In this paper, we focus on terrorism through the criminal legislation of Bosnia and Herzegovina. In the existing scientific fund, professional literature, various organizations, institutions, political entities, there is not a sufficient degree of agreement to be able to form a court that there is, in general, a generally accepted definition of terrorism. On the other hand, given the various activities and actions, results, effects and consequences of terrorist organizations and terrorists, we must state that there is a very high degree of agreement, that terrorism is one of the biggest security and security threats today. The growing increase in terrorist actions and threats has led to the implementation of new legislative norms in order to better counter terrorism. Organized crime at the international level and terrorist activities increasingly require the connection of states, international organizations through Conventions, Resolutions or Laws. Terrorism acts ambivalently and as a threat to the stability of society, states and their development on a global level. The expansion of terrorism over time has surprised many organizations, institutions, whose goal is to preserve security, where the need for reforms has arisen. Through the laws in Bosnia and Herzegovina, we will see how the legislator has solved the issue of terrorism and what are the consequences for those who do not adhere to them.
Početak dvadeset i prvog veka obeležio je najveći teroristički akt u istoriji čovečanstva, 11. septembar 2001. godine. Samoubilački napadi izvršeni tog dana na teritoriji Sjedinjenih Država su načinom na koji su izvedeni, svojom veličinom i posledicama, osigurali da početak novog milenijuma ostane upamćen u svetu po nagloj ekspanziji međunarodnog terorizma, koji je zbog neposrednih žrtava, materijalnih razaranja, i stalnog straha i nesigurnosti koje izaziva, gotovo sve šokirao i prestravio. Savremeni terorizam, dramatično oslikan kroz 11. septembar, danas predstavlja jedan od ključnih bezbednosnih problema i izazova globalizovanog društva, čiji sve češći, razorniji i smrtonosniji akti jasno ističu njegovu dominaciju nad drugim oblicima ugrožavanja bezbednosti. Ubrzo nakon 11. septembra, predsednik SAD Džordž V. Buš Mlađi objavio je sveopšti, prostorno i vremenski neograničen rat terorizmu, uz podršku većine zemalja u svetu kao i međunarodnih institucija, poput NATO i UN. Ovaj nekonvencionalni rat obuhvatio je mnoštvo vojnih, političkih i legislativnih akcija koje za glavni cilj imaju sprečavanje i suzbijanje terorizma na globalnom nivou. U tu svrhu donesene su posebne protivterorističke strategije kao i mnoštvo podstrategijskih dokumenata, kako u SAD, tako i u Evropskoj uniji kao i u njenim zemljama članicama. Američka nacionalna strategija za borbu protiv terorizma otklonila je propuste protivterorstičke prevencije i rezultirala podizanjem nivoa unutrašnje bezbednosti SAD. Glavni pokazatelj njene efikasnosti je činjenica da su Sjedinjene Države ostale pošteđene velikorazmernih terorističkih napada posle 11. septembra. To nije bio i slučaj sa Evropskom unijom, njihovim najvećim saveznikom, koju je u prvoj deceniji ovog rata Al Kaida prestravila sa dva velika napada (Madrid 2004. i London 2005. godine). Nažalost, EU je još uvek i meta i baza islamističkih ekstremista što predstavlja dokaz, a i najozbiljnije upozorenje, da je njena protivteroristička prevencija, za razliku od američke, u jednom ili više segmenata neadekvatna (propustljiva). ; The beginning of the twenty-first century was marked by the biggest terrorist act in the history of humanity, September 11, 2001. In the way that they were carried out, their size and consequences, suicide attacks committed on that day on the territory of the United States have ensured that the start of the new millennium will be remembered in the world by the rapid expansion of international terrorism, which has shocked and horrified almost everybody due to the direct victims, material damage, the fear and insecurity which evokes. Today, modern terrorism, dramatically portrayed through 9/11, represents one of the key security issues and challenges of a globalized society, whose frequent, more destructive and deadly acts clearly emphasize its domination over the other forms of endangering safety. Shortly after 9/11, the U.S. President George W. Bush Jr. announced an all-out, spatially and temporally unlimited war on terrorism, with the support of most countries in the world as well as international institutions, such as NATO and the UN. This unconventional warfare included a variety of military, political and legislative actions whose main objective is to prevent and combat terrorism on a global level. For this purpose, the special anti-terrorism strategies, and a number of other relevant strategic documents were adopted, both in the USA and in the European Union, as well as in its Member States. The U.S. National Strategy for Combating Terrorism has eliminated the glitches in American anti-terrorism prevention and resulted in raising the level of internal security of the United States. The main indicator of its effectiveness is the fact that the United States have been spared of large-scale terrorist attacks after the 9/11. This was not the case with the European Union, its biggest ally, which in the first decade of this war was terrified with two large attacks by Al Qaeda (Madrid 2004 and London 2005). Unfortunately, the EU is still the target and a base of Islamist extremists, which is an evidence and a most serious warning that its anti-terrorism prevention, unlike the U.S.'s, is in one or more segments inadequate (permeable).
