Suchergebnisse

Measuring the quality of political regimes is a field that occupies a traditional place in statistical studies that have the subject of studying the characteristics of the political system as an important segment of the explanation of the behavior of states in international relations. In a desire for a comprehensive and complete spatial and temporal interaction, researchers seek to classify data categories through an extremely complex set that represents the starting point for further research. The aim of this article is a comparative overview of the most used quantitative instruments of the level of the political regime. In addition, the author points to the advantages or limitations of certain databases. The subject of the comparative presentation are the following databases: Polity IV, Lexical Index of Electoral Democracy-LIED, Authoritarian Regime Dataset, Varieties of Democracy, and other data sets relevant to statistical testing. In addition, the author presents the problems that researchers in security studies meet in "measuring" the level of the political regime, that is, quantifying the relationship between democracy and autocracy. The method of descriptive statistics will be used in order to present the most important statistical cross-sections of the instruments used in modern research.

The issue of security in the new social and political context has not stopped attracting the attention of strategic security studies, this time with the emphasis on contemporary concepts in response to non-military security issues, such as demographic changes or environmental degradation. It is obvious that we live in a world of fundamental political and economic changes in relations between states and non-state actors. Instability, military threats and conflicts are back in the focus of security policy, although in a completely new way that requires new understanding and a new attitude towards these categories, as well as a new response from the state and especially from the international community towards these kinds of threats or the use of force in a post-Cold-War order. In order to create a system in which all countries can function under the same rules, act in accordance with them and react in certain situations in compliance with those rules, it was necessary to create a single system of collective security. This system is a good basis for all countries to react according to the same rules and standards in certain situations when their safety is compromised. Integration processes and collective security are constants of a modern society and every country seeks to become a part of a specific system, whether it be a security-based, political or economic framework of integration. The main factor that was very important for the member states of NATO was the disappearance of the key danger coming from the East in the form of the Soviet Union and the Warsaw Pact. On the other hand, the issue of NATO's existence and future arose, as did the issue of justifying its existence, bearing in mind the absence of threats and enemies that might jeopardize the Western world. Academia and a number of scholars believed that NATO would cease to exist. For them the existence of such an alliance no longer made any sense, and they thought that it would be best for all the member states to stop being a part of such an Alliance. vi By the Declaration of Independence adopted by Parliament on June 3, 2006, Montenegro clearly committed itself to Euro-Atlantic Integration. Montenegro's membership of NATO and the EU is one of the foreign policy priorities of the Government of Montenegro. At a time when all South-East European countries are included in the Euro-Atlantic integration process, Montenegro's commitment to becoming a part of the regional and international security system (UN, NATO, EU, and OSCE) is a realistic and the best solution for achieving long-lasting stability and prosperity in the region. Montenegro's strategic goal is to build a modern and functional security system that has the ability to respond in the most efficient manner to the challenges, risks and threats to the state. For every country, the Constitution is the basis of its future path towards the democratization of the society and membership of international organizations. As the supreme law of the country, it is necessary to include all the standards that will clearly indicate the commitment of the state to the direction it wants to go, how it will develop, and which principles related to human rights and freedoms it must have. The Constitution of Montenegro does not question in any of its parts Montenegro's commitment towards membership of NATO and the EU. This is very important not only from a constitutional point of view, but also from the point of view of the international standards and norms that apply in other countries and represent the democratic standards of developed countries. Also, in this way Montenegro as a country demonstrates that despite any possible change of government it