Suchergebnisse

In this paper author analyzes the attitude towards the Serbian identity by the former ruling structures of Montenegro led by the DPS. As a theoretical framework the paper uses the theory of securitization which is an adequate analytical and research concept to explain how and in what way the Serbian identity in Montenegro is marked as an existential threat and danger to the independence, sovereignty and modern character of the Montenegrin state. Although the differentiation between the ethno-national Montenegrin and Serbian identities within Montenegro is a process that began even before the declaration of independence in 2006, the author primarily focuses on the securitization processes that marked the previous two years. By analyzing the contemporary public discourse the author notices securitizing moves that fit into the "grammar of security" and identifies the main factors of the securitization process in Montenegro that seek to maintain the same social and political narrative which is dominated by the division between Montenegrin and Serbian identity and thus labeling the latter as a security threat to the state.

A few years after the collapse of communist regimes, it is evident that the confidence about the ultimate triumph of liberal democracy was premature. This waking up to the reality is not only the consequence of the hardships in the transformation of post-communist societies, but of the intellectual scepticism regarding the normative potential of liberal democracy in the developed western societies. The problem might in most general terms be formulated as the incapacity of liberal democracy to generate and reproduce the normative requirements for its own survival. The author thinks that the solution to this paradox can nevertheless be found within the institutional framework of liberal democracy: if the traditional moral concepts on which liberal democracy was founded in the past are worn out indeed, and no civil- religious substitute for that tradition has emerged as yet, then its only possibility is to create its own, modern or post-modern, morality by means of the public discourse mechanism and the political participation of citizens. The normative dimension of liberalism must not be reduced to the theory of private ownership, market and competition, but be envisaged as a constitutional theory of human rights and restricted government and the egalitarian distribution of goods and opportunities. (SOI : PM: S. 30)

У овом раду дискутује се o позиционирању кључних друштвено-политичких актера у савременој Србији у контексту прихватања скупа симбола јавног наратива дефинисаног као "европске вредности". На примеру одржавања тзв. "Параде поноса", разматра се однос медија и елита према једном догађају који се перципира као суштински услов за "европске интеграције", али према коме истовремено постоји амбивалентан однос, проистекао из етаблираног традиционалистичког политичког дискурса, који подразумева отпор према прихватању сексуалних различитости. Циљ овог рада је да укаже на комплексну природу идентификовања основних симболичких вредности друштва у савременој Србији, која се испољава, пре свега, у виду хегемонијских борби које се воде на линији промоције конзервативних вредности, насупрот ономе што се доживљава као "опасни" уплив либералних "европских" идеја, попут промоције права сексуалних мањина. У раду се анализирају медијски наративи везани за одржавање "Параде поноса" 2010. и 2014. године, са циљем утврђивања промене наратива у склопу декларисаног "европског пута" Србије, и то, пре свега, кроз деловање и позиционирање кључних актера, од политичких елита до припадника екстремно десних организација и навијачких група. ; This paper discusses the position of the key social and political actors in contemporary Serbia, referring to the broadly accepted concept defined as "European values". The article focuses on the so-called "Belgrade Pride Parade", a highly contested event in the Serbian public, which is at the same time considered as the essential part of the EU accession process. Through the analysis of the media discourses related to the "Pride" events in 2010 and 2014, the paper shows the complex relation between the officially proclaimed politics of "European integration" and still very strong nationalist discourses, inherited from the 1990s. The aim of the article is to analyse the present hegemonic struggles between the political forces defending "traditional", conservative values and the political agents that promote "dangerous", liberal "European" ideas, such as protecting the rights of sexual minorities. The comparative analysis of the media representation of two events in 2010 and 2014 shows the changes in the public narrative. I argue that the violent clashes that occurred in 2010 Belgrade Pride Parade between the police and the members of right wing organisations were mostly the result of the lack of the political will among the Serbian elites, followed by ambivalent media representations, promoting at the same time the necessity of accepting "European values" and justification of violence. On the other hand, the absence of violent events in 2014 shows the will of the state apparatus to secure the "Pride". However, the media reports on the event, as well as the public statements made by Serbian officials, still remain ambivalent towards the very nature of the "Pride", justifying it only by the pressure made by the EU and the protection of constitutional rights. Moreover, the presence of new narratives in the media, discussing the high price of organizing such event, shows the shift in the public discourse from common nationalist arguments to the new, neoliberal rhetoric. This change doesn't indicate the radical shift of the social climate in Serbia from conservative to liberal, but, more likely, establishes Serbia as just one of the many states on the European periphery, operating within wider framework of neoliberal agendas. ; Тема броја – Конфликт и помирење на Балкану (ур. Александар Крел) / Topic of the Issue - Conflict and Reconciliation in the Balkans (ed. Aleksandar Krel)

Već više od dve godine traje velika pan-evropska debata o Budućnosti evropske socijal-demokratije (2009-2011) kao pokušaj odgovora na izazove globalne krize, ali i na duboku i dugotrajnu krizu same socijal-demokratije. Dok su tokom 2000. godine socijal-demokrati bila na vlasti u većini evropskih zemalja (11 od 15 članica EU ), danas vladaju u samo nekoliko perifernih zemalja Evrope (4 od 27 članica EU u 2011). Iako u nekoliko velikih zemalja još uvek privlače 20-30% birača, odnosno poseduju koalicioni kapacitet i za osvajanje vlasti, ipak je marginalizacija ključni trend. U traganju za vlastitim identitetom, novom paradigmom, pan-evropska debata problematizuje ključne teme i izazove naše civilizacije, kao što su globalizacija, logika kapitalizma i njegove moguće reforme, smisao i značaj Evropske Unije. Ova debata ponovo vraća u javni diskurs i niz ključnih koncepata na kojima se gradi zamisao o 'dobrom društvu', kao što su društvene vrednosti, kultura, značaj srednje klase i ekološka i socijalna održivost. ; We are in the third year of the pan-european debate on the future of European Social Democracy (ESD). It is a response to the challenges of the global economic crisis, but also a response to the deep internal crisis within the ESD. While the social democrats were in power in the majority of European countries in the year 2000 (11 of 15 EU members), they are rulling parties in only few peripheral countries in 2011 (4 of 27 EU countries). Althouth they are still able to attact 20-30% of voters, and with toghether with their partners are even able to form goverments in some countries, their margananalization is a major trend. This is not only because of electoral defeats, but it is due to membership decline, shaken ties with trade unions, lack of an alternative program in a situation when neoliberalism is shaken and political actors have searching for new formulae. In a search of their own identity, new paradigm and attractive program, pan-european debate critically analyze key issues and challenges of our civilization, such as globalization, nature of capitalism and its possible reforms, meaning and importance of the EU , the role of government regarding markets. This debate has brouth back into public discourse many important concepts that constitute the idea of 'good society,' such as social values (equailty, solidarity, social justice), buth also importance of culture, middle class, and social and environmental sustainability.