У теорији постоји сагласност да тероризам представља политички мотивисано насиље и да у том смислу представља један од облика насилне политичке борбе. Специфична разлика тероризма у односу на друге облике политичког насиља је примарна усмереност ка стварању, одржавању и експлоатацији страха ради застрашивања противника и јачања подршке међу присталицама. Суштинска одступања од теоријских и правних критеријума при одређивању тероризма постоје у пракси Савета безбедности. Општа оцена деловања Савета безбедности приликом доношења резолуција о тероризму јесте да прати владајући политички дискурс у коме су најпре државе биле одговорне за тероризам, да би потом "слабе", "неодговорне" и "репресивне" државе биле одговорне за омогућавање деловања међународних терористичких организација на својој територији. Савет безбедности усвајао је резолуције у којима је терористичке акте одређивао спрам природе акта, али и спрам извршиоца чиме су сви акти претходно одређене терористичке организације квалификовани као терористички акти. Истраживањем је утврђено и да је приликом усвајања појединих резолуција политичка сврсисходност утицала да се истоврсна понашања не квалификују увек као терористички акти. На основу изведених закључака утврђено је да сложеност борбе против тероризма представља последицу првенства политичке сврсисходности при квалификовању акта насиља као терористичког акта, а не због тешкоћа у дефинисању тероризма. Промене у концепцији тероризма у резолуцијама Савета безбедности и њихова усклађеност са владајућим јавним дискурсом одвијају се истовремено са настојањем САД и других западних држава да преобликују међународну заједницу и успоставе нови светски поредак. У таквим околностима тероризам почиње да егзистира као офанзивно политичко средство хибридног ратовања, при чему се негативна конотација тероризма експлоатише на два начина. Прво, тероризам постаје политичка оцена нечијег деловања без обзира на природу тако означене активности. Друго, тероризам се употребљава као насилно политичко средство које, у зависности од интереса онога ко цени одређено понашање, неће у свакој ситуацији бити означено као тероризам, већ понекад и као легитиман облик политичке акције. Офанзивни карактер одлуке истовремено води занемаривању научних критеријума у корист политичке сврсисходности при квалификацији неког понашања као терористичког акта. Доминација политичког критеријума при квалификовању терористичког акта утиче на инструментализацију тероризма и његово претварање у ефикасно средство хибридног ратовања. Садржај хибридног ратовања није последица неограниченог избора средстава односно оружја нити њихове софистицираности, већ способности безбедносног менаџмента да у свакој конкретној ситуацији независно од организационог нивоа примени такву комбинацију различитих, али међусобно компатибилних појединачних начина ратовања којом се остварује синергијски ефекат ради реализације претходно постављеног циља. Управо због тога тероризам као облик сложеног политичког насиља постаје предмет експлоатације у сврху хибридног ратовања. На основу резултата истраживања описана су три модела експлотације тероризма у сврху хибридног ратовања. Први модел експлоатације тероризма изведен је из политичке праксе САД да државе за које САД сматрају да користе тероризам као политичко средство ставе на Листу спонзора тероризма. Имајући у виду политички и сваки други утицај који САД имају, овакава пракса и њене последице формално или неформално су прихваћене широм света. Основне последице стављања на Листу спонзора тероризма су санкције, дискредитација у међународној јавности и легитимисање мера против таквих држава, док се у исто време таквом праксом врши притисак на државе које нису на Листи да ускладе своју политику са интересима великих сила. Други модел експлоатације тероризма у сврху хибридног ратовања манифестује се кроз организовање, финансирање, опремање, обуку и усмеравање сурогат снага против влада држава са којима није остварена компатибилност интереса, при чему су сурогат снаге представљене у јавном дискурсу као борци за слободу. Предмет експлоатације у Другом моделу јесте