Suchergebnisse

Jesu li u veljači 1945. godine širokobriješki franjevci ubijeni sudjelujući u borbi ili je nad njima izvršen ratni zločin? Iako se na prvi pogled ovako postavljen upit doima kao nedopustivo pojednostavljena dvojba, doista u ovome slučaju postoje samo dvije mogućnosti: ili su usmrćeni kao sudionici u oružanim sukobima ili su pak nevini ubijeni? U prilogu se na temelju dostupne arhivske dokumentacije, relevantne literature i izjava svjedoka nastoji provjeriti valjanost tvrdnji o (ne)umiješanosti franjevaca u oružane sukobe na Širokome Brijegu od 6. do 8. veljače 1945. ; Were the Franciscans from Široki Brijeg killed in February 1945 while participating in the battle or the war crime was committed over them? Although at first such question seems as an inadmissibly simplified doubt, in this case there are only two possibilities indeed: were they murdered as actors in the armed conflicts or killed innocent? On the basis of available archive documents, relevant literature and witness statements the paper seeks to verify the validity of claims on (un)involvement of Franciscans in the armed conflicts in široki Brijeg from 6th to 8th February 1945.

Peintre d'origine française né à Trieste, Vincenzo Poiret s'occupa de dessin, dans la première moitié du XIXème siècle; il paignit aussi des paysages, panoramas, costumes régionaux, portraits en miniature et compositions ecclésiastiques de style néoclassique, dans la ville de Zadar ainsi que dans les autres villes dalmates. Bien qu'il eùt fini ses études à l'Académie de Venise et eût été élevé d'Odorico Politi, il ne se distingua pas particulièrement ce qui fut dû, peut-être, aux conditions économiques de l'époque dans une province occupée et négligée par l'Autriche. C'est pourquoi il émigra en Italie où il exerça le métier de dessinateur de journaux illustrés.

U tekstu se razmatra revizionistička struja u suvremenoj hrvatskoj historiografiji, a posredno i u politici, koja se bavi Nezavisnom Državom Hrvatskom (1941-1945). Revizionistički narativ čine tri glavne postavke: (a) NDH je bila normalna onodobna protupobunjenička država koja nije koristila državni teror kako bi uništila vjerske i etničke zajednice koje su u ustaškoj ideologiji i politici bile određene kao prirodni ili organski neprijatelji te tvorevine, nego je primjenjivala ograničena legitimna sredstva borbe da bi se zaštitila od političkih pobunjenika; (b) u NDH nisu izvršeni masovni zločini, a kamoli genocid, ni nad Srbima, ni nad Židovima, ni nad Romima; štoviše, glavne žrtve bili su Hrvati te zločine NDH treba desrbizirati i dejudeizirati; (c) logor Jasenovac bio je samo radni i sabirni logor, a ne koncentracijski logor smrti, u koji je NDH privodila političke protivnike kako bi se zaštitila od njihova razornog djelovanja, a ne kako bi ih ubijala; pravi smrtonosni logor u Jasenovcu osnovala je tek jugoslavenska komunistička vlast poslije svršetka Drugoga svjetskog rata. Pokušavajući dekonstruirati "jasenovački mit", revizionisti zapravo nastoje dekonstruirati "mit o genocidu" u NDH, a time potpuno ili djelomice rehabilitirati NDH. ; This article analyses the revisionist currents in Croatian contemporary historiography – and implicitly also in politics – which in its focus has interpretation of the Independent State of Croatia (NDH, 1941-1945). Three main elements of the revisionist narative are: a) NDH was just a normal state concerned with rebellion in its own territory, rather than the state which used state terror to exterminate religious and ethnic communities marked as its "natural and organic enemies". In other words, it only applied limited and legitimate instruments to protect itself from its political opponents. b) There were no massive crimes, and especially no genocide, neither against the Serbs, nor Jewish or Roma population. On the contrary, the main victims in 1941-1945 had been Croats, and thus the crimes of NDH should be de-Serbianized and de-Jewisized. c) Jasenovac was only a labour camp and prison, not a concentration death camp. The NDH used it for gathering and arresting its political opponents in order to prevent them from pursuing their destructive actions against the state. The real death camp in Jasenovac was formed only in 1945 by post-NDH communist authorities. By deconstructing what they call the "Jasenovac myth", the revisionists are in fact trying to deconstruct "the myth of genocide by NDH", and thus to rehabilitate the NDH either completely or partially.

Povećanje stope kriminala dovodi do povećanja osjećaja straha i tjeskobe u društvu i narušavanja društvenog poretka i sklada u zemlji. U posljednjim desetljećima mnogi znanstvenici opisuju pad gospodarskih čimbenika kao što su BDP po glavi stanovnika, stope nezaposlenosti, siromaštvo itd., kao primarni pokretači kriminala kako u razvijenim tako i u zemljama u razvoju. Čak i tijekom razdoblja gospodarskih kriza, stopa kriminala u Europskoj uniji (EU) nastavila je opadati ili ostaje ista, dovodeći u pitanje utjecaj ekonomskih čimbenika na stopu kriminala u EU. U radu se ispituje utjecaj promjenjivih gospodarskih uvjeta na stopu kriminala u zemljama EU-a uz primjenu danas široko korištenih ekonomskih metoda za rješavanje problema endogenosti. Cilj je rada empirijski procijeniti odnos između stope kriminala i ekonomskih čimbenika, koristeći prethodno razvijene metode. Nakon niza provjera robusnosti, procjene nisu pružile dokaz značajne povezanosti između ekonomskih uvjeta i stope kriminala tijekom posljednjeg desetljeća u zemljama EU-a, osim ubojstava u nekim specifikacijama modela. ; Higher crime rates lead to the increasing fear and anxiety in society and disturb the social structure and harmony in the country. In the last decades, many scientists depict a decrease in economic factors, such as GDP per capita, unemployment rate, poverty, etc. as the primary drivers of crime both in developed and in developing countries. Even during the periods of economic crises, crime rates in the European Union (EU) continued to either decline or remain the same, thus bringing into question the impact of economic factors on crime rates in the EU. The paper examines the impact of changing economic conditions on crime rates in EU countries, employing nowadays vastly used methods in economics to address endogeneity. The aim of the paper is to empirically estimate the relationship between crime rates and economic factors, using previously developed methods. After a series of robustness checks, estimations did not provide evidence of a significant relationship between economic conditions and crime rates over the last decade in EU countries, except for homicides in some model specifications.