Slovakian political development following the collapse of communism is analysed in the text. The instigator of the democratic change in Slovakia was the organization "Public against violence" /VPN/ (the equivalent to the Czech "Citizens' Forum"), in which Vladimir Meciar came to prominence very early. Following his clash with the leadership of VPN in spring of 1991, he emerged as a charismatic political leader. Relying on his populist party called "Movement for Democratic Slovakia" /HZDS/, Meciar in 1992 won the Slovakian parliamentary elections and became Prime Minister. HZDS' radicalization of the nationalist discourse and its striving for a total institutional transformation of the Czechoslovakian federation led to the so called "velvet divorce" and Slovakian independence early in 1993. Meciar and HZDS briefly lost power in 1994 due to the party rift, but made a triumphant comeback after the elections in autumn of the same year. The authors' thesis is that this is responsible for the fact that in Slovakia national populism and client-patrimonial type of government have prevailed over democratic constitutionalism. The authors claim that the causes for such a development can be found in the social repercussions of the forced postwar industrialization and in the powerful tradition of cultural and political nationalism. (SOI : PM: S. 151)

In the 1960s, the quantity of publications on aesthetics of music significantly increased in Hungary. The variability of the subjects, the approaches and the opinions are result of an explicit ideological reordering based on the consequently articulated politics of anti-Stalinism. By the mid-sixties the economic founding and sustainability of socialism and its optimized operation became the crucial problem for the power, hence the importance of natural and social sciences increased in the public discourses. The arts were no longer treated as mere illustrations of the political power and its intentions. I focus on the main contributions to aesthetics of music of the so-called creative Marxism written by three internationally acknowledged Hungarian scholars of this period: József Ujfalussy, Dénes Zoltai and János Maróthy. Selected texts are analized from theoretical points of view and interpreted in the context of the Hungarian cultural policy and the national and international career of their authors as well. ; Током шездесетих година прошлог века, број публикација о естетици музике значајно се повећао у Мађарској. Разноврсност тема, приступа и мишљења резултат је експлицитног идеолошког престројавања услед артикулације политике антистаљинизма. Будући да су средином шездесетих година економска утемељеност и одрживост социјализма и његова оптимизација постале кључни проблем власти, порастао је значај природних и друштвених наука у јавним дискурсима. Уметност више није третирана као пука илустрација политичке моћи и њених циљева. У овом раду фокусирам се на главне доприносе естетици музике од стране заступника тзв. креативног марксизма; аутори чије радове разматрам јесу три међународно призната мађарска естетичара из овог раздобља. Одабрани текстови анализирани су са теоријског становишта и интерпретирани у контексту мађарске културне политике, као и националне и међународне каријере аутора. На основу семиналне књиге Музичка слика стварности (1962) испитујем како се Јожеф Ујфалуси (József Ujfalussy) обавезао да ће конкретизовати основне категорије опште естетике марксизма-лењинизма у музици, да би створио музичко-теоријску основу за дебате о (социјалистичком) реализму у музици. Као резултат својих истраживања, Ујфалуси је разрадио интерпретацију категорије интонације, која садржи психолошке, неурофизиолошке и акустичке компоненте, као и разматрања о историји музичког материјала, мелодији, хармонији и жанровима уопште. Према мојој хипотези, његова естетика је од велике важности јер је послужила као чврста основа за Бартокову парадигму културне политике која се опрезно оријентисала према Западу и његовој "буржоаској" култури. Ову тенденцију је додатно развио Денеш Золтаи (Dénes Zoltai). У овом сегменту текста истражујем како је Золтаи заговарао антидогматску и либерализовану теорију уметности у својој збирци радова Превазилажење "књижевноцентричности" социјалистичког реализма (1964), у којој је музика коришћена као методолошка основа (а не књижевност). У својим написима он је изнео и ново тумачење националног карактера социјалистичке културе, наглашавајући важност интеграције разних дивергентних националних традиција буржоаске уметности. У овом раду, Золтаи се изричито позвао на политички маргинализованог, светски познатог филозофа и естетичара Ђерђа Лукаша (György Lukács), који је са ентузијазмом заговарао оријентацију социјалистичке музичке културе према Бартоковом духу и укупном опусу. Књига Музика и буржоазија, музика и пролетеријат (1966) коју је написао Јанош Мароти (János Maróthy) такође је престављала фундаменталан допринос мултидисциплинарном успостављању марксистичке музикологије у Мађарској. Интегришући неке резултате Ујфалусија и Золтаја, Мароти је конструисао наратив који је требало да буде предисторија социјалистичког реализма. Услед његових политички мотивисаних и застарелих ставова о функцији уметности,као и делимично телеолошког и нормативног карактера његове теорије, ова књига се изразито супротставља другим двема књигама које су предмет овог разматрања. Упоређивањем комплементарних и супротстављених елемената ових дела и њихове рецепције, постају нам разумљиви теоријски проблеми реализма и социјалистичке музичке културе тог времена, а може се видети и како су марксистички теоретичари покушавали да пронађу везу између савремених изазова и европских традиција. ; Часопис је индексиран на http://doiserbia.nb.rs/, http://dais.sanu.ac.rs/handle/123456789/914 и у међународној бази ProQuest. / The journal is indexed in http://doiserbia.nb.rs/, http://dais.sanu.ac.rs/handle/123456789/914 and in the international database ProQuest. Издавање ове публикације подржали су Министарство културе и информисања Републике Србије, Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије и СОКОЈ - Организација музичких аутора Србије / The publication of this volume was supported by the Ministry of Culture and Information of the Republic of Serbia, the Ministry of Education, Science and Technological Development of the Republic of Serbia and SOKOJ - Serbian Music Authors' Organization

