Suchergebnisse

Seit den jüngsten Verfolgungen der Jesiden im Irak ist die religiöse Minderheit fast täglich Thema von Nachrichten und Presse - aber grundlegende Informationen und Medien zu ihrer Kultur und Religion sind rar. Das vorliegende Buch, zweisprachig in Deutsch und Kurdisch erschienen, ist kein religionspädagogisches Buch, sondern ein Dialog und Wissensaustauch des Autors Jan Ilhan Kizilhan mit jesidischen Kindern und Jugendlichen. Da es an schriftlichen Quellen fehlt, sind in der Kultur der Jesiden vor allem mündliche Überlieferungen von Bedeutung. Um vor diesem Hintergrund zuverlässiges Wissen zu sichern und auch Menschen mit anderen Glaubens- und Denkhaltungen zugänglich zu machen, hat Jan Ilhan Kizilhan in Gesprächen mit jesidischen Kindern und Jugendlichen Antworten zu drängenden Fragen jesidischer Menschen gesucht. Neben Fragen zu Geschichte und Religion geht es dabei ebenso um Kriegs-, Trauma- und Migrationserfahrungen. Auch für Nicht-Jesiden ein einzigartiges Buch für das gegenseitige Verstehen und die Kenntnis zu tagespolitischen Ereignissen. Für ältere Kinder und Jugendliche verständlich, genauso jedoch für Erwachsene interessant ohne Vergleichstitel. Wichtig für alle Büchereien! (Susanne Brandt)

Са политичким преокретом 2000. године у Србији отпочео је истовемено и процес идеолошког преобликовања јавних простора. Међу најпроминентнијим видовима оваквог деловања је именовање или преименовање урбаног простора, првенствено улица и тргова, те бављење постојећим споменицима и меморијалима, као и градња и планирање нових. Овакви су случајеви посебно били уочљиви у Београду. Њима су се у неколико наврата супротставиле одређене политичке партије, те неполитичке групе које су организовале уличне акције 'против-именовања' београдских улица, те кампање против новопланираних јавних споменика. Односи моћи и идентитетске политике у овим случајевима биће коментарисани у овом раду. Пропратиће се праксе неколико уметничких и политичких скупина које су спровеле акције и перформансе незваничног преименовања улица, или су пак дискутовале и противиле се подизању новопредложених споменика. (Пре)именовањем одређених градских простора, хегемонске политичке коалиције покушавају да конституишу сигнификантна симболичка места, док, са друге стране, опозиционе противакције покушавају да преузму та иста места и да их реинтерпретирају. У овом ће се раду покушати да прикажу и анализирају поједине идеолошке политике и званични дискурси сећања, те поједине уметничке и политичке контраполитике и опозиционе праксе алтернативне комеморације ; With the onset of political overturn in Serbia in 2000, the process of the ideological reconfiguration of public places was simultaneously being put in motion. One of the most promi- nent means of this endeavor was naming and renaming of urban space, primarily of streets and squares, but also treatment of existing memorial sites and monuments and commissioning and erection of new ones. These undertakings were especially prominent in Serbia's capital Belgrade. Such processes were opposed several times by certain political parties and groups which organized street-actions of counter-naming of Belgrade's thoroughfares and campaigns against newly designated public monuments, and power-play and identity politics of such proceedings will be commented on here. This paper will discuss practices of several artistic and political groups which carried out unofficial street-renaming actions and performances, or discussed and opposed proposed new memorials. By (re)naming certain urban spaces, hegemonic political coalitions are trying to construct significant symbolic places, while oppositional counter-actions are seeking to overtake those same places and reinterpret them. This paper will attempt to sum up and inquire into the ideological politics of official memory discourses and artistic and political counter-politics and actions of opposition or alternative commemoration.

