The Soviet-Yugoslav relations oscillated in the postwar period from the divergence and conflict to the cooperation and understanding, and the researchers identified three major crisis between Moscow and Belgrade. The first escalation of hostilities took place in the turning 1948, after the IB Resolution, which resulted in the complete disruption of relations between the two countries. The cause of the second crisis was the draft of the LCY (SKJ), which was prepared for adoption at the VII Congress in 1958, and which was assessed in the Soviet Union as revisionist, anti-Marxist, demanding to withdraw from it. Finally, the third serious antagonism of Yugoslav-Soviet relations was initiated by the aggression against Czechoslovakia, which was performed by the USSR and its East European satellites, as well as by the sharp Yugoslav reaction to the act of breaching the international law and military trampling of a sovereign state. ; Рад дoноси кратак преглед југословенско-совјетских односа у послератном периоду, са посебним освртом на тзв. трећу кризу на релацији Београд–Москва, узроковану агресијом СССР на Чехословачку 1968. и оштром југословенском реакцијом на тај чин кршења међународног права.
Local self-government units are key cells of every country’s development, pervading deeply needs and interests of local community members, the citizens of a state, who are considered to be the key factor in survival and development of a community. No successful democratic society can be achieved without a good and effi cient local self-government. For that reason, a special attention needs to be brought to the issue of local self-government units. In Bosnia and Herzegovina, there is a fragmented system of local self-governmentmunits at entity level, with a very low degree of mutual cooperation, which greatly complicates and hinders the functioning of local self-government units at the state level. There is no unity in regulation and compliance of local self-government units functioning, at the state level, with the European Charter of Local Self-Government, or the documents of the Council of Europe, which is at odds with the aspirations of our country in the process of Euro-Atlantic integration with the rest of Europe.
With the establishment of the Croatian - Serbian coalition it could be concluded that the period of political life of Svetozar Pribicević, in which he built himself as a political figure, was crowned by the rejection of the state-legal arguments and historical factors, failing to recognize any difference among the South Slavs. During this period, he managed to impose a new program to his party, agreeing with the view of the national unity of Serbs and Croats, and demanding radical democratic reforms. From 1906 to 1918, the party in the parliament represented almost all Serbian electoral districts in Croatia, mainly relying on the Croatian-Serbian coalition. During his work on the mentioned political course, he succeeded with the creation of the Croatian-Serbian coalition in order to unite their efforts in meeting the "youths" in Maksimir in 1898, and linking the Serbian and Croatian parties to work together and cooperate, which was his goal since the college days. ; У раду ће аутор да прикаже политичко стасавање Светозара Прибићевића у периоду од краја 19.века па до стварања Хрватско-српске коалиције. Настојати ће да пружи преглед и анализу његових основних политичких ставова у вези са српским питањем у Хрватској као и са питањем хрватско-српске сарадње.
Интерпретација историјског значаја печујских рудника угља у политици Краљевине СХС 1918−1921. познат је научни проблем у југословенској и постјугословенским историографијама. Међутим, аутори се нису бавили свеобухватном анализом овог питања. Исто тако, неке од интерпретација и постављених теза су погрешне, како због недостатне контекстуализације, тако и због погрешног тумачења генезе овог проблема. Осим тога, што је и најважније, није уочена веза између економских интереса Краљевине СХС у печујским рудницима и политике коју је водила у Барањи од 1919. и зачуђујућом сарадњом са печујским социјалистима и комунистима, све до епизоде са проглашењем „Барањске републике“. Стога, наш циљ у истраживању ће бити прецизна контекстуализација, реинтерпретација неких од постављених теза и анализа веза између представника Краљевине СХС и политичких кругова у Печују. Настојање југословенске државе да одржи контролу над рудницима и њиховом експлоатацијом, упркос одлукама Конференције мира у Паризу 1919−1920. и притиску сила Антанте да повуче војне и цивилне власти из дела Барање који је Тријанонским мировним споразумом припао Мађарској, довели су до међународног скандала и губитка угледа Краљевине СХС, поготово међу барањским становништвом. ; An interpretation of the historical significance of the coal mines of Pécs in the politics of the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes from 1918 to 1921. The topic is addressed in Yugoslav and post-Yugoslav historiography. However, no comprehensive analysis of the question has been published to date. Furthermore, some of the interpretations and hypotheses presented are incorrect, either because of inadequate contextualisation or because of flawed interpretations of the problem’s origins. Most importantly, previous research has overlooked the connection between the economic interests of the Kingdom in the mines and the policies which it implemented in Baranja from 1919 onwards, besides its unlikely cooperation with the Socialists and Communists of Pécs, until the episode in which the so-called Baranja Republic was proclaimed. Accordingly, the aims of the present research are to delineate precisely the context of the question, to reinterpret some of the existing hypotheses, and to analyse the connections between representatives of the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes and political circles in Pécs. Attempts by the Yugoslav state to maintain control of the mines and their operations — despite the decisions of the Paris Peace Conference of (1919-1920) and pressure by the Allied powers for military and civilian authorities to be withdrawn from those parts of Baranja which had been assigned to Hungary under the terms of Trianon — provoked an international scandal and corresponding loss of face for the Kingdom, particularly among the populace of Baranja.