насиље које испуњава теоријске критеријуме да буде означено као тероризам, али је због политичке сврсисходности квалификовано као борба за слободу, отпор против угњетавања и сл. Експлоатација насиља у Другом моделу врши се у циљу промене носилаца политичке власти, стварање аутономних регија односно држава које би биле кооперативне са политиком државе која примењује Други модел или као део шире стратегије управљања безбедносним процесима. Трећи модел експлоатације тероризма у сврху хибридног ратовања подразумева организовање и управљање сурогат снагама које су квалификоване као терористичке организације или се врши инфилтрација појединаца у изворне и самосталне народне побуне ради преузимања руководећих места и управљања њиховим деловањем у складу са интересима државе која предузима Трећи модел. Предмет експлоатације у Трећем моделу јесте насиље које је квалификовано као тероризам, при чему је циљ експлоатације вишеструк: 1. Путем насиља и страха који настаје као последица вршења терористичких аката управља се безбедносном ситуацијом у држави која је мета агресије или у региону који је потребно политички и територијално контролисати, са или без физичког присуства оружаних снага државе која примењује Трећи модел; 2. Стварање страха код одређеног или унапред неодређеног броја држава од потенцијалних напада терористичких организација ради вршења латентног политичког притиска на државе да буде кооперативне, и 3. Стварање разлога за војну интервенцију ради присуства и политичке контроле одређене државе или региона. На основу претходно изнетих резултата истраживања изведен је закључак да први корак у спречавању експлоатације тероризма против наше државе представља отклањање или смањивање потенцијала за друштвене сукобе који настаје услед стварања или продубљивања друштвених противречности. Из тог разлога извршена је анализа нормативно – политичког и институционалног оквира у релевантним областима друштвеног живота. Истраживањем је утврђено да у Републици Србији постоји добар основ за ангажовање и интегрисање свих ресурса друштвене моћи на плану остваривања националне безбедности, али и да постоји потреба да се актуелни политички и безбедносни институционални оквир усклади са таквим могућностима. Као резултат истраживања предложене су три групе мера чија примена треба за резултат да има: отклањање и смањивање опасности од стварања потенцијала за друштвене сукобе; успостављање ефикасног и интегрисаног институционалног оквира за супротстављање политичком насиљу које евентуално проистекне из постојећих противречности и отклањање и смањивање штетних последица таквог политичког насиља. ; U teoriji postoji saglasnost da terorizam predstavlja politički motivisano nasilje i da u tom smislu predstavlja jedan od oblika nasilne političke borbe. Specifična razlika terorizma u odnosu na druge oblike političkog nasilja je primarna usmerenost ka stvaranju, održavanju i eksploataciji straha radi zastrašivanja protivnika i jačanja podrške među pristalicama. Suštinska odstupanja od teorijskih i pravnih kriterijuma pri određivanju terorizma postoje u praksi Saveta bezbednosti. Opšta ocena delovanja Saveta bezbednosti prilikom donošenja rezolucija o terorizmu jeste da prati vladajući politički diskurs u kome su najpre države bile odgovorne za terorizam, da bi potom "slabe", "neodgovorne" i "represivne" države bile odgovorne za omogućavanje delovanja međunarodnih terorističkih organizacija na svojoj teritoriji. Savet bezbednosti usvajao je rezolucije u kojima je terorističke akte određivao spram prirode akta, ali i spram izvršioca čime su svi akti prethodno određene terorističke organizacije kvalifikovani kao teroristički akti. Istraživanjem je utvrđeno i da je prilikom usvajanja pojedinih rezolucija politička svrsishodnost uticala da se istovrsna ponašanja ne kvalifikuju uvek kao teroristički akti. Na osnovu izvedenih zaključaka utvrđeno je da složenost borbe protiv terorizma predstavlja posledicu prvenstva političke svrsishodnosti pri kvalifikovanju akta nasilja kao terorističkog akta, a ne zbog teškoća u definisanju terorizma. Promene u koncepciji terorizma u rezolucijama