In many of its areas, the writing of music history in Germany is characterised by the Romantic music outlook and its "Two-World-Model": the real world is seen as opposing the ideal world of music as a higher existence of ideas and ideals. Art music in the emphatic sense, commonly designated as serious music, pretends to represent that ideal world and makes claims to truthfulness. The science of music actually believes it is able to prove the universality of these claims. A large part of musicological publications are characterised by this assumption. However, a public discussion among musicologists as to whether such writings should belong to the field of theology rather than to historico-critical historiography (as a science in the strict sense) is non-existent. As a result, our field has not only disappeared from a public sphere that wishes to leave those claims to small elitist circles, but has also encountered a growing lack of understanding among other disciplines, even to the point of mockery. It would suffice here to refer to the lawyer Bernhard Weck, who wrote with regard to Beethoven's Opus 112: "Only musicology could prove that 'political ideas of freedom can be expressed through gestures of sound.'" ; У многим својим сегментима, писање историја музике у Немачкој карактерише романтичарска визура и њен "модел два света": реални свет се посматра као супротстављен идеалном свету музике као вишем ступњу постојања идеја и идеала. Уметничка музика у изворном смислу, обично означена термином "озбиљна музика", претвара се да представља тај идеалан свет и претендује на истинитост. Наука о музици заиста верује да може да докаже универзалност ових тврдњи. Знатан број музиколошких публикација карактерише ова претпоставка. Међутим, јавна дискусија међу музиколозима о томе да ли такви списи треба да припадају области теологије, а не историјско-критичкој историографији (као науци у строгом смислу) не постоји. Као резултат тога, наше поље није само нестало из јавне сфере, која жели да те тврдње остави малим елитистичким круговима, већ је наишло и на све већи недостатак разумевања међу другим дисциплинама, чак и до тачке ругања. Довољно је да се позовемо на речи адвоката Бернарда Века (Bernhard Weck), који је у вези са Бетовеновим опусом 112 написао: "Само музикологија може доказати да се 'политичке идеје слободе могу изразити звучним гестовима'." ; Часопис је индексиран на http://doiserbia.nb.rs/, http://dais.sanu.ac.rs/handle/123456789/914 и у међународној бази ProQuest. / The journal is indexed in http://doiserbia.nb.rs/, http://dais.sanu.ac.rs/handle/123456789/914 and in the international database ProQuest. Издавање ове публикације подржали су Министарство културе и информисања Републике Србије, Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије и СОКОЈ - Организација музичких аутора Србије / The publication of this volume was supported by the Ministry of Culture and Information of the Republic of Serbia, the Ministry of Education, Science and Technological Development of the Republic of Serbia and SOKOJ - Serbian Music Authors' Organization

Познато је, и у научној литератури мање-више елаборирано да је повратак религији на подручју бивше СФРЈ ишао руку под руку са стварањем нових националних држава и успостављањем нових/старих етничких граница и идентитета. Због тога је логично што се ова појава често квалификује као религија нације и национализма. Међутим, из ове квалификације често изостаје увид у чињеницу да је повратак религији значио и повећање интересовања за религијска учења и знања, те масовније учествовање у црквеним обредима. Иако је извесно да од високог процента оних који су се на последњем попису идентификовали као православни Срби сасвим мали део одлази на активне вернике, евидентна обнова унутрашњег, литургијског живота Цркве сугерише одређена питања и опрезност при етикетирању савремених облика религиозности и улоге Цркве у њиховом формирању. Историјске околности које доводе до појаве религије нације у Србији у 19. веку чине оправданом хипотезу да религија нације ни тада, а ни данас није изникла из крила Цркве, већ да се она појављује као државни/секуларни идеолошки пројекат, чије су везе са религијом сасвим нерелигијске природе. Да бих поткрепила ову тврдњу, покушаћу да установим и покажем шта се налазило у основама ове световне религије 19. века, те да одговорим на питање начина обликовања њених садржаја. Ово ћу учинити на основу анализе политичке употребе мртвих тела, тј. доношења посмртних остатака Вука Караџића из Беча у Београд и обнављања гроба Доситеја Обрадовића том приликом. ; It is widely known and has been more or less elaborated in scientific literature that return to religion in the area of former SFRY was conducted hand-in-hand with the development of the new national states and establishment of new/old ethnic borders and identities. This is why it is logical that this phe- nomenon is frequently qualified as the religion of the nation and nationalism. However, this qualification frequently lacks insight into the fact that return to religion also meant increased interest in religious teachings and dogmas, as well as greater attendance at Church rituals. Even though it is certain that, among the large percentage of those who declared themselves as Orthodox Serbs during the last Census, a very small number of them are actually active believers; thus, the evident restoration of the internal, liturgical life of the Church suggests certain issues and advises prudence in labeling modern forms of religiousness and the role of the Church in their development. Historical conditions which led to the phenomenon of religion of the nation in Serbia in 19 century justify the hypothesis that religion of the nation was not, and still is not, something to have sprouted out under the auspices of the Church, but that it has occurred as a state/secular ideological project, whose links to religion are of purely non-religious nature. In order to corroborate this statement, I will try to determine and show what was in the basis of this secular religion of 19 century, and answer the question relating to the manner in which its content was shaped. I will do this based on an analysis of political use of dead bodies, i.e. relocation of mortal remains of Vuk Karadžić from Vienna to Belgrade, and restoration of the grave of Dositej Obradović, which was performed on the same occa- sion.