Словачка заједница у Војводини, односно долноземски Словаци, преко својих политичких представника не само да је поздравила формирање југословенске државе већ је били и активни учесник у овом процесу. Делећи са Србима али и са осталим немађарским народима искуство обесправљености, Словаци су се у очувању свог идентитета у Аустроугарској монархији ослањали и на словенску сарадњу. Она је остваривана кроз културно-уметничке везе које су продубљивале снажан осећај словенске узајамности. Југословенски концепт, сматрали су, представљао је тренутак остварења тог осећаја. Ипак Идеализам државу подстиче, али је не ствара. Обједињени геополитички простор Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца био је врло комплексан. Политичке странке су, већином, прихватиле нову државу али су истрајале на традиционалном концепту и програму својих организација. Последица тога био је сусрет еуфоричног и остваривог осећаја једних са опрезним и подозривим осећајима других. У наступајућем политикантству многе наде су се распршиле а југословенска држава је, на самом свом почетку, преиспитивала свој концепт идентитета. Центри политичке моћи били су ван парламента иако је требало да он буде његово средиште. Државу је оптеретило национално и уставно питање. У таквој атмосфери Словаци су сматрали да је њихово политичко организовање веома битно, као и сарадња са грађанским странкама. Уважавајући сарадњу Чехословачке са Краљевином, они су прихватили монархистички облик владавине иако су имали и склоности ка републиканизму. Подложна утицају Радикалне и Демократске странке, Словачка народна странка је покушавала да сарађује и са једном и са другом. Током доношења одлука о сарадњи била су присутна предизборна обећања али и притисак у вези са савезништвом. Политички лидери Словака: браћа Мичатек - Владимир и Људевит, затим Јанко Буљик и др. имали су велику одговорност у вези са доношењем одлука. Увођење диктатуре 1929. године услед неодрживих искључивих приступа довело је до престанка страначког живота. И Словачка народна странка је престала са радом и више се није реорганизовала. Одређени њени представници, попут Јанка Буљика, прихватали су иницијативе у оквиру опозиције а ради политичке препознатљивости Војводине, али Словаци су као заједница били посвећени очувању свог културно-просветног израза и одрживог економског положаја. ; In the period from 1918 to 1941 political actions of Slovaks in Vojvodina, i.e. within the Kingdom of Yugoslavia, were at first filled with hope. Slovaks welcomed the idea of a south-Slavic state and even participated in their creation through their political representatives. Their most prominent representatives, such as Ljudevit Mičatek, Vladimir Mičatek, Janko Buljik, Igor Štefanik, were all Yugoslav patriots, but also their national community's patriots. Cultural and economical needs had crucial influence on the concept of Slovak political programme. Their party was the Slovak National Party, which was renamed to Slovak National Farmers' Party in 1927. Cooperation of this party with the leading citizens’ parties was directed by the ambition to optimally fulfil the interests of Slovak community. There were also personal animosities present among the leading Slovak representatives, which consequently influenced the political articulation. After the introduction of the Dictatorship in 1929 the activity of Slovak party ceased and was never renewed. In 1932 Slovaks formed the Slovakian Matica (Matica slovačka), whose president became Doctor Janko Buljik. Already at the end of the same year, he became politically active in relation to the signing of the Resolution of Novi Sad. His motives for this engagement were not a result of his supporting the separatism of the state, but the economical progress not only of Vojvodina but the entire country as well. Behind this patriotism of Slovaks in Vojvodina (the so called Lowland Slovaks), there were exceptional state relations between the Republic of Slovakia and the Kingdom of Yugoslavia in the time before the Second World War.