will remain committed to the European and Euro-Atlantic integration processes. At this moment, this determination is very important, bearing in mind all other aspects that could potentially affect Montenegro's path towards the Euro-Atlantic family. Consideration of the changing security environment in Europe and worldwide, as well as the improvement of the security situation by a number of Eastern European countries entering the EU and NATO, which inter alia required a reform of their defense systems in accordance with NATO standards, raises the issue of the future use of the defense capacities of Montenegro. ; The issue of security in the new social and political context has not stopped attracting the attention of strategic security studies, this time with the emphasis on contemporary concepts in response to non-military security issues, such as demographic changes or environmental degradation. It is obvious that we live in a world of fundamental political and economic changes in relations between states and non-state actors. Instability, military threats and conflicts are back in the focus of security policy, although in a completely new way that requires new understanding and a new attitude towards these categories, as well as a new response from the state and especially from the international community towards these kinds of threats or the use of force in a post-Cold-War order. In order to create a system in which all countries can function under the same rules, act in accordance with them and react in certain situations in compliance with those rules, it was necessary to create a single system of collective security. This system is a good basis for all countries to react according to the same rules and standards in certain situations when their safety is compromised. Integration processes and collective security are constants of a modern society and every country seeks to become a part of a specific system, whether it be a security-based, political or economic framework of integration. The main factor that was very important for the member states of NATO was the disappearance of the key danger coming from the East in the form of the Soviet Union and the Warsaw Pact. On the other hand, the issue of NATO's existence and future arose, as did the issue of justifying its existence, bearing in mind the absence of threats and enemies that might jeopardize the Western world. Academia and a number of scholars believed that NATO would cease to exist. For them the existence of such an alliance no longer made any sense, and they thought that it would be best for all the member states to stop being a part of such an Alliance. vi By the Declaration of Independence adopted by Parliament on June 3, 2006, Montenegro clearly committed itself to Euro-Atlantic Integration. Montenegro's membership of NATO and the EU is one of the foreign policy priorities of the Government of Montenegro. At a time when all South-East European countries are included in the Euro-Atlantic integration process, Montenegro's commitment to becoming a part of the regional and international security system (UN, NATO, EU, and OSCE) is a realistic and the best solution for achieving long-lasting stability and prosperity in the region. Montenegro's strategic goal is to build a modern and functional security system that has the ability to respond in the most efficient manner to the challenges, risks and threats to the state. For every country, the Constitution is the basis of its future path towards the democratization of the society and membership of international organizations. As the supreme law of the country, it is necessary to include all the standards that will clearly indicate the commitment of the state to the direction it wants to go, how it will develop, and which principles related to human rights and freedoms it must have. The Constitution of Montenegro does not question in any of its parts Montenegro's commitment towards membership of NATO and the EU. This is very important not only from a constitutional point of view, but also from the point of view of the international standards and norms that apply in other countries and represent the democratic standards of developed countries. Also, in this way Montenegro as a country demonstrates that despite any possible change of government it will remain committed to the European and Euro-Atlantic integration processes. At this moment, this determination is very important, bearing in mind all other aspects that could potentially affect Montenegro's path towards the Euro-Atlantic family. Consideration of the changing security environment in Europe and worldwide, as well as the improvement of the security situation by a number of Eastern European countries entering the EU and NATO, which inter alia required a reform of their defense systems in accordance with NATO standards, raises the issue of the future use of the defense capacities of Montenegro.

