Suchergebnisse

Thucydides is considered to be the founder of political realism. Even in those times he determined the basic premises of realism - security and survival. He made an impact on subsequent development of realism embodied in the works of Machiavelli, Hobbes, Morgenthau, Car, Niebuhr, Aaron, Waltz etc. They will call the system of international relations as anarchical one since there is no supreme arbitrator which will force states to adequate behaviour. His views of realism were given in the volume 'The Peloponnesian War' where he had determined the anarchy of the relationships among states. Such system did not rely on justice and morale, but force and power were the predominant facts. He also introduces the category of just wars by claiming that Sparta led a just war against the increased power of Athens, and observed morale principles. Nevertheless, Thucydides faces contradictory, since Sparta itself as the largest land force of that time had to use force in order to beat Athens. He went ahead since he considered force and power as a necessary condition to achieve other objectives, which was later on adopted by Raymond Aaron. Following the example of the war between Athens and Sparta, he successfully analysed bipolar system of balance of power in which the conflict between the leading members of the two opposite blocks was possible in the end, while beforehand there should have been conflicts among weaker members of both blocks. Thucydides explained the manifestation of force and power using example of the Melian dialogue between the envoys of Athens and Melos. It was about the pure politics of force of Athens regardless of the fact that Melos had its independence.

In the 1960s, the quantity of publications on aesthetics of music significantly increased in Hungary. The variability of the subjects, the approaches and the opinions are result of an explicit ideological reordering based on the consequently articulated politics of anti-Stalinism. By the mid-sixties the economic founding and sustainability of socialism and its optimized operation became the crucial problem for the power, hence the importance of natural and social sciences increased in the public discourses. The arts were no longer treated as mere illustrations of the political power and its intentions. I focus on the main contributions to aesthetics of music of the so-called creative Marxism written by three internationally acknowledged Hungarian scholars of this period: József Ujfalussy, Dénes Zoltai and János Maróthy. Selected texts are analized from theoretical points of view and interpreted in the context of the Hungarian cultural policy and the national and international career of their authors as well. ; Током шездесетих година прошлог века, број публикација о естетици музике значајно се повећао у Мађарској. Разноврсност тема, приступа и мишљења резултат је експлицитног идеолошког престројавања услед артикулације политике антистаљинизма. Будући да су средином шездесетих година економска утемељеност и одрживост социјализма и његова оптимизација постале кључни проблем власти, порастао је значај природних и друштвених наука у јавним дискурсима. Уметност више није третирана као пука илустрација политичке моћи и њених циљева. У овом раду фокусирам се на главне доприносе естетици музике од стране заступника тзв. креативног марксизма; аутори чије радове разматрам јесу три међународно призната мађарска естетичара из овог раздобља. Одабрани текстови анализирани су са теоријског становишта и интерпретирани у контексту мађарске културне политике, као и националне и међународне каријере аутора. На основу семиналне књиге Музичка слика стварности (1962) испитујем како се Јожеф Ујфалуси (József Ujfalussy) обавезао да ће конкретизовати основне категорије опште естетике марксизма-лењинизма у музици, да би створио музичко-теоријску основу за дебате о (социјалистичком) реализму у музици. Као резултат својих истраживања, Ујфалуси је разрадио интерпретацију категорије интонације, која садржи психолошке, неурофизиолошке и акустичке компоненте, као и разматрања о историји музичког материјала, мелодији, хармонији и жанровима уопште. Према мојој хипотези, његова естетика је од велике важности јер је послужила као чврста основа за Бартокову парадигму културне политике која се опрезно оријентисала према Западу и његовој "буржоаској" култури. Ову тенденцију је додатно развио Денеш Золтаи (Dénes Zoltai). У овом сегменту текста истражујем како је Золтаи заговарао антидогматску и либерализовану теорију уметности у својој збирци радова Превазилажење "књижевноцентричности" социјалистичког реализма (1964), у којој је музика коришћена као методолошка основа (а не књижевност). У својим написима он је изнео и ново тумачење националног карактера социјалистичке културе, наглашавајући важност интеграције разних дивергентних националних традиција буржоаске уметности. У овом раду, Золтаи се изричито позвао на политички маргинализованог, светски познатог филозофа и естетичара Ђерђа Лукаша (György Lukács), који је са ентузијазмом заговарао оријентацију социјалистичке музичке културе према Бартоковом духу и укупном опусу. Књига Музика и буржоазија, музика и пролетеријат (1966) коју је написао Јанош Мароти (János Maróthy) такође је престављала фундаменталан допринос мултидисциплинарном успостављању марксистичке музикологије у Мађарској. Интегришући неке резултате Ујфалусија и Золтаја, Мароти је конструисао наратив који је требало да буде предисторија социјалистичког реализма. Услед његових политички мотивисаних и застарелих ставова о функцији уметности,као и делимично телеолошког и нормативног карактера његове теорије, ова књига се изразито супротставља другим двема књигама које су предмет овог разматрања. Упоређивањем комплементарних и супротстављених елемената ових дела и њихове рецепције, постају нам разумљиви теоријски проблеми реализма и социјалистичке музичке културе тог времена, а може се видети и како су марксистички теоретичари покушавали да пронађу везу између савремених изазова и европских традиција. ; Часопис је индексиран на http://doiserbia.nb.rs/, http://dais.sanu.ac.rs/handle/123456789/914 и у међународној бази ProQuest. / The journal is indexed in http://doiserbia.nb.rs/, http://dais.sanu.ac.rs/handle/123456789/914 and in the international database ProQuest. Издавање ове публикације подржали су Министарство културе и информисања Републике Србије, Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије и СОКОЈ - Организација музичких аутора Србије / The publication of this volume was supported by the Ministry of Culture and Information of the Republic of Serbia, the Ministry of Education, Science and Technological Development of the Republic of Serbia and SOKOJ - Serbian Music Authors' Organization