Tijekom Domovinskoga rata Petrinja i petrinjsko područje u velikosrpskoj su agresiji razarani, stanovništvo prognano, mnogi su civili i branitelji ubijeni, a navedeno je područje tijekom jeseni 1991. na posljetku i okupirano. Okupacija je trajala do kolovoza 1995., do "Oluje". Uz prikaz konteksta situacije uoči počinjenih zločina, u radu će naglasak biti na slučaju ubojstva četveročlane obitelji Kozbašić u okupiranoj Petrinji. Rad je napisan uglavnom na temelju dokumentacije hrvatskih institucija te institucija pobunjenih Srba, a kao bitna dopuna korišteni su literatura i tisak. Petrinjski ugostitelj i medicinska sestra Milan i Gordana Kozbašić, s dvoje osnovnoškolaca, Tamarom i Alenom, ostali su živjeti u Petrinji nakon srpske okupacije grada započete 21. rujna 1991., a ubijeni su početkom studenoga iste godine. Poznati su identiteti dvojice okrivljenika za taj zločin, barem prema podignutoj optužnici na Županijskom sudu u Zagrebu krajem 2018. godine. Temeljito istraživanje takvih kriminalnih djela doprinosi otkrivanju počinitelja zločina i sprječava manipulacije žrtvama i brojkama ubijenih civila tijekom Domovinskoga rata. ; During the Homeland War Petrinja and the Petrinja area were destroyed due to the Greater Serbia aggression, the population was expelled, many civilians and Croatian soldiers were killed, and the area was eventually occupied in autumn of 1991. The occupation lasted until August 1995, until the "Storm Operation". After presenting political and military context of the situation before the crime was committed, the paper will focus on the murder case of the four- member Kozbašić family committed in occupied Petrinja. The paper is mainly based on documentation of Croatian and rebel Serb institutions, literature and newspapers were used as an additional source. Local restaurant owner and nurse, Milan and Gordana Kozbašić,, with two elementary school children, Tamara and Alen, remained living in Petrinja even after the Serbs occupied the city on September 21st, 1991. They were killed early in November of the same year. The identities of the two defendants for this crime are known, at least according to the indictment filed at the Zagreb County Court at the end of 2018. A thorough investigation of such criminal acts contributes to the detection of perpetrators of crimes and prevents manipulation of victims and numbers of civilians killed during the Homeland War.

U sklopu istraživanja urbane jezgre Trogira autorica donosi rezultate zaštitnih arheoloških iskapanja te analizu povijesnih izvora i arhivske grade vezane za gradske zidine 15. stoljeća. Posebice se razmatra gradnja gradskog kaštela te ojačavanje sjeverne kortine renesansnim cilindričnim kulama u skladu sa suvremenim traktatima o fortifikacijama. ; La città di Traù (Trogir) è definita nei suoi confini naturali dall'isola sulla quale, nel lungo corso storico di duemila anni della città murata, le fortificazioni si svilupparono ad anello. Sul limitato spazio dell'isoletta si alternarono diversi sistemi fortificatori e le rispettive strategie belliche previste dal mare e dalla terraferma. Alla fine del XIV sec. si costruì, sul lato sud della città, una nuova cinta muraria che con i suoi merli raggiungeva in altezza le torri romaniche. l n tutta la parte sud della città, per una lunghezza di ca. 95 m, si sono interamente conservate le mura cittadine con il cammino di ronda nel convento di S. Nicola . Già verso la fine del XIII secolo era iniziata la costruzione di un lungo tratto di mura dove sorgeva una palizzata tra la città antica e il borgo, e per tutto il secolo successivo si fortificò il borgo con la cui addizione Traù raddoppiava la sua superficie urbana. Anche borgo era munito di torri, tra cui si segnalano la Torre grande alle catene e la Torre delle Polveri detta Oprah, termine noto nel lessico fortificatorio croato del tardo medioevo. I sondaggi archeologici hanno confermato l'andamento del tratto murario, lungo ca. 140 m, tra il centro storico e il borgo, dove una volta si trovava il fossato difensivo, rafforzato da una palizzata, del quale è rimasta memoria nel termine Obrov (scavo) . Come la vicina Spalato, Traù non si arrese volontariamente alla Repubblica di Venezia e questo portò nel 1419 ad un lungo blocco marittimo. La città non era sufficientemente preparata per un attaco dal mare non avendo mai rafforzato la debole parte inferiore delle cortine medioevali e nemmeno le torri quadrate che accompagnavano le mura a intervalli regolari . La flotta veneziana al comando di Pietro Loredan attaccò la città a cannonate colpendo il campanile della cattedrale, il convento di S. Nicola, il palazzo comunale e molti altri edifici. Come nelle altre città dalmate, Zara, Spalato e Sebenico, il nuovo governo intervenne con urgenza con lavori di restauro e costruzione di castelli che sono quasi sempre collocati perifericamente rispetto alla città, assicurando cosi la possibilità di difesa autonoma nel caso di rivolte. Il luogo di costruzione del castello fu scelto in un punto chiave del porto cittadino, accanto all'antica Torre grande alle catene, che era ideale per osservare l'accesso occidentale allo stretto marino tra Traù e l'isola di Čiovo e l'accesso a Spalato protetto dal golfo chiuso di Kaštela. Venezia inviò per questo da Bergamo a Zara e a Traù l'ingegnere militare Pincino affinchè adattasse e consolidasse le fortificazioni esistenti secondo le nuove esigenze difensive . I lavori furono affidati al maestro Marin Radojev che secondo alcune fonti avrebbe anche disegnato il castello. Il castello cittadino, più tardi noto con il nome di Camerlengo, ha pianta trapezoidale con una monumentale torre poligonale a sudovest, e torri quadrate minori agli angoli. Esternamente al castello v'era il cammino di guardia con il muro di sostegno, e verso la città si scavò un fosso artificiale di ca. 20 m di larghezza che fu riempito dal mare. Sulla torre grande sono collocati gli stemmi di Pietro Loredan , del capitano generale del Golfo, del conquistatore di Traù, il doge Francesco Foscari ( 1423-1457), e del conte traurino Maddalena Contarini (1430-1432), mentre sulle torri angolari del lato est sono collocati gli stemmi del conte traurino Jacopo Barbariga (1426-1429). L'accesso principale al castello era dalla città alla quale era collegato da un ponte su dieci piloni che passava sopra il canale difensivo. L'ingresso al porto era difeso da una bertesca su mensole a cui si accedeva dal cammino di guardia del castello, mentre la porta settentrionale era chiusa da una saracinesca di ferro. Dopo la fortificazione del castello cittadino e la costruzione della cinta muraria intorno al borgo cessò la funzione difensiva del tratto di mura eretto sul luogo della palizzata d'un tempo, tra la parte vecchia della città e il borgo, ed esso fu così demolito. Sul lato sud della città Traù mantenne il sistema difensivo tardomedioevale che era costituito dalla cortina con le torri, per poi adottare sul lato nord, alle prime incursioni dei Turchi dalla terraferma, un nuovo sistema difensivo con torri cilindriche e mezzalune. La caduta di Costantinopoli nel 1453 e, un decennio dopo, la rovina del regno di Bosnia furono chiari segnali di pericolo per le città dalmate. Alla fine degli anni 60' iniziarono le irruzioni turche in Dalmazia e il pericolo per la campagna di Spalato e Traù. Uno dei primi interventi fu la costruzione di una torre angolare cilindrica a nord-ovest della città, sembra per ordine del conte Lodovico Lando nel 1470. anche se dal la parte della terraferma si trovava lo stemma del conte Antonio de Canal (1496-1498), durante il governo del quale la torre fu verosimilmente ultimata. Nella parte conica del basamento vi è un locale con cupola con una sola feritoia per il cannone, mentre nella parte cilindrica al pianterreno vi sono cinque casematte con aperture rotonde all'esterno. Sulla terrazza che conclude l'edificio, in origine coperto da tetto, v'era la banchina con parapetti su mensole. La torre di S. Marco presenta somiglianze con il corpo centrale della torre Minceta a Ragusa (Dubrovnik), ma limitata dalla posizione e dalla poca profondità del canale non potè essere dotata di un moderno antemurale. Sul lato opposto della città, a nord-est, la facciata della cattedrale era esposta agli attacchi bellici e la difesa fu assicurata dalla costruzione di una torre semicircolare detta Malipiero dal conte cittadino Troilo Malipiero ( 1477- 1480). Essa fu completamente demolita nel secolo scorso durante i lavori di sistemazione della strada che passa esternamente alla città, e ne è rimasta testimonianza solo sulle rappresentazioni grafiche di Traù. Nella seconda metà del Quattrocento non vi furono grandi interventi sistematici alle mura, si risolsero invece, a causa della minaccia turca, solo alcuni punti deboli della difesa. La modellazione primo rinascimentale di torri più basse di forma semicircolare e circolare con basamento a piano inclinato, e la sostituzione dell'alto muro verticale della cortina con muri più bassi dotati di scarpa, indicano la diffusione di teorie fortificatorie moderne.