Predmet istraživanja u ovom radu je izgradnja identiteta NATO, koji danas sebe određuje kao političko-vojnu organizaciju i već šest i po decenija, ponekad i presudno, utiče na međunarodne odnose i bezbednosne procese u svetu. Cilj rada je da se na osnovu teorijske i praktične deskripcije i analize procesa konstituisanja identiteta NATO, uočavanjem različitih dometa pojedinih teorija međunarodnih odnosa i studija bezbednosti u opisivanju, objašnjenju i prognoziranju društvenih pojava i uloge Alijanse u njihovom oblikovanju, pokaže dostignuti nivo izgradnje činilaca identiteta NATO. Da bi se odgovorilo ovom zadatku, u prvom poglavlju izlažu se osnovni koncepti identiteta i bezbednosti kao ključnih kategorija, koje se posmatraju u dinamičnom uzajamnom odnosu, smisao dobijaju društvenom konstrukcijom i proizvodnjom značenja, socijalno su uslovljene i promenljive zavisno od konteksta. U drugom poglavlju izlažu se stavovi tri uticajne teorije međunarodnih odnosa: realizma, liberalizma i socijalnog konstruktivizma, o karakteru, ulozi i budućnosti NATO. U trećem i četvrtom poglavlju, teorijski uvidi iz prva dva poglavlja primenjuju se u studiji slučaja izgradnje identiteta NATO posle Hladnog rata, a težište analize je na promenama karaktera bezbednosnih pretnji i odgovorima NATO koji se opredeljuje za širenje i vojno delovanje izvan svoje teritorije. Peto poglavlje posvećeno je analizi činilaca identiteta NATO: političkog jedinstva, vojnih sposobnosti, razvijene institucionalne infrastrukture i nove bezbednosne kulture. Zbirnim delovanjem grade NATO, koji u novom multipolarnom nadmetanju za raspodelu moći i kontrolu resursa i teritorija, predvođen najjačom silom – SAD, nastoji da spreči opadanje, sačuva i unapredi dostignutu moć i uticaj. ; This paper studies building the identity of NATO, which now defines itself as a politico-military organization and, for the past six and a half decades, has had, sometimes decisive, influence over the international relations and security processes in the world. The aim of this paper is to show the achieved level of building the NATO identity factors, on the basis of theoretical and practical description and analysis of the process of NATO identity constitution, noticing different range of certain theories of international relations and security studies in describing, explaining and forecasting of social phenomena and the role of the Alliance in their design. In order to accomplish this task, the first chapter addresses the basic concepts of identity and security as key categories, which are viewed in a dynamic correlation, receiving its meaning through social construction and production of meanings, are socially conditioned and variable depending on the context. The second chapter presents the views of three prominent theories of international relations: realism, liberalism and social constructivism, the character, the role and future of NATO. In the third and the fourth chapter, the theoretical insights from the first two chapters are applied in the case study of building NATO identity after the Cold War, and the focus of the analysis is on changing the character of security threats and responses of NATO which opts for the expansion and military action outside its territory. The fifth chapter is devoted to the analysis of NATO identity factors: political unity, military capabilities, developed institutional infrastructure and new security culture; their aggregate action builds NATO, which, in the new multipolar competition for the distribution of power and control of resources and territories, led by the strongest power – the United States, seeks to prevent degradation, preserve and improve the achieved power and influence.

Corruption is a complex social, political and economic phenomenon, affecting the society on the whole. It undermines democratic institutions, decelerates the economic development, and contributes to the destabilization of the society. All spheres of the society may be affected by corruption, and numerous studies have showed that the defense and security sector is among the sectors which are the most susceptible to corruption. Fight against corruption is a true necessity of any democratic society and it is, at the same time, a prerequisite of reform changes, and building of transparent and accountable institutions. That is why the fight against corruption and the integrity building in the defense sector have found their place within NATO and partner countries. For these reasons, NATO partnership program has been developed, aiming to find optimal models of building the integrity and defense institutions, with reducing the corruption to minimum, and of maintaining or increasing the efficiency and the effectiveness of collective security.

