of general and cultural histories, histories of literature and literary criticism, music history, cultural anthropology and art history. Due to the nature of the sources, these testimonies usually point to an individualised, partial perspective, often subordinated to the function and type of text, the poetics of certain authors and the concepts of specific memoirs. The "level of documentarity" of the memoire sources is discussed separately, as well as the dependence of the types of writings about music on the nature of the genres of documentary prose.

Since this is a phenomenon of recent times, the significance of the politicization of music during the period of totalitarian rule in Bulgaria (1944–1989) is still unexplored. This paper focuses on the interplay between the political regime, musical life in Bulgaria, and the status of Bulgarian composers. Many books, articles, conferences and PhDs have been presented recently in the field of cultural studies, promoting a multidisciplinary approach in several fields. A new approach tothis dynamic period would clarify the overall development of Bulgarian musical culture in the twentieth century. ; Овај чланак је усмерен на међусобни однос политичког режима, музичког живота у Бугарској и статута бугарских композитора у раздобљу између 1944 и 1989. У новије време, бројни чланци, конференцијски радови и докторске дисертације промовишу област културних студија и интердисциплинарни приступ, који се обједињују историја, политикологија и музикологија. Тиме је на нов начин осветљен репертоар остварења компонованих и извођених у поменутом периоду. Након социјалистичке револуције у Бугарској 1944. године, социјалистички реализам постаје доминантна доктрина у музичкимг руговима. "Што је више међу људима, то је ближи животу!", гласила је нова идеологија. Током социјалистичког раздобља, уметности су биле финансиране (и регулисане) од стране цржаве, централизоване и снажно идеолошки усмерене. Уметници који нису били по вољи режиму били су елиминисани. Широм земље основане су нове оперске куће, симфонијски оркестри и средње музичке школе. Идеолошка ограничења нису нужно компромитовала уметничко изражавање, поготово током повремених периода либерализације (којима је дозвољена западноевропска књижевност и музика у Бугарској). Држава је такође контролисала Удружење бугарских композитора, производњу и дистрибуцију музичких албума и партитура, па чак и репертоар који се изводио у ресторанима. Композитори и музиколози су развијали нову соцреалистичку културу и промовисали бугарску музику у домаћим и интернационалним оквирима. Основани су нови фестивали бугарске музике, а бугарски фолклор је заменио неоромантичарски тренд карактеристичан за тридесете и четрдесетегодине ХХвека. Већини младих композитора и извођача није било дозвољено да студирају у иностранству, са изузетком Совјетског Савеза, нити да асимилују трендове савремене западноевропске музике. Након слома државног социјализма 1989. године, државна улагања у музику су смањена, те су појединци и ансамбли морали да се преоријентишу на тржишно пословање (док су у социјалистичком раздобљу плате и програми углавном били у надлежности Министарства културе). Од почетка XXI века, бугарски композитори разних генерација, као и извођачи, било да живе у Бугарској или у иностранству, настоје да промовишу савремену бугарску уметничку музику на престижним светским сценама.

As the first festival of contemporary music in socialist Yugoslavia, the Music Biennale Zagreb (founded in 1961) attracted a lot of domestic and foreign media attention. This study discusses the reception of the first Music Biennale in the Belgradian daily newspapers, Politika [Politics], Borba [Struggle] and Večernje Novosti [Evening News], with reference to the characteristics of the editorial policies of these three newspapers. The timely and active reporting of the daily press in Belgrade indicates that the first Music Biennale Zagreb was promptly recognised as an important modernist musical festival for the then cultural life of the whole of Yugoslavia. ; Основан 1961. године, Музички бијенале Загреб, први фестивал савремене музике у социјалистичкој Југославији, од почетка је привлачио велику пажњу домаће и иностране јавности. У раду се анализира одјек првог Музичког бијенала у београдским дневним новинама, Политици, Борби и Вечерњним новостима, при чему се указује и на карактеристике уређивачких политика ових трију листова. Правовремено и активно извештавање београдске дневне штампе о првом загребачком Бијеналу сведочи о промптно препознатом значају ове авангардне манифестације за тадашњи културни живот целокупне Југославије.

У овом раду разматраћемо музичка издања Јована Фрајта и Сергија Страхова која су публикована у периоду од 1921. до 1945. (?) године у Београду. Увидом у сачуване делове колекција Фрајтових и Страховљевих издања, уз њихово допуњавање подацима из дневне штампе и периодике, те мемоарске и архивске грађе могуће је да се начини делимична реконструкција поља популарне музике у Југославији која подразумева издвајање значајних композитора, текстописаца и извођача популарних песама из тог периода, као и жанрова и културних утицаја (САД, Немачка, Аустрија, Мађарска, Италија, Француска, СССР итд.). Поређењем тенденција у овој области на простору Југославије са тенденцијама у другим земљама пружа се основ за изношење претпоставки о својствима домаће популарне музичке продукције. Сврха тога је да се укаже на околности настанка аутономне југословенске популарне музичке продукције, као и да се размотри значај овог сегмента у истраживању југословенског друштва и културе тог доба. ; In the existing research of the cultural phenomena in the region of the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes/Yugoslavia not much attention has been devoted to the issue of the expansion of popular music. The reflections on the rise in the interest in musical accomplishments of commercial character in urban centres across Yugoslavia are rare and insufficiently detailed, which is why data on key agents, institutions, creative tendencies and forms of consummation in the field of popular music are missing, as well as the data on their wider circumstances (social, economical, political, etc.). The majority of data is found in memoirs but these data are not adequately systematized and contextualized. The plethora of data is also found in sources like musical editions that have not been researched until now. Namely, in the period after the First World War there were several private music publishers who dedicated a significant part of their collections to the genre of popular music/Schlager music. This is especially relevant for publishing houses of Jovan Frajt and Sergije Strahov, which were stationed in Belgrade, and publishing houses Akord and Albini from Zagreb. The inspection of the preserved pieces of the collections of editions by Frajt and Strahov, which was completed by the data from printed programmes of Radio Belgrade as well as the archive material, it is possible to partly reconstruct the field of popular music in Yugoslavia. This implies singling out important composers, writers and performers of popular songs from that period, as well as the genres and cultural influence (USA, Germany, Austria, Hungary, Italy, France, USSR, etc.). The comparison of tendencies in this field in the region of Yugoslavia with tendencies in other countries provides a basis for making presuppositions concerning the features of domestic popular music production. The purpose of such a procedure is to indicate the circumstances in which an autonomous Yugoslav popular music production emerged in the period between the two World Wars, as well as to consider the significance of this segment in the research of Yugoslav society and culture of that period.