U posljednje vrijeme u hrvatskom javnom prostoru ponovno je aktualizirana problematika kažnjavanja seksualnih delikata na štetu djece. U medijskim istupima nevladine udruge i pojedinci iznijeli su jasne zahtjeve za povišenjem propisanih kazni u zakonu i oštrijim kažnjavanjem počinitelja od strane sudova. Kako bi se ocijenilo jesu li takvi zahtjevi utemeljeni, u radu se detaljno analiziraju najteža kaznena djela iz Glave VII. KZ/11 i Glave XIV. KZ/97. Usporedbom odgovarajućih zakonskih odredaba procijenjena je politika zakonodavca u sankcioniranju najtežih kaznenih djela protiv spolnog integriteta djeteta u posljednjih deset godina. Jedan od istraživačkih ciljeva bio je i istražiti u kojoj se to mjeri razlikuje u zakonskim odredbama zacrtana i u sudskim presudama primijenjena kaznena represija. U tu svrhu prikupljeni su i analizirani podaci o kažnjavanju počinitelja najtežih seksualnih delikata na štetu djece u RH u razdoblju od 2008. do zaključno 2017. Osim analize na makrorazini provedena je i analiza izbora vrste i mjere kaznenih sankcija prema navedenim parametrima u praksi županijskih i općinskih sudova u Splitu i Rijeci. Na temelju normativne ocjene postojećih zakonskih rješenja i njihove konkretne primjene u sudskoj praksi predlažu se smjernice za poboljšanje kažnjavanja počinitelja najtežih kaznenih djela spolnog zlostavljanja i iskorištavanja djeteta. ; The issue of punishing sexual crimes against children has recently once again become very topical in Croatian public space. Clear requests by NGOs and individuals have been expressed in the media for more stringent sanctions to be prescribed in the legislation and for the more severe punishment of sexual crimes against children. In order to assess whether such requests are founded, this paper analyses in detail the criminal offences referred to in Title VII CC/11 and Title XIV CC/97. A comparison of the relevant legal provisions provides an assessment of the legislator's policy regarding the sanctioning of the most serious crimes against the sexual ...

Povijesna komparacija može biti korisna kako bi se nadvladali stereotipizirani i od ideoloških zasada izrazito zavisni narativi. U ovom će se tekstu usporediti poratna razdoblja nakon dva svjetska sukoba na sjevernojadranskom prostoru. Radi se, naime, o razdobljima u kojima je moguće uočiti izrazite paralelizme budući da se kao protagonisti pojavljuju, s jedne strane, dvije "države za naciju" koje, upregnute u osvajanje teritorija, djeluju kako na diplomatskom planu, tako i na samom terenu, dok s druge strane nalazimo izrazito pluralno i izrazito rascjepkano lokalno društvo koje se opire novom poretku i simplifikacijama koje on za sobom povlači. Komparacija će obuhvatiti duge procese razgraničenja, vojne okupacije, politike ponarođivanja pograničnog prostora, kulturne pretpostavke netrpeljivosti prema manjinama, nasilje i njegov odnos prema čvoru rat/revolucija, pokušaje etničkog inženjeringa i prisilno premještanje stanovništva. ; La comparazione storica può tornar utile per superare narrazioni stereotipate e fortemente dipendenti da presupposti di tipo ideologico. In questa sede verranno confrontati i dopoguerra dei due conflitti mondiali nell'area altoadriatica: si tratta infatti di periodi che e presentano forti parallelismi, perché vedono come protagonisti da una parte due stati per la nazione impegnati a conquistare il controllo del territorio operando sia a livello diplomatico che sul campo, e dall'altra una società locale fortemente plurale e fortemente frammentata, che rilutta al nuovo ordine ed alle semplificazioni che esso comporta. La comparazione riguarderà quindi il lungo processo di definizione dei confini, le occupazioni militari, le politiche di nazionalizzazione dei territori di frontiera, i presupposti culturali dell'intolleranza nei confronti delle minoranze, le pratiche della violenza in rapporto con il nesso guerra/rivoluzione, i tentativi di ingegneria etnica e gli spostamenti forzati di popolazione.