Saveta bezbednosti i njihova usklađenost sa vladajućim javnim diskursom odvijaju se istovremeno sa nastojanjem SAD i drugih zapadnih država da preoblikuju međunarodnu zajednicu i uspostave novi svetski poredak. U takvim okolnostima terorizam počinje da egzistira kao ofanzivno političko sredstvo hibridnog ratovanja, pri čemu se negativna konotacija terorizma eksploatiše na dva načina. Prvo, terorizam postaje politička ocena nečijeg delovanja bez obzira na prirodu tako označene aktivnosti. Drugo, terorizam se upotrebljava kao nasilno političko sredstvo koje, u zavisnosti od interesa onoga ko ceni određeno ponašanje, neće u svakoj situaciji biti označeno kao terorizam, već ponekad i kao legitiman oblik političke akcije. Ofanzivni karakter odluke istovremeno vodi zanemarivanju naučnih kriterijuma u korist političke svrsishodnosti pri kvalifikaciji nekog ponašanja kao terorističkog akta. Dominacija političkog kriterijuma pri kvalifikovanju terorističkog akta utiče na instrumentalizaciju terorizma i njegovo pretvaranje u efikasno sredstvo hibridnog ratovanja. Sadržaj hibridnog ratovanja nije posledica neograničenog izbora sredstava odnosno oružja niti njihove sofisticiranosti, već sposobnosti bezbednosnog menadžmenta da u svakoj konkretnoj situaciji nezavisno od organizacionog nivoa primeni takvu kombinaciju različitih, ali međusobno kompatibilnih pojedinačnih načina ratovanja kojom se ostvaruje sinergijski efekat radi realizacije prethodno postavljenog cilja. Upravo zbog toga terorizam kao oblik složenog političkog nasilja postaje predmet eksploatacije u svrhu hibridnog ratovanja. Na osnovu rezultata istraživanja opisana su tri modela eksplotacije terorizma u svrhu hibridnog ratovanja. Prvi model eksploatacije terorizma izveden je iz političke prakse SAD da države za koje SAD smatraju da koriste terorizam kao političko sredstvo stave na Listu sponzora terorizma. Imajući u vidu politički i svaki drugi uticaj koji SAD imaju, ovakava praksa i njene posledice formalno ili neformalno su prihvaćene širom sveta. Osnovne posledice stavljanja na Listu sponzora terorizma su sankcije, diskreditacija u međunarodnoj javnosti i legitimisanje mera protiv takvih država, dok se u isto vreme takvom praksom vrši pritisak na države koje nisu na Listi da usklade svoju politiku sa interesima velikih sila. Drugi model eksploatacije terorizma u svrhu hibridnog ratovanja manifestuje se kroz organizovanje, finansiranje, opremanje, obuku i usmeravanje surogat snaga protiv vlada država sa kojima nije ostvarena kompatibilnost interesa, pri čemu su surogat snage predstavljene u javnom diskursu kao borci za slobodu. Predmet eksploatacije u Drugom modelu jeste nasilje koje ispunjava teorijske kriterijume da bude označeno kao terorizam, ali je zbog političke svrsishodnosti kvalifikovano kao borba za slobodu, otpor protiv ugnjetavanja i sl. Eksploatacija nasilja u Drugom modelu vrši se u cilju promene nosilaca političke vlasti, stvaranje autonomnih regija odnosno država koje bi bile kooperativne sa politikom države koja primenjuje Drugi model ili kao deo šire strategije upravljanja bezbednosnim procesima. Treći model eksploatacije terorizma u svrhu hibridnog ratovanja podrazumeva organizovanje i upravljanje surogat snagama koje su kvalifikovane kao terorističke organizacije ili se vrši infiltracija pojedinaca u izvorne i samostalne narodne pobune radi preuzimanja rukovodećih mesta i upravljanja njihovim delovanjem u skladu sa interesima države koja preduzima Treći model. Predmet eksploatacije u Trećem modelu jeste nasilje koje je kvalifikovano kao terorizam, pri čemu je cilj eksploatacije višestruk: 1. Putem nasilja i straha koji nastaje kao posledica vršenja terorističkih akata upravlja se bezbednosnom situacijom u državi koja je meta agresije ili u regionu koji je potrebno politički i teritorijalno kontrolisati, sa ili bez fizičkog prisustva oružanih snaga države koja primenjuje Treći model; 2. Stvaranje straha kod određenog ili unapred neodređenog broja država od potencijalnih napada terorističkih organizacija radi vršenja latentnog političkog pritiska na države da bude