Са политичким преокретом 2000. године у Србији отпочео је истовемено и процес идеолошког преобликовања јавних простора. Међу најпроминентнијим видовима оваквог деловања је именовање или преименовање урбаног простора, првенствено улица и тргова, те бављење постојећим споменицима и меморијалима, као и градња и планирање нових. Овакви су случајеви посебно били уочљиви у Београду. Њима су се у неколико наврата супротставиле одређене политичке партије, те неполитичке групе које су организовале уличне акције 'против-именовања' београдских улица, те кампање против новопланираних јавних споменика. Односи моћи и идентитетске политике у овим случајевима биће коментарисани у овом раду. Пропратиће се праксе неколико уметничких и политичких скупина које су спровеле акције и перформансе незваничног преименовања улица, или су пак дискутовале и противиле се подизању новопредложених споменика. (Пре)именовањем одређених градских простора, хегемонске политичке коалиције покушавају да конституишу сигнификантна симболичка места, док, са друге стране, опозиционе противакције покушавају да преузму та иста места и да их реинтерпретирају. У овом ће се раду покушати да прикажу и анализирају поједине идеолошке политике и званични дискурси сећања, те поједине уметничке и политичке контраполитике и опозиционе праксе алтернативне комеморације ; With the onset of political overturn in Serbia in 2000, the process of the ideological reconfiguration of public places was simultaneously being put in motion. One of the most promi- nent means of this endeavor was naming and renaming of urban space, primarily of streets and squares, but also treatment of existing memorial sites and monuments and commissioning and erection of new ones. These undertakings were especially prominent in Serbia's capital Belgrade. Such processes were opposed several times by certain political parties and groups which organized street-actions of counter-naming of Belgrade's thoroughfares and campaigns against newly designated public monuments, and power-play and identity politics of such proceedings will be commented on here. This paper will discuss practices of several artistic and political groups which carried out unofficial street-renaming actions and performances, or discussed and opposed proposed new memorials. By (re)naming certain urban spaces, hegemonic political coalitions are trying to construct significant symbolic places, while oppositional counter-actions are seeking to overtake those same places and reinterpret them. This paper will attempt to sum up and inquire into the ideological politics of official memory discourses and artistic and political counter-politics and actions of opposition or alternative commemoration.

У теорији постоји сагласност да тероризам представља политички мотивисано насиље и да у том смислу представља један од облика насилне политичке борбе. Специфична разлика тероризма у односу на друге облике политичког насиља је примарна усмереност ка стварању, одржавању и експлоатацији страха ради застрашивања противника и јачања подршке међу присталицама. Суштинска одступања од теоријских и правних критеријума при одређивању тероризма постоје у пракси Савета безбедности. Општа оцена деловања Савета безбедности приликом доношења резолуција о тероризму јесте да прати владајући политички дискурс у коме су најпре државе биле одговорне за тероризам, да би потом "слабе", "неодговорне" и "репресивне" државе биле одговорне за омогућавање деловања међународних терористичких организација на својој територији. Савет безбедности усвајао је резолуције у којима је терористичке акте одређивао спрам природе акта, али и спрам извршиоца чиме су сви акти претходно одређене терористичке организације квалификовани као терористички акти. Истраживањем је утврђено и да је приликом усвајања појединих резолуција политичка сврсисходност утицала да се истоврсна понашања не квалификују увек као терористички акти. На основу изведених закључака утврђено је да сложеност борбе против тероризма представља последицу првенства политичке сврсисходности при квалификовању акта насиља као терористичког акта, а не због тешкоћа у дефинисању тероризма. Промене у концепцији тероризма у резолуцијама Савета безбедности и њихова усклађеност са владајућим јавним дискурсом одвијају се истовремено са настојањем САД и других западних држава да преобликују међународну заједницу и успоставе нови светски поредак. У таквим околностима тероризам почиње да егзистира као офанзивно политичко средство хибридног ратовања, при чему се негативна конотација тероризма експлоатише на два начина. Прво, тероризам постаје политичка оцена нечијег деловања без обзира на природу тако означене активности. Друго, тероризам се употребљава као насилно политичко средство које, у зависности од интереса онога ко цени одређено понашање, неће у свакој ситуацији бити означено као тероризам, већ понекад и као легитиман облик политичке акције. Офанзивни карактер одлуке истовремено води занемаривању научних критеријума у корист политичке сврсисходности при квалификацији неког понашања као терористичког акта. Доминација политичког критеријума при квалификовању терористичког акта утиче на инструментализацију тероризма и његово претварање у ефикасно средство хибридног ратовања. Садржај хибридног ратовања није последица неограниченог избора средстава односно оружја нити њихове софистицираности, већ способности безбедносног менаџмента да у свакој конкретној ситуацији независно од