У теорији постоји сагласност да тероризам представља политички мотивисано насиље и да у том смислу представља један од облика насилне политичке борбе. Специфична разлика тероризма у односу на друге облике политичког насиља је примарна усмереност ка стварању, одржавању и експлоатацији страха ради застрашивања противника и јачања подршке међу присталицама. Суштинска одступања од теоријских и правних критеријума при одређивању тероризма постоје у пракси Савета безбедности. Општа оцена деловања Савета безбедности приликом доношења резолуција о тероризму јесте да прати владајући политички дискурс у коме су најпре државе биле одговорне за тероризам, да би потом "слабе", "неодговорне" и "репресивне" државе биле одговорне за омогућавање деловања међународних терористичких организација на својој територији. Савет безбедности усвајао је резолуције у којима је терористичке акте одређивао спрам природе акта, али и спрам извршиоца чиме су сви акти претходно одређене терористичке организације квалификовани као терористички акти. Истраживањем је утврђено и да је приликом усвајања појединих резолуција политичка сврсисходност утицала да се истоврсна понашања не квалификују увек као терористички акти. На основу изведених закључака утврђено је да сложеност борбе против тероризма представља последицу првенства политичке сврсисходности при квалификовању акта насиља као терористичког акта, а не због тешкоћа у дефинисању тероризма. Промене у концепцији тероризма у резолуцијама Савета безбедности и њихова усклађеност са владајућим јавним дискурсом одвијају се истовремено са настојањем САД и других западних држава да преобликују међународну заједницу и успоставе нови светски поредак. У таквим околностима тероризам почиње да егзистира као офанзивно политичко средство хибридног ратовања, при чему се негативна конотација тероризма експлоатише на два начина. Прво, тероризам постаје политичка оцена нечијег деловања без обзира на природу тако означене активности. Друго, тероризам се употребљава као насилно политичко средство које, у зависности од интереса онога ко цени одређено понашање, неће у свакој ситуацији бити означено као тероризам, већ понекад и као легитиман облик политичке акције. Офанзивни карактер одлуке истовремено води занемаривању научних критеријума у корист политичке сврсисходности при квалификацији неког понашања као терористичког акта. Доминација политичког критеријума при квалификовању терористичког акта утиче на инструментализацију тероризма и његово претварање у ефикасно средство хибридног ратовања. Садржај хибридног ратовања није последица неограниченог избора средстава односно оружја нити њихове софистицираности, већ способности безбедносног менаџмента да у свакој конкретној ситуацији независно од организационог нивоа примени такву комбинацију различитих, али међусобно компатибилних појединачних начина ратовања којом се остварује синергијски ефекат ради реализације претходно постављеног циља. Управо због тога тероризам као облик сложеног политичког насиља постаје предмет експлоатације у сврху хибридног ратовања. На основу резултата истраживања описана су три модела експлотације тероризма у сврху хибридног ратовања. Први модел експлоатације тероризма изведен је из политичке праксе САД да државе за које САД сматрају да користе тероризам као политичко средство ставе на Листу спонзора тероризма. Имајући у виду политички и сваки други утицај који САД имају, овакава пракса и њене последице формално или неформално су прихваћене широм света. Основне последице стављања на Листу спонзора тероризма су санкције, дискредитација у међународној јавности и легитимисање мера против таквих држава, док се у исто време таквом праксом врши притисак на државе које нису на Листи да ускладе своју политику са интересима великих сила. Други модел експлоатације тероризма у сврху хибридног ратовања манифестује се кроз организовање, финансирање, опремање, обуку и усмеравање сурогат снага против влада држава са којима није остварена компатибилност интереса, при чему су сурогат снаге представљене у јавном дискурсу као борци за слободу. Предмет експлоатације у Другом моделу јесте насиље које испуњава теоријске критеријуме да буде означено као тероризам, али је због политичке сврсисходности квалификовано као борба за слободу, отпор против угњетавања и сл. Експлоатација насиља у Другом моделу врши се у циљу промене носилаца политичке власти, стварање аутономних регија односно држава које би биле кооперативне са политиком државе која примењује Други модел или као део шире стратегије управљања безбедносним процесима. Трећи модел експлоатације тероризма у сврху хибридног ратовања подразумева организовање и управљање сурогат снагама које су квалификоване као терористичке организације или се врши инфилтрација појединаца у изворне и самосталне народне побуне ради преузимања руководећих места и управљања њиховим деловањем у складу са интересима државе која предузима Трећи модел. Предмет експлоатације у Трећем моделу јесте насиље које је квалификовано као тероризам, при чему је циљ експлоатације вишеструк: 1. Путем насиља и страха који настаје као последица вршења терористичких аката управља се безбедносном ситуацијом у држави која је мета агресије или у региону који је потребно политички и територијално контролисати, са или без физичког присуства оружаних снага државе која примењује Трећи модел; 2. Стварање страха код одређеног или унапред неодређеног броја држава од потенцијалних