Војвођански покрет је настао као својеврстан израз незадовољства услед економско-политичког положаја Војводине у Краљевини Југославији у периоду када, након убиства краља Александра Карађорђевића, постепено оживљава вишестраначки парламентарни живот. Намера протагониста овог покрета била је да се држава федерализује и да једна од федералних јединица буде и Војводина. Аргументи за овај став тражени су у неодговорној политици режима према Војводини, а која се заснивала на: неуспешној аграрној реформи која је требало да штити социјални мир а довела је до социјалне кризе, неприлагођеној кадровској политици у органима управе, неодмереној пореској политици и необузданој корупцији. Иако је ситуација била тешка а аргументи критике изгледали разложно, није постојала јединствена платформа у вези са страначком артикулацијом проистеклог незадовољства. Ослањајући се на Сомборску а потом и Новосадску резолуцију из 1932. године, група политичара, већина њих учесници у доношењу поменутих резолуција, али хетерогеног страначког порекла, покушала је да, средином четврте деценије прошлог века, створи одговоран политички израз за решење нагомиланих проблема у Војводини. Амбиције су биле велике али су се и потешкоће показале као значајне. Упркос динамичним медијским активностима и беспоштедној кампањи, нарочито током општинских избора 1936. године, Војвођански покрет није изашао из оквира маргиналног политичког субјекта. Разлози за то су вишеструки. Знатан број присталица Војвођанског покрета и поред слагања са основним програмским циљевима није био спреман да напусти своју странку. У тим тренуцима, уместо сарадње долазило је и до парадоксалних политичких ситуација да су доследни представници Војвођанског покрета чија је намера била да оснују странку, упоредо са критиком режима, а некада и чешће критиковали представнике опозиционих странака који су били активни у Војводини. И ово је био својеврсни показатељ да у држави оптерећеној нерешеним националним питањем и без одговарајућег уставног концепта, политички положај Војводине зависи од оствареног антагонизма у вези са територијалним апетитима водећих националних странака Срба и Хрвата. Оваква тенденција у политичком животу Краљевине Југославије није имала разумевања за ставове о уставном одређењу Војводине. Штавише, нерешиви национални проблеми упркос компромису у виду Споразума Цветоковић−Мачек, обесмислили су, за национално сврстано бирачко тело, било какав регионални приступ. Отуд је политички неуспех Војвођанског покрета био очекивана последица у предвечерје Другог светског рата. ; The Vojvodinian Movement arose as an expression of dissatisfaction with the economic and political standing of Vojvodina within the Kingdom of Yugoslavia following the assassination of King Aleksandar Karađorđević, contemporaneous with the gradual formation of a multi-party Parliamentary system. The aim of the movement’s leaders was to federalise the state and to attain federal status for Vojvodina. Arguments for such a position were derived from the irresponsible policies of the regime towards Vojvodina, including failed agrarian reform which was intended to ensure social peace yet provoked a crisis, unreformed hiring practices in the administration, inequitable taxation and rampant corruption. Despite the seeming reasonableness of such critiques in the face of a difficult situation, no unified platform existed among the parties which shared such dissatisfactions. Relying first on the Sombor Resolution and later on the Novi Sad Resolution of 1932, a group of politicians – most of them involved in the passage of the Resolution, albeit belonging to different parties – attempted during the mid-1940s to create a responsible political platform for solving the problems of Vojvodina. The scope of their ambitions was matched by that of the ensuing difficulties. Despite a dynamic media presence and tireless campaign during the municipal elections of 1936, the Vojvođanski pokret or Vojvodinian Movement failed to attain more than a marginal number of seats. This failure can be attributed to several reasons. For instance, a significant number of those sharing the basic aims of the Movement were unwilling to leave their own party. Instead of cooperation, a paradoxical political situation thus arose in which the last representatives of the Movement – whose aim had been to found a party – often spent their harshest critiques not on the regime but rather on members of the opposing parties active in Vojvodina. Such infighting demonstrated that in a state burdened with unresolved ethnic problems and lacking a clear constitutional concept, the political position of Vojvodina depended on the antagonistic territorial appetites of the leading Serb and Croat political parties. Such a tendency in the political life of the Kingdom of Yugoslavia pushed aside the question of Vojvodina’s constitutional status. Moreover, the unresolved ethnic problem – despite attempts at compromise such as the Cvetković-Maček Agreement – rendered any approach at the regional level pointless in the eyes of ethnically-identified voters. The failure of the Vojvodinian Movement was therefore to be expected on the eve of World War II.