организационог нивоа примени такву комбинацију различитих, али међусобно компатибилних појединачних начина ратовања којом се остварује синергијски ефекат ради реализације претходно постављеног циља. Управо због тога тероризам као облик сложеног политичког насиља постаје предмет експлоатације у сврху хибридног ратовања. На основу резултата истраживања описана су три модела експлотације тероризма у сврху хибридног ратовања. Први модел експлоатације тероризма изведен је из политичке праксе САД да државе за које САД сматрају да користе тероризам као политичко средство ставе на Листу спонзора тероризма. Имајући у виду политички и сваки други утицај који САД имају, овакава пракса и њене последице формално или неформално су прихваћене широм света. Основне последице стављања на Листу спонзора тероризма су санкције, дискредитација у међународној јавности и легитимисање мера против таквих држава, док се у исто време таквом праксом врши притисак на државе које нису на Листи да ускладе своју политику са интересима великих сила. Други модел експлоатације тероризма у сврху хибридног ратовања манифестује се кроз организовање, финансирање, опремање, обуку и усмеравање сурогат снага против влада држава са којима није остварена компатибилност интереса, при чему су сурогат снаге представљене у јавном дискурсу као борци за слободу. Предмет експлоатације у Другом моделу јесте насиље које испуњава теоријске критеријуме да буде означено као тероризам, али је због политичке сврсисходности квалификовано као борба за слободу, отпор против угњетавања и сл. Експлоатација насиља у Другом моделу врши се у циљу промене носилаца политичке власти, стварање аутономних регија односно држава које би биле кооперативне са политиком државе која примењује Други модел или као део шире стратегије управљања безбедносним процесима. Трећи модел експлоатације тероризма у сврху хибридног ратовања подразумева организовање и управљање сурогат снагама које су квалификоване као терористичке организације или се врши инфилтрација појединаца у изворне и самосталне народне побуне ради преузимања руководећих места и управљања њиховим деловањем у складу са интересима државе која предузима Трећи модел. Предмет експлоатације у Трећем моделу јесте насиље које је квалификовано као тероризам, при чему је циљ експлоатације вишеструк: 1. Путем насиља и страха који настаје као последица вршења терористичких аката управља се безбедносном ситуацијом у држави која је мета агресије или у региону који је потребно политички и територијално контролисати, са или без физичког присуства оружаних снага државе која примењује Трећи модел; 2. Стварање страха код одређеног или унапред неодређеног броја држава од потенцијалних напада терористичких организација ради вршења латентног политичког притиска на државе да буде кооперативне, и 3. Стварање разлога за војну интервенцију ради присуства и политичке контроле одређене државе или региона. На основу претходно изнетих резултата истраживања изведен је закључак да први корак у спречавању експлоатације тероризма против наше државе представља отклањање или смањивање потенцијала за друштвене сукобе који настаје услед стварања или продубљивања друштвених противречности. Из тог разлога извршена је анализа нормативно – политичког и институционалног оквира у релевантним областима друштвеног живота. Истраживањем је утврђено да у Републици Србији постоји добар основ за ангажовање и интегрисање свих ресурса друштвене моћи на плану остваривања националне безбедности, али и да постоји потреба да се актуелни политички и безбедносни институционални оквир усклади са таквим могућностима. Као резултат истраживања предложене су три групе мера чија примена треба за резултат да има: отклањање и смањивање опасности од стварања потенцијала за друштвене сукобе; успостављање ефикасног и интегрисаног институционалног оквира за супротстављање политичком насиљу које евентуално проистекне из постојећих противречности и отклањање и смањивање штетних последица таквог политичког насиља. ; U teoriji postoji saglasnost da terorizam predstavlja politički motivisano nasilje i da u tom smislu predstavlja jedan od oblika nasilne političke borbe. Specifična razlika terorizma u odnosu na druge oblike političkog nasilja je primarna usmerenost ka stvaranju, održavanju i eksploataciji straha radi zastrašivanja protivnika i jačanja podrške među pristalicama. Suštinska odstupanja od teorijskih i pravnih kriterijuma pri određivanju terorizma postoje u praksi Saveta bezbednosti. Opšta ocena delovanja Saveta bezbednosti prilikom donošenja rezolucija o terorizmu jeste da prati vladajući politički diskurs u kome su najpre države bile odgovorne za terorizam, da bi potom "slabe", "neodgovorne" i "represivne" države bile odgovorne za omogućavanje delovanja međunarodnih terorističkih organizacija na svojoj teritoriji. Savet bezbednosti usvajao je rezolucije u kojima je terorističke akte određivao spram prirode akta, ali i spram izvršioca čime su svi akti prethodno određene terorističke organizacije kvalifikovani kao teroristički akti. Istraživanjem je utvrđeno i da je prilikom usvajanja pojedinih rezolucija politička svrsishodnost uticala da se istovrsna ponašanja ne kvalifikuju uvek kao teroristički akti. Na osnovu izvedenih zaključaka utvrđeno je da složenost borbe protiv terorizma predstavlja posledicu prvenstva političke svrsishodnosti pri kvalifikovanju akta nasilja kao terorističkog akta, a ne zbog teškoća u definisanju terorizma. Promene u koncepciji terorizma u rezolucijama Saveta bezbednosti i njihova usklađenost sa vladajućim javnim diskursom odvijaju se istovremeno sa nastojanjem SAD i drugih zapadnih država da preoblikuju međunarodnu zajednicu i uspostave novi svetski poredak. U takvim okolnostima terorizam počinje da egzistira kao ofanzivno političko sredstvo hibridnog ratovanja, pri čemu se negativna konotacija terorizma eksploatiše na dva načina. Prvo, terorizam postaje politička ocena nečijeg delovanja bez