kooperativne, i 3. Stvaranje razloga za vojnu intervenciju radi prisustva i političke kontrole određene države ili regiona. Na osnovu prethodno iznetih rezultata istraživanja izveden je zaključak da prvi korak u sprečavanju eksploatacije terorizma protiv naše države predstavlja otklanjanje ili smanjivanje potencijala za društvene sukobe koji nastaje usled stvaranja ili produbljivanja društvenih protivrečnosti. Iz tog razloga izvršena je analiza normativno – političkog i institucionalnog okvira u relevantnim oblastima društvenog života. Istraživanjem je utvrđeno da u Republici Srbiji postoji dobar osnov za angažovanje i integrisanje svih resursa društvene moći na planu ostvarivanja nacionalne bezbednosti, ali i da postoji potreba da se aktuelni politički i bezbednosni institucionalni okvir uskladi sa takvim mogućnostima. Kao rezultat istraživanja predložene su tri grupe mera čija primena treba za rezultat da ima: otklanjanje i smanjivanje opasnosti od stvaranja potencijala za društvene sukobe; uspostavljanje efikasnog i integrisanog institucionalnog okvira za suprotstavljanje političkom nasilju koje eventualno proistekne iz postojećih protivrečnosti i otklanjanje i smanjivanje štetnih posledica takvog političkog nasilja. ; There is a consensus in security studies that terrorism is a politically motivated violence and, therefore, it represents one of the forms of violent political struggle. What distinguishes terrorism from other forms of political violence is its primary focus on creating, maintaining and exploiting fear in order to intimidate opponents and strengthen support among allies. Fundamental deviations from theoretical and legal criteria in determination of terrorism are identified in the pratice of the Security Council. The general assessment of the Security Council's actions related to terrorism is that the Council has been following the prevailing political discourse in which, initially, states in their entirety were responsible for terrorism, and later the blame was put on "weak", "irresponsible" and "repressive" states for enabling international terrorist organizations to operate on their territories. The Security Council passed resolutions in which it classified terrorist acts according to the nature of the act but also to the nature of the perpetrator, which resulted in treating all acts of a previously designated terrorist organization as terrorist acts. The research also determined that during the adoption of certain resolutions, political expediency influenced the fact that similar behaviors do not always qualify as terrorist acts. Based on the previously derived conclusions, it could be said that the complexity of fight against terrorism is a consequence of the primacy of the political criterion in designation of an act of violence as a terrorist act, and not because of the difficulties in defining the notion of terrorism. Changes in the concept of terrorism in the Security Council Resolutions and their harmonization with the prevailing public discourse coincides with the efforts of the United States and other Western countries to reshape the international community and establish a new world order. In such circumstances, terrorism becomes an offensive political tool of hybrid warfare, with the negative connotation of terrorism being exploited in two ways. First, terrorism has become a political assessment of one's actions, regardless of the nature of the such activities. Second, terrorism has become a violent political tool which, depending on the interests of those in the position to evaluate certain behaviors, will not be labeled as terrorism in each situation, but rather as a legitimate form of political action at times. Offensive character of the decision leads to the neglect of scientific criteria in favor of political expediency in the process of terrorist act designation. Dominance of the political criterion in designation of a terrorist act influences the instrumentalisation of terrorism and its transformation into an effective means of hybrid warfare. Content of hybrid warfare is not a consequence of an unlimited