Pitanje odnosa između osobe i prirode je modernoga porijekla, no ima svoje korijene u problemu (autentičnog) bitka (Sein), naročito ljudskog bitka (Dasein), što je ustvari jedno antropološ- ko pitanje. Osoba kao biće s logosom vlada sobom kao i drugima te prirodom. Kao simboličko biće osoba je suočena s teškim zadatkom pronalaska ravnoteže između nje i prirode. Ovo pitanje veze eskaliralo je u modernome dobu zbog isključive brige društva za znanost i tehniku, politički i ideološki vođenu prvenstveno kroz medijsko-tehnološki ovladan svijet, pri čemu nedostaju uvjeti za autentičan dijalog između osoba. No logos sâm mora održavati ravnotežu s obzirom na njegovu pravu prirodu a to je moguće jedino ako je osoba otvorena prema (svim) drugim osobama te dijaloški otvorena rješenjima svjetskih problema u kontekstu šire ljudske prirode. Ovaj tip odgovornosti ukorijenjen je u odgovoru: odgovaranje uključuje slušanje, a čuti znači ne samo slušati glasove drugih, nego i čuti njihova srca te osjetiti ih u punini vlastitoga bića. Ova simbolička zadaća duboko je duhovna. ; The issue of the relationship between person and nature is a modern one, but it has its roots in the problem of (genuine) Being (Sein), particularly the problem of the human being (Dasein), which is actually an anthropological question. Person as a being with logos governs herself as well as others and nature. As a symbolic being, she is confronted with the difficult task of finding a balance between herself and nature. The issue of this relationship escalated in the modern era because of society's exclusive concern with science and technology, which is primarily guided both politically and ideologically by a world ruled by media and technology. This world lacks the conditions for a genuine dialogue among persons. Yet logos itself has to maintain balance regarding its own true nature and this is possible only if a person is open to (all) other persons and dialogically open to solutions about the issues of the world in the context of a broader human nature. This type of responsibility is rooted in response. Responding includes hearing, and to hear means not only to listen to the voices of others, but also to hear their hearts and to feel them with one's entire being. This symbolic task is also deeply spiritual. ; Bien qu'elle ait ses racines dans le problème de l'(authentique) Être (Sein) et plus précisément dans celui de l'être humain (Dasein), la question de la relation entre la personne et la nature est un problème contemporain qui, à vrai dire, relève de l'anthropologie. En effet, une personne en tant qu'être doué de logos qui se gouverne, se gouverne aussi bien elle-même que les autres et la nature. En tant qu'être symbolique, la personne est confrontée à la difficile tâche de trouver un équilibre entre elle et la nature. Le problème de cette relation s'est intensifié dans l'ère moderne en raison de l'intérêt exclusif accordé par la société à la science et à la technologie, guidées toutes deux par une politique et une idéologie appartenant à un monde dirigé par une technologie médiatique qui néglige les conditions favorables pour un dialogue authentique entre les personnes. Or le logos lui-même doit maintenir cet équilibre en regard de sa véritable nature et cela est possible uniquement dans la mesure où la personne est ouverte aux autres personnes (dans leur totalité) et au dialogue, afin de trouver des solutions aux problèmes du monde dans un contexte plus large de nature humaine. Ce genre de responsabilité s'enracine dans une réponse : le répondre inclut l'écouter ; écouter ne signifie pas seulement entendre la voix des autres, mais aussi leur cœur en les ressentant dans la totalité de leur être. Cette tâche symbolique est profondément spirituelle. ; Die Frage der Beziehung zwischen einer Person und der Natur ist eine zeitgenössische Frage, jedoch schlägt sie ihre Wurzeln im Problem des ((eigentlichen) Seins), insbesondere des menschen (Dasein), was eigentlich eine anthropologische Frage ist. Eine Person als ein Wesen mit Logos regiert sich selbst ebenso wie die anderen und die Natur. Als ein symbolisches Wesen ist sie mit der diffizilen Aufgabe konfrontiert, ein Gleichgewicht zwischen sich selbst und der Natur zu finden. Dieses Beziehungsproblem eskalierte in der modernen Ära infolge des exklusiven Interesses der Gesellschaft an der Wissenschaft und Technologie, die politisch und ideologisch in erster Linie von einer medientechnologisch geregelten Welt gelenkt werden, wobei es an Voraussetzungen für einen echten Dialog zwischen den Personen mangelt. Jedoch muss der Logos selbst in Bezug auf dessen eigene wahre Natur das Gleichgewicht aufrechterhalten und dies ist nur möglich, wenn eine Person für (alle) andere(n) Personen und dialogisch für Lösungen der Weltprobleme in einem breiteren Kontext der menschlichen Natur offen ist. Diese Art von Verantwortung ist in einer Antwort verwurzelt: Eine Beantwortung umfasst das Zuhören, und zuhören heißt nicht nur, auf die Stimmen der anderen zu hören, sondern auch auf deren Herzen zu hören und sie mit dem ganzen eigenen Wesen zu fühlen. Diese symbolische Aufgabe ist zutiefst spirituell.

Autori u radu ističu važnost socijalnih intervencija kao mjera socijalne politike u svladavanju izazova suverenoga društva. Naglasak je dan na mjere poput dječjeg doplatka, naknada za roditeljski dopust, subvencioniranje stambenih kredita mladih obitelji te druge mjere pronatalitetne i obiteljske politike ne samo na državnoj, već i na lokalnoj razini. ; Dieser Beitrag bespricht die Wichtigkeit von sozialen Interventionen als Maßnahmen der Sozialpolitik bei der Bewältigung der Herausforderungen moderner Gesellschaft. Die Maßnahmen wie Kindergeld, Mutterschaftsgeld, Subventionierung von Wohnungskrediten junger Familien und andere Maßnahmen der Geburten- und Familienpolitik nicht nur auf nationaler sondern auch auf lokaler Ebene werden hervorgehoben. ; In this paper the authors give special attention to the measures of social interventions as measures of social policy in line to fight the present challenges of the contemporary society. Special attention is given to the measures of child allowances, parental benefits, state subsidies for residential loans for young families and other measures of pro-natal and family policy not just at the state level but also at local municipality level. ; Nel lavoro gli autori sottolineano l'importanza degli interventi sociali quali misure di politica sociale volte a superare le sfide poste dinnanzi alla società contemporanea. L'accento viene posto su misure quali gli aiuti ai minori, l'indennità per il congedo parentale, le sovvenzioni rivolte alle giovani famiglie per i mutui su immobili, altre misure volte alla natalità, come pure sulle politiche familiari statali e locali.