Demokratski optimizam devedestih godina prošlog veka zamenjuje osobita forma javnog razočarenja u demokratiju. Kriza demokratije praćena institucionalnim deficitima, konfuzijom, niskim stepenom upravljačke sposobnosti da se rešavaju pitanja siromaštva, nezaposlenosti, imigracije, korupcije, simptomi su ovoga stanja. Globalni val populizma najizoštreniji je izraz ove političke patologije. Početak novoga veka rađa uzlet otvorenog neprijateljstva prema demokratiji. Deskriptivni pristupi oslonjeni na proceduralnu dimenziju režima moći ("hibridni režimi", "ograničena demokratija" "iliberalna demokratija", "kompetitivni autoritarizam" ) pokazuju se nedostatnim. U ovome radu autor se vraća klasičnom konceptu "despotizma" i pokazuje normative i teorisjke prednosti ovoga koncepta ("novi despotizam") u analizi novoga režima moći koji izrasta na pretpostvkama sve šireg nepoverenja u demokratske instituciije. ; The democratic optimism of the 1990s has been replaced by a particular form of public disillusionment with democracy. The crisis of democracy, accompanied by institutional deficits, confusion, low levels of management capacity to tackle poverty, unemployment, immigration, corruption, are symptoms of this condition. The global wave of populism is the sharpest expression of this political pathology. The beginning of the new century has given birth to an open hostility to democracy. Descriptive approaches based on the procedural dimension of the regime of power ("hybrid regimes", "limited democracy", "liberal democracy", "competitive authoritarianism") are proving insufficient to capture the new political system. In this paper, the author returns to the classical concept of "despotism" and shows the normative and theoretical advantages of this concept ("new despotism") in the analysis of a new regime of power that grows on the premise of growing distrust of democratic institutions.

The paper starts from the hypothesis that current religious change may be best approached within the categorial framework not of a sociology of religion, conceived of and practiced as a sociology of religion of individuals and value but a political sociology of religion (Guizzardi) focused upon political exchange aimed at generating legitimacy and, therefore, creating consensus. Two current complementary trends of religious change, described as politization of religion and religionization of politics (Robertson), are interpreted in such a way. Firstly, some aspects of the current politization of religion have been ... described, and, secondly, the crucial aspects of religionization of politics, projected primarily upon the background of transitional processes in former Yugoslavia have been identified and analysed. (SOI : PM: S. 206)

Članak razmatra uspon, oblike i posledice protesta u nedemokratskim režimima, oslanjajući se na noviju literaturu iz uporedne analize političkih režima i društvenih pokreta. Oblik režima značajno oblikuje izglede za izbijanje protesta, kao i njegove oblike i posledice. Protesti često proizvode bitne promene u personalnom sastavu i politici vlasti, koje značajno utiču na strukturu i delovanje nedemokratskih režima, i ponekad vode promeni režima. Primeri su navedeni iz kasnog komunističkog autoritarizma u Poljskoj i Jugoslaviji, u kojima su dugotrajni protesti doprineli padu režima i države, i postkomunistički autoritarni režimi u Srbiji i Ukrajini koji su više puta uzdrmani a zatim i dokrajčeni "pritiskom odozdo". ; The paper explores the politics of protest in non-democratic regimes using insights from comparative regime analysis and social movement theory. A regime type strongly shapes factors that trigger popular mobilization, the repertories of collective action and their implications. Protest politics may produce a considerable political change, such as policy and personality change in the political establishment, as well as important shifts in the structure and operation of non-democratic regimes, even regime change. The paper provides evidence from the late communist authoritarian Poland and Yugoslavia, in which sustained protests contributed to the collapse of regime and state, and the post-communist competitive authoritarian Serbia and Ukraine, which experience repeated protest waves and were brought down by protest politics.