variety of weapons used, nor their sophistication, but the ability of security management to apply such combinations of different, yet mutually compatible types of warfare in order to achieve a previously determined aim. These are reasons why terrorism, as a form of complex political violence, is exploited in hybrid warfare. Based on the results of the research, three models of exploitation of terrorism for the purposes of hybrid warfare are described. The First Model of exploitation is derived from the political practice of the United States to put countries on the U.S list of state sponsors of terrorism. In accordance with the political and any other influence that the United States has, this practice and its consequences are formally or informally accepted around the world. The main consequences of being placed on the List are sanctions, discredit on the international level and legitimization of measures against such states, while at the same time putting pressure on countries that are not on the List to harmonize their policies with the interests of great powers. The Second Model of exploitation of terrorism for the purpose of hybrid warfare consists of organizing, financing, equipping, training and directing surrogate forces against the governments of countries with whom compatibility of interests has not been achieved, where surrogate forces are presented in the public discourse as freedom fighters. The subject of exploitation in the Second Model is violence that meets the theoretical criteria to be designated as terrorism. However, due to its political expediency it is qualified as a fight for freedom, resistance against oppression etc. The exploitation of violence used in the second model is done with the intention of shifting political power in order to create autonomous regions or states that would be cooperative with the policy of the state that applies the Second Model or as a part of a broader strategy for managing security processes. The Third Model of exploitation of terrorism for the purposes of hybrid warfare implies organization and managing of surrogate forces that are qualified as terrorist organizations or infiltrating individuals into original and independent popular uprisings in order to take leadership positions and manage their actions in accordance with the interests of the state which apply the Third Model. The subject of exploitation in the Third Model is violence that is qualified as terrorism, with multiple goals: 1. Violence and fear that arises as a result of terrorist acts allows crisis management in the country targeted by aggression or in the region in need of political and territorial control, with or without the physical presence of the armed forces of the State applying the Third Model; 2. Creating fear of potential terrorist attacks in order to exert latent political pressure on states to be cooperative, and 3. Creating reasons for a military intervention which results in physical presence and political control of a certain state or region. Based on the previously presented research results, it may be concluded that the first step to prevent terrorist exploitation against our country should be to eliminate or reduce the potential for social conflicts driven by social contradictions. For this reason, an analysis of the normative - political and institutional framework in the relevant areas of social life was conducted. The research has determined that in the Republic of Serbia there is a good basis for engaging and integrating all resources of national power in terms of achieving national security. In addition, there is a need to harmonize the current political and institutional framework for national security with such possibilities. As a result of the research, three groups of measures have been proposed: elimination or reduction of the potential for social conflicts; establishment of an effective and integrated institutional framework for countering political violence that may arise from the aforementioned contradictions, and elimination and reduction of harmful consequences of such political violence.