obzira na prirodu tako označene aktivnosti. Drugo, terorizam se upotrebljava kao nasilno političko sredstvo koje, u zavisnosti od interesa onoga ko ceni određeno ponašanje, neće u svakoj situaciji biti označeno kao terorizam, već ponekad i kao legitiman oblik političke akcije. Ofanzivni karakter odluke istovremeno vodi zanemarivanju naučnih kriterijuma u korist političke svrsishodnosti pri kvalifikaciji nekog ponašanja kao terorističkog akta. Dominacija političkog kriterijuma pri kvalifikovanju terorističkog akta utiče na instrumentalizaciju terorizma i njegovo pretvaranje u efikasno sredstvo hibridnog ratovanja. Sadržaj hibridnog ratovanja nije posledica neograničenog izbora sredstava odnosno oružja niti njihove sofisticiranosti, već sposobnosti bezbednosnog menadžmenta da u svakoj konkretnoj situaciji nezavisno od organizacionog nivoa primeni takvu kombinaciju različitih, ali međusobno kompatibilnih pojedinačnih načina ratovanja kojom se ostvaruje sinergijski efekat radi realizacije prethodno postavljenog cilja. Upravo zbog toga terorizam kao oblik složenog političkog nasilja postaje predmet eksploatacije u svrhu hibridnog ratovanja. Na osnovu rezultata istraživanja opisana su tri modela eksplotacije terorizma u svrhu hibridnog ratovanja. Prvi model eksploatacije terorizma izveden je iz političke prakse SAD da države za koje SAD smatraju da koriste terorizam kao političko sredstvo stave na Listu sponzora terorizma. Imajući u vidu politički i svaki drugi uticaj koji SAD imaju, ovakava praksa i njene posledice formalno ili neformalno su prihvaćene širom sveta. Osnovne posledice stavljanja na Listu sponzora terorizma su sankcije, diskreditacija u međunarodnoj javnosti i legitimisanje mera protiv takvih država, dok se u isto vreme takvom praksom vrši pritisak na države koje nisu na Listi da usklade svoju politiku sa interesima velikih sila. Drugi model eksploatacije terorizma u svrhu hibridnog ratovanja manifestuje se kroz organizovanje, finansiranje, opremanje, obuku i usmeravanje surogat snaga protiv vlada država sa kojima nije ostvarena kompatibilnost interesa, pri čemu su surogat snage predstavljene u javnom diskursu kao borci za slobodu. Predmet eksploatacije u Drugom modelu jeste nasilje koje ispunjava teorijske kriterijume da bude označeno kao terorizam, ali je zbog političke svrsishodnosti kvalifikovano kao borba za slobodu, otpor protiv ugnjetavanja i sl. Eksploatacija nasilja u Drugom modelu vrši se u cilju promene nosilaca političke vlasti, stvaranje autonomnih regija odnosno država koje bi bile kooperativne sa politikom države koja primenjuje Drugi model ili kao deo šire strategije upravljanja bezbednosnim procesima. Treći model eksploatacije terorizma u svrhu hibridnog ratovanja podrazumeva organizovanje i upravljanje surogat snagama koje su kvalifikovane kao terorističke organizacije ili se vrši infiltracija pojedinaca u izvorne i samostalne narodne pobune radi preuzimanja rukovodećih mesta i upravljanja njihovim delovanjem u skladu sa interesima države koja preduzima Treći model. Predmet eksploatacije u Trećem modelu jeste nasilje koje je kvalifikovano kao terorizam, pri čemu je cilj eksploatacije višestruk: 1. Putem nasilja i straha koji nastaje kao posledica vršenja terorističkih akata upravlja se bezbednosnom situacijom u državi koja je meta agresije ili u regionu koji je potrebno politički i teritorijalno kontrolisati, sa ili bez fizičkog prisustva oružanih snaga države koja primenjuje Treći model; 2. Stvaranje straha kod određenog ili unapred neodređenog broja država od potencijalnih napada terorističkih organizacija radi vršenja latentnog političkog pritiska na države da bude kooperativne, i 3. Stvaranje razloga za vojnu intervenciju radi prisustva i političke kontrole određene države ili regiona. Na osnovu prethodno iznetih rezultata istraživanja izveden je zaključak da prvi korak u sprečavanju eksploatacije terorizma protiv naše države predstavlja otklanjanje ili smanjivanje potencijala za društvene sukobe koji nastaje usled stvaranja ili produbljivanja društvenih protivrečnosti. Iz tog razloga izvršena je analiza normativno – političkog i institucionalnog okvira u relevantnim oblastima društvenog života. Istraživanjem je utvrđeno da u Republici Srbiji postoji dobar osnov za angažovanje i integrisanje svih resursa društvene moći na planu ostvarivanja nacionalne bezbednosti, ali i da postoji potreba da se aktuelni politički i bezbednosni institucionalni okvir uskladi sa takvim mogućnostima. Kao rezultat istraživanja predložene su tri grupe mera čija primena treba za rezultat da ima: otklanjanje i smanjivanje opasnosti od stvaranja potencijala za društvene sukobe; uspostavljanje efikasnog i integrisanog institucionalnog okvira za suprotstavljanje političkom nasilju koje eventualno proistekne iz postojećih protivrečnosti i otklanjanje i smanjivanje štetnih posledica takvog političkog nasilja. ; There is a consensus in security studies that terrorism is a politically motivated violence and, therefore, it represents one of the forms of violent political struggle. What distinguishes terrorism from other forms of political violence is its primary focus on creating, maintaining and exploiting fear in order to intimidate opponents and strengthen support among allies. Fundamental deviations from theoretical and legal criteria in determination of terrorism are identified in the pratice of the Security Council. The general assessment of the Security Council's actions related to terrorism is that the Council has been following the prevailing political discourse in which, initially, states in their entirety were responsible for terrorism, and later the blame was put on "weak", "irresponsible" and "repressive" states for enabling international terrorist organizations to operate on their territories. The Security Council passed resolutions in which it classified terrorist acts according to the nature of the act but also to the nature