напада терористичких организација ради вршења латентног политичког притиска на државе да буде кооперативне, и 3. Стварање разлога за војну интервенцију ради присуства и политичке контроле одређене државе или региона. На основу претходно изнетих резултата истраживања изведен је закључак да први корак у спречавању експлоатације тероризма против наше државе представља отклањање или смањивање потенцијала за друштвене сукобе који настаје услед стварања или продубљивања друштвених противречности. Из тог разлога извршена је анализа нормативно – политичког и институционалног оквира у релевантним областима друштвеног живота. Истраживањем је утврђено да у Републици Србији постоји добар основ за ангажовање и интегрисање свих ресурса друштвене моћи на плану остваривања националне безбедности, али и да постоји потреба да се актуелни политички и безбедносни институционални оквир усклади са таквим могућностима. Као резултат истраживања предложене су три групе мера чија примена треба за резултат да има: отклањање и смањивање опасности од стварања потенцијала за друштвене сукобе; успостављање ефикасног и интегрисаног институционалног оквира за супротстављање политичком насиљу које евентуално проистекне из постојећих противречности и отклањање и смањивање штетних последица таквог политичког насиља. ; U teoriji postoji saglasnost da terorizam predstavlja politički motivisano nasilje i da u tom smislu predstavlja jedan od oblika nasilne političke borbe. Specifična razlika terorizma u odnosu na druge oblike političkog nasilja je primarna usmerenost ka stvaranju, održavanju i eksploataciji straha radi zastrašivanja protivnika i jačanja podrške među pristalicama. Suštinska odstupanja od teorijskih i pravnih kriterijuma pri određivanju terorizma postoje u praksi Saveta bezbednosti. Opšta ocena delovanja Saveta bezbednosti prilikom donošenja rezolucija o terorizmu jeste da prati vladajući politički diskurs u kome su najpre države bile odgovorne za terorizam, da bi potom "slabe", "neodgovorne" i "represivne" države bile odgovorne za omogućavanje delovanja međunarodnih terorističkih organizacija na svojoj teritoriji. Savet bezbednosti usvajao je rezolucije u kojima je terorističke akte određivao spram prirode akta, ali i spram izvršioca čime su svi akti prethodno određene terorističke organizacije kvalifikovani kao teroristički akti. Istraživanjem je utvrđeno i da je prilikom usvajanja pojedinih rezolucija politička svrsishodnost uticala da se istovrsna ponašanja ne kvalifikuju uvek kao teroristički akti. Na osnovu izvedenih zaključaka utvrđeno je da složenost borbe protiv terorizma predstavlja posledicu prvenstva političke svrsishodnosti pri kvalifikovanju akta nasilja kao terorističkog akta, a ne zbog teškoća u definisanju terorizma. Promene u koncepciji terorizma u rezolucijama Saveta bezbednosti i njihova usklađenost sa vladajućim javnim diskursom odvijaju se istovremeno sa nastojanjem SAD i drugih zapadnih država da preoblikuju međunarodnu zajednicu i uspostave novi svetski poredak. U takvim okolnostima terorizam počinje da egzistira kao ofanzivno političko sredstvo hibridnog ratovanja, pri čemu se negativna konotacija terorizma eksploatiše na dva načina. Prvo, terorizam postaje politička ocena nečijeg delovanja bez obzira na prirodu tako označene aktivnosti. Drugo, terorizam se upotrebljava kao nasilno političko sredstvo koje, u zavisnosti od interesa onoga ko ceni određeno ponašanje, neće u svakoj situaciji biti označeno kao terorizam, već ponekad i kao legitiman oblik političke akcije. Ofanzivni karakter odluke istovremeno vodi zanemarivanju naučnih kriterijuma u korist političke svrsishodnosti pri kvalifikaciji nekog ponašanja kao terorističkog akta. Dominacija političkog kriterijuma pri kvalifikovanju terorističkog akta utiče na instrumentalizaciju terorizma i njegovo pretvaranje u efikasno sredstvo hibridnog ratovanja. Sadržaj hibridnog ratovanja nije posledica neograničenog izbora sredstava odnosno oružja niti njihove sofisticiranosti, već sposobnosti bezbednosnog menadžmenta da u svakoj konkretnoj situaciji nezavisno od organizacionog nivoa primeni takvu kombinaciju različitih, ali međusobno kompatibilnih pojedinačnih načina ratovanja kojom se ostvaruje sinergijski efekat radi realizacije prethodno postavljenog cilja. Upravo zbog toga terorizam kao oblik složenog političkog nasilja postaje predmet eksploatacije u svrhu hibridnog ratovanja. Na osnovu rezultata istraživanja opisana su tri modela eksplotacije terorizma u svrhu hibridnog ratovanja. Prvi model eksploatacije terorizma izveden je iz političke prakse SAD da države za koje SAD smatraju da koriste terorizam kao političko sredstvo stave na Listu sponzora terorizma. Imajući u vidu politički i svaki drugi uticaj koji SAD imaju, ovakava praksa i njene posledice formalno ili neformalno su prihvaćene širom sveta. Osnovne posledice stavljanja na Listu sponzora terorizma su sankcije, diskreditacija u međunarodnoj javnosti i legitimisanje mera protiv takvih država, dok se u isto vreme takvom praksom vrši pritisak na