The article is part of a wider discussion on & the assessment of the global terrorism threat since 2001. Terrorism considered the most dangerous & urgent security threat of today. The text focuses on the three major terrorist attacks in recent history: USA (2001), Madrid (2004) & London (2005). The text examines whether terrorism still remains an indirect strategy in the globalization era. The author analyses the effects of previous terrorist attacks in the assessment of terrorism by politicians, looking at the impact of this assessment on further developments in international relations, both on the regional & global level. The article studies the links between the imminence of a terrorist threat & individual Western countries' approaches to the Islamic world & immigrants coming from this world. The author focuses on global terrorism threat assessment at the theoretical level, introducing the main schools of thought & approaches. Adapted from the source document.
Since the beginning of the second Chechen war, Russia has experienced several shifts in domestic policy. From the very start of his presidency, Vladimir Putin pursued a policy of consolidating power while facing both the external and internal enemy represented by Chechen rebels. As a side effect, this has brought about an outburst of xenophobia and racism that has turned against all Caucasians. The antiterrorist campaign has had broad consequences, even outside the security field. The campaign, which was based on economic arguments, began with attacks on the media tycoons Vladimir Gusinskii and Boris Beresovskii, and was later widened to other selected oligarchs. Another set of changes brought about reforms to almost every aspect of state organization, including everything from the parliamentary electoral system to the local representative elections. Although it had been planned for a long time, the core of the reforms was enacted after the tragedy in Beslan in September 2004.
The relation between the working of democratic systems today and the exploitation of "modern" forms of politically motivated extreme violence, especially the different types of subversive terrorism, has been an object of thorough study and discussion at most varied levels in the course of recent decades, often with contradictory results. This is not a surprise bearing in mind the diversity of bases for such study and discussion, as well as the complexity and changing nature of the subject matter itself, and last but not least, also the deforming impact of different political factors which in many a case predetermined both the horizon of discussions and the character of "politically correct" or at least acceptable conclusions. This does not apply just to decayed political and propagandist writings displaying a remarkable dose of cynicism and lack of shame in serving the interests of power which decided who would be labelled "terrorist" or "freedom fighter", or else. There is a number of scientific works defending the principles and values of democracy which also display apparent effort to a priori exclude raising a particular problem in full in order to prevent any doubt being cast on the purposefulness and justifiability of traditional approaches to and standpoints regarding the assessment of political violence and extremism. At the same time, polemics regarding terrorism had a large impact. Discussions about terrorism changed the way the public felt about both terrorism as a particular category of extremist violence, and politically motivated violence and extremism as such, propagating and reinforcing the view of political violence (acceptance of violent methods of political fight including terrorism) as an utterly undemocratic and anti-democratic behaviour and as a key characteristic of extremism. There is a growing tendency in substantial part of the public in democratic countries today to a priori associate manifestations of extremist orientation with acts of politically motivated violence, and to identify ...
This study analyses the causes of the fall of the Chechen state after its de facto independence (1996-1999) following the so-called First Russian-Chechen War (1994-1996). The failed incursion of the (predominantly Wahhabi) Chechen-Dagestani guerillas in Dagestan (August 1999), designed to inflame a regional rebellion against Russia, resulted in the current Second Russian-Chechen War. The Chechen state's failure was mainly caused by internal factors, primarily the 'clanish' division of Chechen society & customary legal norms (eg., blood feuds), but also the spread of political Islam & the expansion of North Caucasian Wahhabism. Considering recent attempts to extend the conflict over Chechnya's borders, this field continues to be of immense import. In Dagestan, Ingushetia, Kabardino-Balkaria & elsewhere, processes similar to those being studied may be better understood following this study. Adapted from the source document.
At the beginning of the 21st century Europe needs to address terrorist threats more than ever. Both the EU member states & the EU institutions are adopting a whole range of measures to prevent & to fight terrorism. Nevertheless, some of these measures endanger human rights & freedoms. Paradoxically, efforts to enhance security of state could therefore decrease the security of individuals. This article uses the concept of securitization to analyze this process, & attempts to answer the question as to what extent the securitization of terrorism is taking place in the EU. This is done by analyzing some counter-terrorist measures & their perception by the general public. In an extreme case, an intensive securitization could transform current liberal democracies into post-democracies. Adapted from the source document.