of the perpetrator, which resulted in treating all acts of a previously designated terrorist organization as terrorist acts. The research also determined that during the adoption of certain resolutions, political expediency influenced the fact that similar behaviors do not always qualify as terrorist acts. Based on the previously derived conclusions, it could be said that the complexity of fight against terrorism is a consequence of the primacy of the political criterion in designation of an act of violence as a terrorist act, and not because of the difficulties in defining the notion of terrorism. Changes in the concept of terrorism in the Security Council Resolutions and their harmonization with the prevailing public discourse coincides with the efforts of the United States and other Western countries to reshape the international community and establish a new world order. In such circumstances, terrorism becomes an offensive political tool of hybrid warfare, with the negative connotation of terrorism being exploited in two ways. First, terrorism has become a political assessment of one's actions, regardless of the nature of the such activities. Second, terrorism has become a violent political tool which, depending on the interests of those in the position to evaluate certain behaviors, will not be labeled as terrorism in each situation, but rather as a legitimate form of political action at times. Offensive character of the decision leads to the neglect of scientific criteria in favor of political expediency in the process of terrorist act designation. Dominance of the political criterion in designation of a terrorist act influences the instrumentalisation of terrorism and its transformation into an effective means of hybrid warfare. Content of hybrid warfare is not a consequence of an unlimited variety of weapons used, nor their sophistication, but the ability of security management to apply such combinations of different, yet mutually compatible types of warfare in order to achieve a previously determined aim. These are reasons why terrorism, as a form of complex political violence, is exploited in hybrid warfare. Based on the results of the research, three models of exploitation of terrorism for the purposes of hybrid warfare are described. The First Model of exploitation is derived from the political practice of the United States to put countries on the U.S list of state sponsors of terrorism. In accordance with the political and any other influence that the United States has, this practice and its consequences are formally or informally accepted around the world. The main consequences of being placed on the List are sanctions, discredit on the international level and legitimization of measures against such states, while at the same time putting pressure on countries that are not on the List to harmonize their policies with the interests of great powers. The Second Model of exploitation of terrorism for the purpose of hybrid warfare consists of organizing, financing, equipping, training and directing surrogate forces against the governments of countries with whom compatibility of interests has not been achieved, where surrogate forces are presented in the public discourse as freedom fighters. The subject of exploitation in the Second Model is violence that meets the theoretical criteria to be designated as terrorism. However, due to its political expediency it is qualified as a fight for freedom, resistance against oppression etc. The exploitation of violence used in the second model is done with the intention of shifting political power in order to create autonomous regions or states that would be cooperative with the policy of the state that applies the Second Model or as a part of a broader strategy for managing security processes. The Third Model of exploitation of terrorism for the purposes of hybrid warfare implies organization and managing of surrogate forces that are qualified as terrorist organizations or infiltrating individuals into original and independent popular uprisings in order to take leadership positions and manage their actions in accordance with the interests of the state which apply the Third Model. The subject of exploitation in the Third Model is violence that is qualified as terrorism, with multiple goals: 1. Violence and fear that arises as a result of terrorist acts allows crisis management in the country targeted by aggression or in the region in need of political and territorial control, with or without the physical presence of the armed forces of the State applying the Third Model; 2. Creating fear of potential terrorist attacks in order to exert latent political pressure on states to be cooperative, and 3. Creating reasons for a military intervention which results in physical presence and political control of a certain state or region. Based on the previously presented research results, it may be concluded that the first step to prevent terrorist exploitation against our country should be to eliminate or reduce the potential for social conflicts driven by social contradictions. For this reason, an analysis of the normative - political and institutional framework in the relevant areas of social life was conducted. The research has determined that in the Republic of Serbia there is a good basis for engaging and integrating all resources of national power in terms of achieving national security. In addition, there is a need to harmonize the current political and institutional framework for national security with such possibilities. As a result of the research, three groups of measures have been proposed: elimination or reduction of the potential for social conflicts; establishment of an effective and integrated institutional framework for countering political violence that may arise from the aforementioned contradictions, and elimination and reduction of harmful consequences of such political violence.