Projects on the establishment of world peace in the late Middle Ages were initially marked by religious views on the world. Christian church was the subject of war and peace and it did not make differences among peoples. It had universal aspirations. This dogmatic comprehension will be abandoned by the appearance of national states where the state becomes subject of war and peace. A division among nations appears and the possibility of their mutual recognition. In that way relations among states are being regulated from the point of view of international relations. His basic principle becomes the one of sovereign equality, this could happen after the termination of religious wars which got its peak by Westphalia peace. Starting from Dubois, Podjebrady, Penn, Duke of Silly, via Hobbes, Grotius end Puffendorf, it will be possible to determine how changes in society political systems and way of production influenced the developments of ideas on perpetual peace. The achievements of these thinkers were revolutionary and were still valid. It is worth mentioning the principles of sovereign equality of states, the presence of realism in international relations and the existence of judicial institutions such as the International Court of Justice.

У раду се размaтра утицај политичких промена на културно-уметнички живот Пољске и Југославије средином прошлог века. Након периода социјалистичког реализма, у обе земље је отпочета тежња ка деетатизацији културе, што је у сфери организације музичког живота резултирало оснивањем интернационалних фестивала савремене музике – Варшавске јесени (1956) и Музичког бијенала Загреб (1961). Замишљени као места на којима би се сусрели композитори са обе стране Гвоздене завесе, организатори ових фестивала тежили су инкорпорирању домаћих композитора у актуелне западноевропске музичке токове, не би ли створили повољније услове за културну либерализацију Пољске и Југославије. Стога, иако перципирани као отклон од соцреализма, те као вид деполитизације музике, ови фестивали су, сасвим парадоксално, наставили да служе новопрокламованим политичким идејама, усмереним ка презентацији Пољске и Југославије као либерално-демократских средина. Будући да је Варшавска јесен утемељена пет година раније у односу на загребачки Бијенале, она је постала узор југословенском фестивалу, што имплицира потенцијалне аналогије између стратегија и циљева ових музичких манифестација. Компаративним сагледавањем ових музичких догађаја из првих година њиховог одржавања (1950-те и 1960-те године), установиће се где су места сусрета, а где разилажења у сфери пољске, односно југословенске фестивалске политике. ; This research examines the influence of political changes on the cultural life of Poland and Yugoslavia from the 1950s to the early 1960s. After the period of socialist realism, the tendency toward democratization and liberalization of culture started in both countries. In the sphere of organization of musical life, such tendencies reflected in establishing of international festival of contemporary music – The Warsaw Autumn (1956) and the Music Biennale Zagreb (1961) as places where composers from both side of Iron Curtain have presented their works. Hence, these festivals, although perceived as a departure from political ideologization of music, they continued to promote modified political aims, that referred to presentation of Poland and Yugoslavia as liberal countries. By comparing these musical events from the first years (1950 and 1960), this research will determine where are the similarities and where the differences in the sphere of Polish and Yugoslav festival policies.