Previše je komentatora koji krivnju za zločin povezuju s drogom. Da, oni su uistinu povezani, ali smjer uzrokovanja ide gotovo suprotno. Radi se o tome da zabrana supstanci koje uzrokoju ovisnost vodi do zločinačkog ponašanja, a ne obrnuto. Ukoliko želimo sigurnost povezanu s drogom, utoliko je legalizacija preferentno rješenje za javnu politiku. ; All too many commentators blame crime on drugs. Yes, the two are indeed correlated, but the direction of causation is almost entirely in the opposite direction. It is the prohibition of addictive substances that leads to criminal behavior, not the other way around. If we want drug safety, legalization is the preferred public policy solution.

Rad se bavi analizom reakcija Ujedinjenih naroda na zločin terorizma u obliku inkriminacije terorizma u nizu konvencija prihvaćenih u krilu te organizacije, no još više u obliku moralnih, ali i pravnih sankcija sadržanih u političkim osudama neobvezujućih rezolucija Opće skupštine, posebice tijekom hladnog rata, kao i u obvezujućim sankcijskim rezolucijama Vijeća sigurnosti počevši od 90-ih godina prošlog stoljeća. Pritom rad upućuje na specifičan razvojni proces koji počinje sankcijama prema državama odgovornima za tzv. "državni terorizam", a u posljednjih 15-ak godina sankcije su se gotovo potpuno usmjerile prema terorističkim organizacijama kao nedržavnim akterima te su razvojem međunarodnoga kaznenog pravosuđa otvorile prostor i individualnoj međunarodnoj kaznenoj odgovornosti za taj zločin. ; This paper analyzes the United Nations' reactions to the international crime of terrorism. It focuses on counter-terrorism international conventions adopted within the UN, as well as on moral and political sanctions contained in non-binding resolutions of the General Assembly during the period of the so-called ˝Cold war˝. However, the main focus of this research is on the analysis of legally binding resolutions adopted by the Security Council starting from the 1990s. The analysis of the development of the Security Council's resolutions adopted under Chapter VII of the UN Charter indicates that these resolutions, initially addressed to states responsible for the so- called ˝state terrorism˝, gradually became directed exclusively towards terrorist organizations as non-state actors. In this context, the ˝ISIL (Da'esh) and Al-Qaida Sanctions List˝ of the Security Council is being continuously expanded with names of individuals as well as of other non-state ˝entities and other groups˝ affected by these sanctions. Unfortunately, compared to the beginnig of 2015, when only 70 ˝entities and other groups˝ were listed, in March 2017 their number increased to over 360. These ˝entities and other groups˝, which originate from Tunisia, Mali, Albania, Afghanistan, Ethiopia, Bangladesh, the Comoros, Pakistan, Indonesia, Somalia, Kenya, Tanzania, Arabian Peninsula, Libya, Sudan, Egypt, the Caucasus region, Uzbekistan, and even Bosnia and Herzegovina, differ in various ways. Some of the above mentioned ˝entities˝ aim at overthrowing the government of their country, just like ˝classical˝ insurgents as temporary subjects of international law. Other non-state actors' activities are directed towards establishing a new state (for example, Ansar Eddine, Mouvement national de libération de l'Azawad – MNLA in Mali, Sudan People's Liberation Movement – SPLM in South Sudan). International crimes committed by these organizations are not only the object of the resolutions of the Security Council, but they are also in the focus of interest of the International Criminal Court (the ICC). Although the international crime of terrorism is not covered by the jurisdiction of the ICC under the Rome Statute, certain international crimes committed by terrorists or under the auspices of terrorist organizations share some common features with crimes against humanity, which fall under the jurisdiction of the ICC. Thus, the ICC indirectly contributes to the sanctioning for the crime of terrorism. Further evolution of the international criminal justice, both through the jurisprudence of the ICC and other ad hoc international and ˝hybrid˝ courts, will most certainly contribute to the development of international criminal liability of individuals for the crime of terrorism.