Hladni rat je predstavljao rat ideologija bez presedana u istoriji. Nijedan drugi rat, ni pre ni posle ovog višedecenijskog hladnog sukoba između Sjedinjenih Američkih Država i Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika, nije bio rat koji se vodio u tolikoj meri u sferi meke moći kao Hladni rat. Odsustvo neposrednog oružanog sukoba između Sjedinjenih Američkih Država i Sovjetskog Saveza učinilo je da se Hladni rat odvija kao takmičenje u sferi ekonomije, tehnologije i nauke, kao trka u nuklearnom i konvencionalnom naoružanju i kao svemirsko nadmetanje. Pored takmičenja u sferi tvrde moći, Sjedinjene Američke Države i Sovjetski Savez vodili su intenzivnu bitku u oblasti meke moći. Ovo je bio sukob između američke liberalno-demokratske ideologije i sovjetske marksističke ideologije. Svaka od ove dve zemlje težila je tome da ubedi građane one druge zemlje da je njen društveni i ekonomski sistem idealan i da je bolji i pravedniji od sistema njenog glavnog suparnika. Uzrok propasti Sovjetskog Saveza i komunizma u istočnoj Evropi nikada sa sgurnošću neće moći da bude određen. Okolnosti koje su dovele do raspada Sovjetskog Saveza, pada Berlinskog zida 1989. godine i urušavanja komunizma u Evropi ne mogu se svesti na skup vojnih, političkih, ekonomskih i društvenih činilaca koji su, nezavisno jedni od drugih, doveli do tektonskih promena u međunarodnim odnosima. Svi ovi činioci zajedno, isprepletani u kompleksnu mrežu poluga, učinili su da se Sovjetski Savez uruši i da Sjedinjenim Američkim Državama prepusti ulogu pobednika u Hladnom ratu. Pritom, Amerika nije bila samo vojni i ekonomski pobednik. Amerika je iz Hladnog rata izašla kao moralni i ideološki pobednik. Hladni rat predstavlja temu izuzetno velikog broja radova, ali mali broj tih radova se bavi analizom američko-sovjetskog sukoba u sferi meke moći. Stoga je cilj ovog istraživanja i rada rasvetljavanje, objašnjene i tumačenje poluga meke moći koje su Sjedinjene Američke Države institucionalizovale, pokrenule i upotrebile u ideološkoj borbi protiv Sovjetskog Saveza u vreme Hladnog rata. Međutim, Sjedinjene Američke Države nisu od svog nastanka u drugoj polovini 18. veka do Hladnog rata osmišljeno primenjivale svoju meku moć. Do Hladnog rata upotreba poluga meke moći bila praksa kojom su se Sjedinjene Američke Države bavile isključivo u vreme učešća u oružanim sukobima. Tek sa Hladnim ratom u Americi se javlja potreba za namenskom i osmišljenom upotrebom poluga meke moći. Odmah nakon Drugog svetskog rata Sovjetski Savez je počeo da vrši uticaj na druge zemlje šireći marksističku ideologiju i komunističke ideje. Osim širenja marksističke ideologije Sovjetski Savez je vodio i dobro osmišljenu kampanju protiv Sjedinjenih Američkih Država i američkog načina života. Američka administracija je kao odgovor na sovjetsku spoljnu politiku u periodu od 1946. do 1950. godine stvorila politiku obuzdavanja Sovjetskog Saveza i sovjetskog uticaja u svetu svim sredstvima. Ovo je podrazumevalo kako upotrebu poluga tvrde moći tako i primenu poluga meke moći. U to vreme u američkom društvu postojao je konsenzus o upotrebi političkih, vojnih i ekonomskih oruđa u borbi protiv Sovjetskog Saveza, ali je upotreba poluga meke moći bila predmet duge javne rasprave. Jedna od izuzetno važnih poluga meke moći su državni programi informisanja, odnosno ono što se u Sjedinjenim Američkim Državama smatra propagandom, a propaganda se od nastanka Sjedinjenih Američkih Država do danas smatra nečasnom delatnošću autokratskih režima. Sjedinjene Američke Države su u periodu neposredno nakon Drugog svetskog rata sprovele zakonske, institucionalne i strukturalne promene koje su omogućile trajno ustanovljavanje poluga meke moći zarad širenja američkih vrednosti, ideja i kulture i zarad ideološke borbe protiv Sovjetskog Saveza i sovjetske marksističke ideologije. Zakoni doneti u to vreme su na snazi i danas i pružaju okvir za mnogobrojne programe i aktivnosti na polju primene poluga meke moći po celom svetu. ; The Cold War was a war without precedent in the history. No war before this prolonged cold conflict between the United States and the Soviet Union was waged that much in the realm of soft power as the Cold War. In the absence of an immediate armed conflict between the United States and the Soviet Union, the Cold War was conducted as a competition in the areas of economy, technology and science, nuclear and conventional weapons, as well as the space race. Besides the competition in the realm of hard power, the United States and the Soviet Union pursued an intensive battle in the realm of soft power. This was a conflict between the American ideology of a liberal democracy and the Soviet Marxist ideology. Each of the two attempted to persuade the citizens of the other country that its social and economic practice was an ideal one, better and more just than the other one. The source of the collapse of the Soviet Union and communism in Eastern Europe will never be fully determined. The circumstances that brought about the break-up of the Soviet Union, the fall of the Berlin Wall in 1989, and the fall down of communism in Europe cannot be summarized as an aggregation of military, political, economic and social factors that independently from each other led to the colossal changes in the world order. All of these factors, entangled together in a complex net, caused the implosion of the Soviet Union which left the United States as the winner in the Cold War. Yet, the United States was not only a military and economic victor, it resurfaced as a moral and ideological champion, as well. The Cold Was has been a theme of numerous papers but only a handful of these papers tackled the American-Soviet conflict in the realm of soft power. Thus, the objective of this research and dissertation is to shed the light, explain and construe the instruments of soft power that the United States institutionalized, put into motion and deployed in the ideological battle against Soviet Union in the Cold War. However, since its birth in the 18th century until the Cold War, the United States had not wielded its soft power strategically. Up to the Cold War, the soft power instruments were used exclusively during the times when the United States was involved in an armed conflict. Only in the Cold War, the need for intentional and thoughtful use of soft power instruments emerged. Soon after the end of the Second World War, the Soviet Union got set off to exert its influence by diffusing its Marxist ideology and communist values. In addition to spreading its ideology, the Soviet Union led a well-planned campaign against the United States and the American way of life. From 1946 to 1950, in response to the Soviet policy towards the United States, the American administration coined the policy of containment of the Soviet Union and the Soviet influence in the world. The policy of containment included both the use of the instruments of hard power and of soft power. At that time, there was a consensus in the American society on the use of political, military and economic means in fighting the Soviet Union, while the use of soft power instruments was a subject of a prolonged public discourse. Government information programs, perceived as propaganda in the United States, have always been a very important soft power instrument, and propaganda has been considered by Americans to be a dishonest activity of autocratic governments. In the period right after the Second World War, the United States implemented legislative, institutional and structural changes that allowed for permanent establishment of the soft power instruments. These foreign policy instruments made it possible for the United States government to diffuse American values, ideas and culture and to wage an ideological war against the Soviet Union and its Marxist principles. The acts adopted at that time are in place nowadays, and provide a legal framework for numerous programs and activities in the realm of soft power.