države koje nisu na Listi da usklade svoju politiku sa interesima velikih sila. Drugi model eksploatacije terorizma u svrhu hibridnog ratovanja manifestuje se kroz organizovanje, finansiranje, opremanje, obuku i usmeravanje surogat snaga protiv vlada država sa kojima nije ostvarena kompatibilnost interesa, pri čemu su surogat snage predstavljene u javnom diskursu kao borci za slobodu. Predmet eksploatacije u Drugom modelu jeste nasilje koje ispunjava teorijske kriterijume da bude označeno kao terorizam, ali je zbog političke svrsishodnosti kvalifikovano kao borba za slobodu, otpor protiv ugnjetavanja i sl. Eksploatacija nasilja u Drugom modelu vrši se u cilju promene nosilaca političke vlasti, stvaranje autonomnih regija odnosno država koje bi bile kooperativne sa politikom države koja primenjuje Drugi model ili kao deo šire strategije upravljanja bezbednosnim procesima. Treći model eksploatacije terorizma u svrhu hibridnog ratovanja podrazumeva organizovanje i upravljanje surogat snagama koje su kvalifikovane kao terorističke organizacije ili se vrši infiltracija pojedinaca u izvorne i samostalne narodne pobune radi preuzimanja rukovodećih mesta i upravljanja njihovim delovanjem u skladu sa interesima države koja preduzima Treći model. Predmet eksploatacije u Trećem modelu jeste nasilje koje je kvalifikovano kao terorizam, pri čemu je cilj eksploatacije višestruk: 1. Putem nasilja i straha koji nastaje kao posledica vršenja terorističkih akata upravlja se bezbednosnom situacijom u državi koja je meta agresije ili u regionu koji je potrebno politički i teritorijalno kontrolisati, sa ili bez fizičkog prisustva oružanih snaga države koja primenjuje Treći model; 2. Stvaranje straha kod određenog ili unapred neodređenog broja država od potencijalnih napada terorističkih organizacija radi vršenja latentnog političkog pritiska na države da bude kooperativne, i 3. Stvaranje razloga za vojnu intervenciju radi prisustva i političke kontrole određene države ili regiona. Na osnovu prethodno iznetih rezultata istraživanja izveden je zaključak da prvi korak u sprečavanju eksploatacije terorizma protiv naše države predstavlja otklanjanje ili smanjivanje potencijala za društvene sukobe koji nastaje usled stvaranja ili produbljivanja društvenih protivrečnosti. Iz tog razloga izvršena je analiza normativno – političkog i institucionalnog okvira u relevantnim oblastima društvenog života. Istraživanjem je utvrđeno da u Republici Srbiji postoji dobar osnov za angažovanje i integrisanje svih resursa društvene moći na planu ostvarivanja nacionalne bezbednosti, ali i da postoji potreba da se aktuelni politički i bezbednosni institucionalni okvir uskladi sa takvim mogućnostima. Kao rezultat istraživanja predložene su tri grupe mera čija primena treba za rezultat da ima: otklanjanje i smanjivanje opasnosti od stvaranja potencijala za društvene sukobe; uspostavljanje efikasnog i integrisanog institucionalnog okvira za suprotstavljanje političkom nasilju koje eventualno proistekne iz postojećih protivrečnosti i otklanjanje i smanjivanje štetnih posledica takvog političkog nasilja. ; There is a consensus in security studies that terrorism is a politically motivated violence and, therefore, it represents one of the forms of violent political struggle. What distinguishes terrorism from other forms of political violence is its primary focus on creating, maintaining and exploiting fear in order to intimidate opponents and strengthen support among allies. Fundamental deviations from theoretical and legal criteria in determination of terrorism are identified in the pratice of the Security Council. The general assessment of the Security Council's actions related to terrorism is that the Council has been following the prevailing political discourse in which, initially, states in their entirety were responsible for terrorism, and later the blame was put on "weak", "irresponsible" and "repressive" states for enabling international terrorist organizations to operate on their territories. The Security Council passed resolutions in which it classified terrorist acts according to the nature of the act but also to the nature of the perpetrator, which resulted in treating all acts of a previously designated terrorist organization as terrorist acts. The research also determined that during the adoption of certain resolutions, political expediency influenced the fact that similar behaviors do not always qualify as terrorist acts. Based on the previously derived conclusions, it could be said that the complexity of fight against terrorism is a consequence of the primacy of the political criterion in designation of an act of violence as a terrorist act, and not because of the difficulties in defining the notion of terrorism. Changes in the concept of terrorism in the Security Council Resolutions and their harmonization with the prevailing public discourse coincides with the efforts of the United States and other Western countries to reshape the international community and establish a new world order. In such