Rezension von: Bax, Mart: Medjugorje - Religion, politics, and violence in rural Bosnia. Amsterdam : VU Uitgeverij, 1995. XIX,139 S

According to Luhmann, religion transforms the indefinable/undefined into the definable/defined complexity, thus outlining the problems of the whole society. Due to this function, religion remams bound to the level of the entirety of a social system. Nevertheless, in time, in the course of the functional differentiation of society, different sub-systems have been created for different tasks (economy, science, politics, education, etc.) and religion has been accorded the status of one such system. Besides distinguishing among various subsystems, this process implies the separation of diverse task-areas within the religious system itself. By and by, within the Christian religion, three functionally differentiated spheres have emerged which Luhmann labels as a) the church, i.e. the entirety of spiritual communication in which the function of the system of religion is fulfilled for the whole social system; b) Diaconate (Diakonie), which performs the system's tasks towards other social sub-systems (these tasks, in line with the theory of systems, may be termed services -Leistungen) as well as towards personal systems (in line with the theory of systems they may be termed pastoral - Seelsorge); and c) theology (Theologie) whose role within the religious system may be described as reflexion (Reflexion) i.e. the task of the reflexive contact of one's own identity. (SOI : PM: S. 255)

Dоktоrskа disеrtаciја prаti rаzvој kоncеpаtа pоlitičkе lеvicе, pоlitičkе dеsnicе i pоlitičkоg cеntrа, оd njihоvоg nаstаnkа svе dо dаnаšnjih dаnа. Krоz gеnеrаlnо rаzmаtrаnjе оvih kоncеpаtа dоktоrskа disеrtаciја nudi i niz mini-biоgrаfskih pоrtrеtа znаčајnih tеоrеtičаrа i držаvnikа, kојi su оbеlеžili pоmеnutе pојmоvе u еvrоpskој pоlitičkој i intеlеktuаlnој istоriјi. Аutоr disеrtаciје, pоrеd disciplinоvаnоg iznоšеnjа nаučnih činjеnicа, nа litеrаlаn nаčin prеzеntuје intеrеsаntnu gеnеrаlnu fаbulu u kојој sе kао glаvni аktеri pојаvlјuјu vоdеćе ličnоsti mоdеrnе еvrоpskе istоriје. Disеrtаciја prikаzuје kаkо ćе, nеkаdа јеdinstvеni pоlitički prоstоri lеvicе i dеsnicе, u pоstmоdеrnоm vrеmеnu biti pоdеlјеni grаđаnskim i аntigrаđаnskim shvаtаnjеm pоlitikе, dоk ćе pоdеlа nа lеvicu i dеsnicu u njihоvim klаsičnim оblicimа biti јоš sаmо sеkundаrnа. Dоktоrskа disеrtаciја pоkаzuје dа nаs tо dоvоdi u јеdnu nоvu tеоriјsku i prаktičnu situаciјu, tе аutоr disеrtаciје u zаklјučnim nаpоmеnаmа rаdа zаklјučuје dа ćе zа stаbilnоst, dеlоtvоrnоst i lеgitimnоst pоlitičkih instituciја nа pоčеtku 21. vеkа biti pоtrеbnа јеdnа nоvа pоstidеоlоškа pоlitikа i pоstidеоlоškа pоlitičkа sоciоlоgiја. ; Doctoral dissertation follows the development of the concepts of the Political Left, the Political Right and the Political Center from the time of their creation to the present day. Through a general discussion of these concepts dissertation offers a series of mini - biographical portraits of important scholars and statesmen, who epitomized these concepts in European political and intellectual history. Author of dissertation, together with disciplined presentation of scientific facts, offers the interesting general story in which as the main actors appear leading figures of modern European history. The dissertation shows how, in the past a unique political space of the Left and the Right, in the postmodern period will be divided by civil and anti-civic understanding of politics, while the division between the Left and the Right in their classical forms remains only secondary. Doctoral dissertation finally demonstrates that previous happenings brings us into a new theoretical and practical situation, and the author of the thesis in the concluding remarks of work concludes that for stability, effectiveness and legitimacy of political institutions at the beginning of the 21st century we need a new post-ideological politics and post-ideological political sociology.