Muzičke institucije u Beogradu i Srbiji u drugoj polovini 19. veka u velikoj su meri zavisile od inostranih kadrova, najčešće građana Austrougarske, usled nedostatka adekvatno obrazovanih domaćih muzičkih stručnjaka. Ovakva situacija doprinela je dolasku značajnog broja Čeha, Austrijanaca, Nemaca, kao i Mađara u srpske gradove gde su radili na muzičkom opismenjavanju kako imućnijih, tako i širih slojeva, a po tom i na utemeljenju i ekspanziji visoko umetničke i popularne muzičke prakse. Iz istih razloga se polovinom 60-ih godina u Beogradu našao i Slovenac Davorin Jenko koji će zahvaljujući svom angažmanu u Beogradskom pevačkom društvu i u Narodnom pozorištu steći značajan ugled u srpskoj sredini, kao i u među srpskom obrazovanom populacijom iz Austrougarske. Budući da se Jenkovo delanje u Beogradu poklapalo sa intenzivnim širenjem panslavističkog diskursa i diskursa kulturnog nacionalizma u okviru političkog, kulturnog, naučnog i umetničkog polja uspeh njegovih muzičkih ostvarenja i prestiž koji je vremenom sticao među publikom različitog društvenog profila nailazili su na podeljene reakcije među pripadnicima intelektualne elite. Činjenica da je kompozitor slovenačkog porekla stvarao muziku uglavnom proisteklu iz elemenata šire shvaćenog srpskog muzičkog foklora koju je publika prihvatala i prepoznavala kao srpsku muziku otvorila je prostor za polemike hroničara i komentatora beogradskog muzičkog života u srpskim, vojvođanskim i bosanskim listovima i časopisima. Pokušavajući da objasne fenomen srpske muzike "stranog" porekla autori su izvodili interpretacije koncepa srpstva otkrivajući u njemu izvesne epistemološke rupture. Rasprave oko statusa Jenkove muzike u vidu njenog poimanja kao srpske ili ne-baš-sasvim srpske, ukazivale su na različitost ideoloških pozicija koje su se pojavile u okviru srpske elite iz Kraljevine Srbije i Austrougarske. Cilj rada je da se ukaže na izdiferenciranost etničkog koncepta nacionalnog identiteta proisteklog kao rezultat nepoklapanja u viđenjima elite kada je reč o daljem razvoju srpske kulture. Važan segment predstavljaće predočavanje značaja te pojave u teorijskom i kulturno-istorijskom pogledu. ; In the second half of the 19th century music institutions in Belgrade and Serbia depended a lot on the work of foreign musicians, most of them citizens of Austria-Hungary, because of the continual lack of local educated professionals. Th ese circumstances contributed to the large-scale migration of Czech, Austrian, German and Hungarian musicians to Serbian towns where they helped with the expansion of the musical literacy of both the upper and middle-class parts of society, as well as the establishment of the high-art and popular music practices. Th e same type of "missionary work" motivated Slovenian musician Davorin Jenko to settle in Belgrade during the 1860s where he was active for several decades fi rst in the Belgrade's singing society and later in the National theater gaining public appraisal from the Serbian theatergoers, intellectuals and music experts both from Serbia and Austria-Hungary. Since Jenko's arrival to Belgrade coincided with the growing popularity of the Pan-Slavic ideas and the discourse of cultural nationalism in the fields of politics, culture, science and arts the success of his works among the theatre spectators and music consumers created divergent response in the parts of the Serbian elite. Th e fact that the composer of Slovenian origin created music on the basis of largely defi ned Serbian music folklore that was well accepted and perceived as Serbian among the consumers inspired the debates of music critics, chroniclers and experts in journals published in Serbia, Vojvodina and Bosnia and Herzegovina. Trying to explain the phenomenon of the Serbian music of "foreign" origin commentators performed diff erent interpretations of the concept of Serbian identity showing throughout the process its epistemological ruptures. Th e confl icting views on the status of Jenko's music as Serbian or not-completely-Serbian was a result of divergent ideological positions that appeared among the elites from Kingdom of Serbia and Austria-Hungary. Our aim is to point to the diversity of the defi nitions of the ethnic concept of nation and national identity among the Serbian elites at that time as a consequence of the diff erent understanding of the progress of Serbian culture. Th e special emphasis will be put on the theoretical and cultural-historical implications of that phenomenon.