Carl Schmitt je jedan od najposvećenijih protivnika liberalnog univerzalizma sa svojim pojmom pluralističke, racionalne i uključive konsenzualne politike kao progresivnog demokratskog projekta i svojeg razumijevanja političke arene kao pročišćene, od sukoba slobodne, i na taj način progresivne kretnje demokratske logike. U ovom radu nastojat ću pokazati Schmittove pesimističke i negativne stavove, zasnovane na ontološkim i teološkim temeljima, o deliberativnom modelu politike koja tvrdi da partikularna volja može doći do koncepta zajedničkog javnog interesa ili zajedničkog dobra kroz raspravu i dijalog. Nadalje, pokušat ću pokazati da unutar Schmittovog projekta koncept diktature suverena postoji kao nužni kontrapunkt pojmu politič- kog. Schmitt odbija razumijevati politički život kao medij dijalog koji vodi razumskom konsenzusu. U ovom kontekstu, suveren iz Schmittove teorije mora se razumijevati upravo kao sila napravljena da proizvodi homogenost kroz hegemoniju. Hegemonija, u Gramscijevom smislu, nije gola opresivna sila. Namjesto toga, odnosi se na vladajuću silu sposobnu upisati vlastitu ideologiju i pogled na svijet u javnost kroz uvjeravanje. U tom okviru, ljevičarski mislitelji poput Mouffea, koji preporuča da moramo misliti »sa Schmittom protiv Schmitta« kako bismo razvili novo demokratsko političko razumijevanje, svraćaju pozornost na Schmittovu tezu da je svaki politički identitet u funkciju »mi–oni« antinomije, ali im promiče činjenica da je nemoguće deducirati koncept zbiljski demokratske javne sfere iz Schmittove teorije. Kao što će biti naglašenu u radu, demokracija u Schmittovom smislu može biti savršena forma suverenosti, takva kakva usuprot liberalnoj demokraciji rezultira homogenizacijom i isključenjem heterogenosti, te na taj način mora biti začeta kao fundamentalno hegemonijski sistem. Schmittov ideal demokracije zahtijeva da politički identiteti, javno mišljenje, javna sfera i formiranje volje vudu rezultati suverenove volje i bez prostora za raspravu. ; Carl Schmitt is one of the most dedicated opponents of liberal universalism, with its notion of pluralist, rational and non-exclusivist consensus politics as a progressive democratic project and its understanding of the political arena – "purified", being free from struggles and conflict – as the progressive move of democratic logic. In this paper I will first try to show Schmitt's pessimistic and negative stance based on ontological and theological grounds on the deliberative model of politics with its claim about the possibility of making particular wills reach the conception of common public interest or the common good through discussion and dialogue. Secondly, I'll try to show that, within Schmitt's project, the concept of the sovereign dictatorship exists as the necessary counterpoint to the concept of the political. Schmitt refuses to understand political life as a medium of dialogue leading to a rational consensus. In this context, the sovereign in Schmitt's theory should be precisely understood as a force constructed to reproduce homogeneity in a hegemonic manner. Hegemonia, in a Gramscian sense, is not a bare oppressive force. Rather, it refers to a ruling force which is able to inject its own ideology and world view into the public through persuasion. In this framework, leftist thinkers like mouffe, who recommended that we should think "with Schmitt against Schmitt" in order to develop a new democratic political understanding, draw attention to Schmitt's thesis that every political identity functions as "we-they" antinomy, yet they miss the fact that it is impossible to deduce a conception of a truly democratic public sphere from Schmitt's theory. As it will be emphasized in this paper, democracy in the Schmittian sense can be the perfect form of sovereignty, one which in contrast to liberal democracy results in homogenization and the exclusion of the heterogeneous and thus must be conceived as a fundamentally hegemonic system. The Schmittian ideal of democracy requires that political identities, public opinion, public sphere and will formation are the products of a sovereign will and not of open and free discussion. ; Carl Schmitt est l'un des opposants les plus puissants de l'universalisme libérale de par sa notion de consensus politique pluraliste, rationnel et non exclusiviste en tant que projet démocratique progressiste, mais aussi de par sa compréhension de l'arène politique - « purifiée », libre de toutes luttes et de tout conflit – en tant que mouvement progressiste de la logique dé- mocratique. Dans cet article, je vais en premier lieu tenter de montrer l'opinion pessimiste et négative de Schmitt – basée sur des fondements ontologiques et théologiques – concernant le modèle délibératif de la politique et sa prétention à penser que la formation de volontés particulières pourrait toucher l'intérêt public commun ou le bien commun à travers la discussion et le dialogue. En second lieu, je vais tenter de montrer qu'à l'intérieur du projet de Schmitt le concept de dictature souveraine existe comme contrepartie nécessaire au concept du politique. Schmitt refuse de penser la vie politique comme instrument de dialogue menant au consensus rationnel. Ainsi, le souverain dans la théorie de Schmitt doit précisément être compris comme une force construite pour reproduire une telle homogénéité de manière hégémonique. Hegemonia, au sens gramscien, n'est pas une simple force oppressive ; il s'agit plutôt d'un terme qui se réfère à une force dirigeante capable d'injecter sa propre idéologie et vision du monde dans le domaine public à travers la persuasion. Dans ce contexte, certains penseurs de gauche telle que mouffe qui nous recommande de penser « avec, et contre, Schmitt » dans le but de développer une nouvelle compréhension de la politique démocratique, attirent notre attention sur la thèse de Schmitt où chaque identité politique fonctionne par l'antinomie « nous/eux ». Toutefois, ces penseurs passent à côté du fait qu'il est impossible de déduire une conception de réelle sphère publique démocratique sur la base de la théorie de Schmitt. Comme cet article le souligne bien, la démocratie au sens schmittien peut être la forme parfaite de souveraineté, une forme qui – en contraste avec la démocratie libérale – aboutit à une homogénéisation en excluant l'hétérogé- néité, et ainsi doit être conçue comme un système fondamentalement hégémonique. Selon l'idéal schmittien de démocratie, les identités politiques, l'opinion publique, la sphère publique et la formation de volontés doivent être les produits, non pas d'une discussion ouverte et libre, mais d'une volonté souveraine. ; Carl Schmitt ist einer der mächtigsten Gegner des liberalen Universalismus mit dessen Vorstellung von pluralistischer, rationaler und nicht exklusivistischer Konsenspolitik als einem progressiven demokratischen Projekt und dessen Verständnis der politischen Arena – "gereinigt", frei von Kämpfen und Konflikten – als eines progressiven Schritts der demokratischen Logik. In diesem Beitrag werde ich zunächst versuchen, Schmitts pessimistische, negative und auf ontologischer und theologischer Grundlage ruhende Haltung zum Beratungsmodell der Politik darzulegen, mit dessen Behauptung über die möglichkeit, partikulare Willen zu veranlassen, durch Diskussion und Dialog die Konzeption des gemeinschaftlichen öffentlichen Interesses oder Gemeinwohls zu erreichen. Zweitens werde ich versuchen zu zeigen, dass im Rahmen des schmittschen Projekts der Begriff der souveränen Diktatur als notwendiger Kontrapunkt zum Begriff des Politischen existiert. Schmitt weigert sich, das politische Leben als ein medium des Dialogs zu begreifen, das zu einem rationalen Konsens führt. In diesem Zusammenhang soll das Souveräne in der schmittschen Theorie eben als eine Gewalt aufgefasst werden, die konstruiert ist, um eine solche Homogenität in einer hegemonialen Art zu reproduzieren. Die hegemonia im gramscischen Sinne ist nicht eine bloß repressive Kraft; vielmehr bezieht sie sich auf eine herrschende Kraft, die imstande ist, durch Überzeugungsvermögen ihre eigene Ideologie und Weltanschauung in die Öffentlichkeit zu injizieren. Linksorientierte Denker wie mouffe, die empfohlen haben, wir sollten "mit Schmitt gegen Schmitt" denken, um ein neues demokratisches politisches Verständnis zu entwickeln, lenken in diesem Kontext das Augenmerk auf Schmitts These, jede politische Identität funktioniere durch die "wir – sie"-Antinomie, doch sie übersehen die Tatsache, dass es unmöglich ist, aus der schmittschen Theorie die Vorstellung von einer wahrhaft demokratischen öffentlichen Sphäre abzuleiten. Wie es in dieser Arbeit betont wird, kann die Demokratie im schmittschen Sinne die perfekte Form der Souveränität sein, die – im Gegensatz zur liberalen Demokratie – in der Homogenisierung und Ausgrenzung des Heterogenen resultiert und daher als ein grundlegend hegemoniales System erachtet werden muss. Das schmittsche Ideal der Demokratie erheischt, dass politische Identitäten, öffentliche meinung, öffentliche Sphäre und Willensbildung keine Produkte einer offenen und freien Diskussion, sondern eines souveränen Willens sind.