У раду се размaтра утицај политичких промена на кул­турно-­уметнички живот Пољске и Југославије средином прошлог века. Након периода соцреализма, као водећег уметничког правца, у обе земље је отпочета тежња ка деетатизацији културе, што је у сфери организације музичког живота резултирало оснивањем интернационалних фестивала савремене музике. Будући да је пољ­ски фестивал Варшавска јесен (1956), утемељен пет година ра­није, он је постао узор југословенском Музичком бијеналу Загреб (1961), што имплицира потенцијалне аналогије између стратеги­ја и циљева ових манифестација. Оба фестивала замишљена су као места на којима би се сусрели композитори са обе стране Гво­здене завесе. Наиме, организатори су тежили инкорпорирању до­маћих композитора у актуелне западноевропске музичке токове, не би ли створили повољније услове за културну либерализацију Пољске и Југославије. Стога, иако перципирани као отклон од соцреализма, те као вид деполитизације музике, ови фестивали су, сасвим парадоксално, наставили да служе новопрокламованим политичким идејама, усмереним ка презентацији Пољске и Југославије као либерално­-демократских средина. ; This paper examines the influence of political changes on the cultural life in Poland and Yugoslavia from the 1950s to the early 1960s. After a period of socialist realism (as the main art orientation), the tendency toward liberalization of culture started in both countries. In the domain of organizing musical life, such tendencies reflected in establishing of international festivals of contemporary music. The Warsaw Autumn (1956) and the Zagreb Music Biennale (1961) were places where composers from both sides of the Iron Curtain have presented their works. Analogies between these festivals are evident, given the fact that the Polish festival was founded five years earlier and served as a model for establishment of the Zagreb Music Biennale. First of all, the Warsaw Autumn and the Zagreb Music Biennale have shown similar problems in regard to the music repertoire. In addition, the similarities between these festivals are recognized based on the main objectives of both festivals organizers which implied aspiration for incorporation of Polish and Yugoslav music culture into the contemporary tendencies of Western Europe. It was a crucial strategy of the Warsaw Autumn, as well as of the Zagreb Music Biennale, whose purposes were about contributing to the liberalization of both Polish and Yugoslav culture. Therefore, this study has found that these festivals, although perceived as a departure from political ideologization of music, continued to promote modified political aims referring to presentation of Poland and Yugoslavia as liberal countries.

Predmet istraživanja u ovom radu je izgradnja identiteta NATO, koji danas sebe određuje kao političko-vojnu organizaciju i već šest i po decenija, ponekad i presudno, utiče na međunarodne odnose i bezbednosne procese u svetu. Cilj rada je da se na osnovu teorijske i praktične deskripcije i analize procesa konstituisanja identiteta NATO, uočavanjem različitih dometa pojedinih teorija međunarodnih odnosa i studija bezbednosti u opisivanju, objašnjenju i prognoziranju društvenih pojava i uloge Alijanse u njihovom oblikovanju, pokaže dostignuti nivo izgradnje činilaca identiteta NATO. Da bi se odgovorilo ovom zadatku, u prvom poglavlju izlažu se osnovni koncepti identiteta i bezbednosti kao ključnih kategorija, koje se posmatraju u dinamičnom uzajamnom odnosu, smisao dobijaju društvenom konstrukcijom i proizvodnjom značenja, socijalno su uslovljene i promenljive zavisno od konteksta. U drugom poglavlju izlažu se stavovi tri uticajne teorije međunarodnih odnosa: realizma, liberalizma i socijalnog konstruktivizma, o karakteru, ulozi i budućnosti NATO. U trećem i četvrtom poglavlju, teorijski uvidi iz prva dva poglavlja primenjuju se u studiji slučaja izgradnje identiteta NATO posle Hladnog rata, a težište analize je na promenama karaktera bezbednosnih pretnji i odgovorima NATO koji se opredeljuje za širenje i vojno delovanje izvan svoje teritorije. Peto poglavlje posvećeno je analizi činilaca identiteta NATO: političkog jedinstva, vojnih sposobnosti, razvijene institucionalne infrastrukture i nove bezbednosne kulture. Zbirnim delovanjem grade NATO, koji u novom multipolarnom nadmetanju za raspodelu moći i kontrolu resursa i teritorija, predvođen najjačom silom – SAD, nastoji da spreči opadanje, sačuva i unapredi dostignutu moć i uticaj. ; This paper studies building the identity of NATO, which now defines itself as a politico-military organization and, for the past six and a half decades, has had, sometimes decisive, influence over the international relations and security processes in the world. The aim of this paper is to show the achieved level of building the NATO identity factors, on the basis of theoretical and practical description and analysis of the process of NATO identity constitution, noticing different range of certain theories of international relations and security studies in describing, explaining and forecasting of social phenomena and the role of the Alliance in their design. In order to accomplish this task, the first chapter addresses the basic concepts of identity and security as key categories, which are viewed in a dynamic correlation, receiving its meaning through social construction and production of meanings, are socially conditioned and variable depending on the context. The second chapter presents the views of three prominent theories of international relations: realism, liberalism and social constructivism, the character, the role and future of NATO. In the third and the fourth chapter, the theoretical insights from the first two chapters are applied in the case study of building NATO identity after the Cold War, and the focus of the analysis is on changing the character of security threats and responses of NATO which opts for the expansion and military action outside its territory. The fifth chapter is devoted to the analysis of NATO identity factors: political unity, military capabilities, developed institutional infrastructure and new security culture; their aggregate action builds NATO, which, in the new multipolar competition for the distribution of power and control of resources and territories, led by the strongest power – the United States, seeks to prevent degradation, preserve and improve the achieved power and influence.