circumstances, terrorism becomes an offensive political tool of hybrid warfare, with the negative connotation of terrorism being exploited in two ways. First, terrorism has become a political assessment of one's actions, regardless of the nature of the such activities. Second, terrorism has become a violent political tool which, depending on the interests of those in the position to evaluate certain behaviors, will not be labeled as terrorism in each situation, but rather as a legitimate form of political action at times. Offensive character of the decision leads to the neglect of scientific criteria in favor of political expediency in the process of terrorist act designation. Dominance of the political criterion in designation of a terrorist act influences the instrumentalisation of terrorism and its transformation into an effective means of hybrid warfare. Content of hybrid warfare is not a consequence of an unlimited variety of weapons used, nor their sophistication, but the ability of security management to apply such combinations of different, yet mutually compatible types of warfare in order to achieve a previously determined aim. These are reasons why terrorism, as a form of complex political violence, is exploited in hybrid warfare. Based on the results of the research, three models of exploitation of terrorism for the purposes of hybrid warfare are described. The First Model of exploitation is derived from the political practice of the United States to put countries on the U.S list of state sponsors of terrorism. In accordance with the political and any other influence that the United States has, this practice and its consequences are formally or informally accepted around the world. The main consequences of being placed on the List are sanctions, discredit on the international level and legitimization of measures against such states, while at the same time putting pressure on countries that are not on the List to harmonize their policies with the interests of great powers. The Second Model of exploitation of terrorism for the purpose of hybrid warfare consists of organizing, financing, equipping, training and directing surrogate forces against the governments of countries with whom compatibility of interests has not been achieved, where surrogate forces are presented in the public discourse as freedom fighters. The subject of exploitation in the Second Model is violence that meets the theoretical criteria to be designated as terrorism. However, due to its political expediency it is qualified as a fight for freedom, resistance against oppression etc. The exploitation of violence used in the second model is done with the intention of shifting political power in order to create autonomous regions or states that would be cooperative with the policy of the state that applies the Second Model or as a part of a broader strategy for managing security processes. The Third Model of exploitation of terrorism for the purposes of hybrid warfare implies organization and managing of surrogate forces that are qualified as terrorist organizations or infiltrating individuals into original and independent popular uprisings in order to take leadership positions and manage their actions in accordance with the interests of the state which apply the Third Model. The subject of exploitation in the Third Model is violence that is qualified as terrorism, with multiple goals: 1. Violence and fear that arises as a result of terrorist acts allows crisis management in the country targeted by aggression or in the region in need of political and territorial control, with or without the physical presence of the armed forces of the State applying the Third Model; 2. Creating fear of potential terrorist attacks in order to exert latent political pressure on states to be cooperative, and 3. Creating reasons for a military intervention which results in physical presence and political control of a certain state or region. Based on the previously presented research results, it may be concluded that the first step to prevent terrorist exploitation against our country should be to eliminate or reduce the potential for social conflicts driven by social contradictions. For this reason, an analysis of the normative - political and institutional framework in the relevant areas of social life was conducted. The research has determined that in the Republic of Serbia there is a good basis for engaging and integrating all resources of national power in terms of achieving national security. In addition, there is a need to harmonize the current political and institutional framework for national security with such possibilities. As a result of the research, three groups of measures have been proposed: elimination or reduction of the potential for social conflicts; establishment of an effective and integrated institutional framework for countering political violence that may arise from the aforementioned contradictions, and elimination and reduction of harmful consequences of such political violence.