This paper deals with various philosophical aspects of the notion of listening correlated with forming and disabling of totalitarian communities. Traditional philosophy is mainly critical towards sensual knowledge, whereas contemporary thought is concentrated on listening as a significant and complex phenomenon that can be observed as a cognitive category and through various philosophical perspectives (politics, ethics). For Heidegger, listening has existential status and represents one of Dasein's characteristics. According to him, listening is understanding the one who is close to us (whom we bear in ourselves) – a friend. In Heidegger's philosophy of listening, Derrida recognises the possibility of forming a community of same and close. It alludes to homogenisation and enmity. Abandoning Heidegger's thesis about listening to a friend, Derrida writes about the possibility of listening to the spectre representing an affirmation of the existence of absolute otherness. Listening to the spectre is the only correct ethics by which distance is made and totalitarian community avoided. Like Derrida, Nancy sees the danger of forming a totalitarian community in the sameness and closeness of society's members. The way of avoiding the possibility of forming such a community Nancy sees in immediate (sensual) contact with the world. For Nancy, listening is a contact with the world not mediated by significations and understandings. Listening represents a metaphor of resistance towards aspirations of representative political systems in forming complete and closed communities. By presenting several contemporary philosophical concepts, this paper tries to demonstrate that listening, apart from creating closeness, can maintain an impossible community characterised by irrepresentability and heterogeneity and, more importantly, can function as the resistance toward totalitarian systems. ; Rad se bavi različitim filozofijskim aspektima pojma slušanja u svezi s oblikovanjem i obustavljanjem totalitarnih zajednica. Tradicionalna filozofija uglavnom je kritički nastrojena prema čulnom znanju, dok se suvremena misao usmjerava na slušanje kao značajan i kompleksan fenomen koji može biti promatran kao kognitivna kategorija i kroz različite filozofijske perspektive (politika, etika). Za Heideggera, slušanje ima egzistencijalni status i predstavlja jedno od Daseinovih obilježja. Po njegovu mišljenju, slušanje je razumijevanje onoga tko nam je blizak (koga nosimo u sebi) – prijatelja. U Heideggerovoj filozofiji slušanja, Derrida prepoznaje mogućnost oblikovanja zajednice istih i bliskih. Aludira na homogenizaciju i neprijateljstvo. Napuštajući Heideggerovu tezu o slušanju prijatelja, Derrida piše o mogućnosti slušanja sablasti koja predstavlja afirmaciju egzistencije apsolutne drugosti. Slušanje sablasti jedina je ispravna etika putem koje se uspostavlja udaljenost i izbjegava totalitarnu zajednicu. Poput Derridaa, Nancy vidi opasnost u oblikovanju totalitarne zajednice u istosti i bliskosti članova društva. Način izbjegavanja mogućnosti oblikovanja takve zajednice Nancy vidi u izravnom (čulnom) dodiru sa svijetom. Za Nancyja, slušanje je dodir sa svijetom neposredovan označavanjima i razumijevanjima. Slušanje predstavlja metaforu otpora prema aspiracijama predstavničkih političkih sustava u oblikovanju potpunih i zatvorenih zajednica. Predstavljajući nekoliko suvremenih filozofijskih pojmova, ovaj rad pokušava demonstrirati da slušanje, osim stvaranja bliskosti, može održavati nemoguću zajednicu karakteriziranu nepredstavništvom i heterogenošću te, što je važnije, može funkcionirati kao otpor prema totalitarnim sustavima. ; Die Arbeit behandelt verschiedenartige philosophische Aspekte des Begriffs des Hörens bezüglich der Schaffung und Auflösung totalitärer Gemeinschaften. Die traditionelle Philosophie steht dem sinnlichen Wissen zumeist kritisch gegenüber, während der zeitgenössische Gedanke auf das Hören als ein belangvolles und komplexes Phänomen ausgerichtet ist, welches sich als kognitive Kategorie und aus differenten philosophischen Perspektiven (Politik, Ethik) betrachten lässt. Das Hören hat für Heidegger einen existenziellen Status und repräsentiert eine der Eigenschaften des Daseins. Seines Erachtens ist Hören das Verständnis desjenigen, der uns nahesteht (den wir bei uns tragen) – des Freundes. In Heideggers Philosophie des Hörens erkennt Derrida die Möglichkeit, eine Gemeinschaft der Selben und Nahen zu formen. Er macht Anspielungen auf Homogenisierung und Feindseligkeit. Indem er Heideggers These vom Hören des Freundes verwirft, schreibt Derrida über die Möglichkeit, einem Gespenst zuzuhören, welches die Affirmation der Existenz absoluter Andersheit abbildet. Dem Gespenst zuzuhören ist die einzig richtige Ethik, durch die Distanz hergestellt und eine totalitäre Gemeinschaft vermieden wird. Ebenso wie Derrida sieht Nancy die Gefahr in der Schaffung einer totalitären Gemeinschaft aufgrund von Selbigkeit und Nahekommen der Gesellschaftsmitglieder. Einen Weg, der Eventualität der Formung einer solchen Gemeinschaft auszuweichen, sieht Nancy in direktem (sinnlichem) Kontakt mit der Welt. Für Nancy bedeutet das Hören eine nicht durch Signifikationen und Verständnisse vermittelte Berührung mit der Welt. Das Hören stellt eine Metapher für den Widerstand gegen die Aspirationen der repräsentativen politischen Systeme dar, vollkommene und geschlossene Gemeinschaften zu gestalten. Indem es mehrere zeitgenössische philosophische Begriffe vorstellt, versucht dieses Paper zu demonstrieren, dass das Hören, abgesehen von der Schaffung einer Nähe, auch eine unmögliche Gemeinschaft aufrechtzuerhalten vermag, die durch Nichtrepräsentativität und Heterogenität gekennzeichnet ist, und nicht zuletzt als Widerstand gegen totalitäre Systeme fungieren kann. ; Ce travail aborde divers aspects philosophiques du concept de l'écoute lié à la formation et au renversement des communautés totalitaires. La tradition philosophique relève principalement d'une critique envers la connaissance sensorielle, alors que la pensée contemporaine a trait à l'écoute, en tant que phénomène significatif et complexe, qui peut être considérée comme une catégorie cognitive, et peut également être analysée à travers diverses perspectives philosophiques (politique, éthique). Pour Heidegger, l'écoute a un statut existentiel et présente l'une des caractéristiques du Dasein. Selon lui, écouter c'est comprendre celui qui nous est proche (celui que nous portons en nous) – l'ami. Dans la philosophie heideggérienne de l'écoute, Derrida voit la possibilité de former une communauté des mêmes et des proches. Il fait allusion à l'homogénéisation et à l'hostilité. En rupture avec la thèse heideggérienne sur l'écoute de l'ami, Derrida écrit sur la possibilité de l'écoute du spectre qui présente l'affirmation d'une existence de l'altérité absolu. L'écoute du spectre est l'unique éthique juste au travers laquelle se constitue la distance et s'évite la communauté totalitaire. À l'instar de Derrida, Nancy voit un danger dans la formation de communautés totalitaires dans l'identité et la familiarité. La manière d'éviter toute possibilité de formation d'une telle communauté, Nancy la voit dans le contact direct (sensoriel) avec le monde. Pour Nancy, écouter c'est être en contact avec le monde sans l'entremise de significations et de compréhensions. Écouter présente une métaphore de résistance envers les aspirations des systèmes politiques représentatifs à former des communautés entières et fermées. En présentant quelques concepts philosophiques contemporains, ce travail s'applique à démontrer que l'écoute, hormis créer des affinités, peut préserver une communauté invraisemblable caractérisée par le non-représentationnel et l'hétérogénéité, mais aussi, et ce qui est bien plus important, peut fonctionner comme une force de résistance envers les systèmes totalitaires.

propovjednika) prisutni u srednjovjekovnoj Bosni već od prve polovice 13. pa sve do kraja 15. stoljeća, u ovom prilogu autor se osvrće na utjecaj i prinos dominikanaca u stvaranju hrvatske filozofske baštine u Bosni i Hercegovini. Po svom misijskom poslanju dominikanci su red propovjednika radosne vijesti, evanđeoske poruke spasenja. Pod geslom "veritas" - "istina", do koje se može doći i pravo je spoznati jedino kontemplacijom i trajnim studijem, ljudima nastoje približiti istinu o Bogu i čovjeku, o opstojnosti i svrsi postojanja ovoga svijeta, o smislu i sudbini čovjeka te o nevidljivoj prisutnosti Tvorca svega vidljivoga i nevidljivoga. Svojim dolaskom u Bosnu, kao i svojom djelatnošću, dominikanci su, nema sumnje, ostavili duboke tragove na vjerskom, znanstvenom i kulturnom planu, što znači da su uvelike utjecali na stvaranje hrvatske filozofske baštine. Na temelju povijesnih vrela, iako još uvijek nedovoljno istraženih, autor drži da su dominikanci nezaobilazni u rasvjetljavanju političkih i vjerskih zbivanja u srednjovjekovnoj Bosni i Hercegovini te da su svojom djelatnošću također znatno pridonosili i da još uvijek pridonose stvaranju hrvatske filozofske baštine, unatoč činjenici njihove povremene ili stoljetne nenazočnosti u Bosne zbog raznih vjerskih zbivanja i političkih događaja uvjetovanih unutarnjim i izvanjskim čimbenicima. U ovom prilogu autor se ukratko osvrće na Branimira (Dominika) Koraća, dominikanca iz ovoga humskog podneblja, propovjednika istine te pravednoga mira na ovim prostorima i u svijetu. Unatoč njegovom neumornom zalaganju za pravedan mir i nenasilje, u Drugom svjetskom ratu bio je žrtva ratnih razaranja i u tridesetoj godini života (1944. godine) izdahnuo je pod ruševinama zagrebačkoga samostana, potpuno uništenoga zrakoplovstvom saveznika. ; Dans cette recherche notre intention est de prendre en considération l'influence et la contribution des dominicains dans la créatio de l'héritage philosophique croate dans la Bosnie et Hercegovnie. Selon les sources historiques, il est évident que les dominicains sont présents dans la Bosnie ŕ partir de la premičre moatié de XIII-čme sičcle et ils sont en resté jusqu'ŕ la fin de XV-čme sičcle. Les dominicains ou l'Ordre des frčres pręcheurs sont obligés par leur vocation religieuse et les constitutitions de l'Ordre d'aller pręcher la Parole de Dieu, c'est ŕ dire d'annocer au monde l'Evangile, le message du salut. Le but de leur arrivée dans la Bosnie était ŕ combattre toutes les hérésies, surtout l'hérésie des bogumiles. Leur devise est la Vérité (Veritas) ŕ laquelle il est possible de s'appraucher et de la connaître véritablement seulement par la contemplation et par l'étude permanente des oeuvres de Dieu. Avec leurs engagements missioonnairs dans la Bosnie les dominicains ont laissé sans aucun doute des traces profonds ŕ l'égard de plan religieux, culturel et scientifique; c'est ŕ dire ils ont eu une grande influence sur la création de l'héritage philosophique croate. De męme leur contribution ŕ l'héritage philosophique croate est aussi trčs considérable, malgré leur absence de temps en temps de Bosnie ŕ cause de différentes raisons, des événements religieux et de la situation politique. Tout cela prouve que les dominicains sont indétournables ŕ l'égard de l'éclaircissement des événements politiques et religieux dans la Bosnie médiévale. Enfin, dans cette recherche sur les dominicains dans la Bosnie nous allons consacrer quelques mots ŕ Branimir (Dominik) Korać, le dominicain d'origine hercegovienne, né ŕ Hamzići prčs d'ici de Mostar. Il a été contre n'importe quelle forme d'agression et il a pręché la paix juste pour tous les hommes. Son intention de bien connaître les religions du monde et d'étudier des sciences religieuses, malheuresement, il ne pouvait pas réaliser, parce qu'il était, lui-męme, la victime de l'agression dans la deuxičme guerre mondiale oů il était tué ŕ l'âge de trente ans avec les autres ses confrčres au couvent de Zagreb, complčtement détruit par l'aviation des alliés, de l'année 1944.