Suchergebnisse

In this paper, we focus on terrorism through the criminal legislation of Bosnia and Herzegovina. In the existing scientific fund, professional literature, various organizations, institutions, political entities, there is not a sufficient degree of agreement to be able to form a court that there is, in general, a generally accepted definition of terrorism. On the other hand, given the various activities and actions, results, effects and consequences of terrorist organizations and terrorists, we must state that there is a very high degree of agreement, that terrorism is one of the biggest security and security threats today. The growing increase in terrorist actions and threats has led to the implementation of new legislative norms in order to better counter terrorism. Organized crime at the international level and terrorist activities increasingly require the connection of states, international organizations through Conventions, Resolutions or Laws. Terrorism acts ambivalently and as a threat to the stability of society, states and their development on a global level. The expansion of terrorism over time has surprised many organizations, institutions, whose goal is to preserve security, where the need for reforms has arisen. Through the laws in Bosnia and Herzegovina, we will see how the legislator has solved the issue of terrorism and what are the consequences for those who do not adhere to them.

Početak dvadeset i prvog veka obeležio je najveći teroristički akt u istoriji čovečanstva, 11. septembar 2001. godine. Samoubilački napadi izvršeni tog dana na teritoriji Sjedinjenih Država su načinom na koji su izvedeni, svojom veličinom i posledicama, osigurali da početak novog milenijuma ostane upamćen u svetu po nagloj ekspanziji međunarodnog terorizma, koji je zbog neposrednih žrtava, materijalnih razaranja, i stalnog straha i nesigurnosti koje izaziva, gotovo sve šokirao i prestravio. Savremeni terorizam, dramatično oslikan kroz 11. septembar, danas predstavlja jedan od ključnih bezbednosnih problema i izazova globalizovanog društva, čiji sve češći, razorniji i smrtonosniji akti jasno ističu njegovu dominaciju nad drugim oblicima ugrožavanja bezbednosti. Ubrzo nakon 11. septembra, predsednik SAD Džordž V. Buš Mlađi objavio je sveopšti, prostorno i vremenski neograničen rat terorizmu, uz podršku većine zemalja u svetu kao i međunarodnih institucija, poput NATO i UN. Ovaj nekonvencionalni rat obuhvatio je mnoštvo vojnih, političkih i legislativnih akcija koje za glavni cilj imaju sprečavanje i suzbijanje terorizma na globalnom nivou. U tu svrhu donesene su posebne protivterorističke strategije kao i mnoštvo podstrategijskih dokumenata, kako u SAD, tako i u Evropskoj uniji kao i u njenim zemljama članicama. Američka nacionalna strategija za borbu protiv terorizma otklonila je propuste protivterorstičke prevencije i rezultirala podizanjem nivoa unutrašnje bezbednosti SAD. Glavni pokazatelj njene efikasnosti je činjenica da su Sjedinjene Države ostale pošteđene velikorazmernih terorističkih napada posle 11. septembra. To nije bio i slučaj sa Evropskom unijom, njihovim najvećim saveznikom, koju je u prvoj deceniji ovog rata Al Kaida prestravila sa dva velika napada (Madrid 2004. i London 2005. godine). Nažalost, EU je još uvek i meta i baza islamističkih ekstremista što predstavlja dokaz, a i najozbiljnije upozorenje, da je njena protivteroristička prevencija, za razliku od američke, u jednom ili više segmenata neadekvatna (propustljiva). ; The beginning of the twenty-first century was marked by the biggest terrorist act in the history of humanity, September 11, 2001. In the way that they were carried out, their size and consequences, suicide attacks committed on that day on the territory of the United States have ensured that the start of the new millennium will be remembered in the world by the rapid expansion of international terrorism, which has shocked and horrified almost everybody due to the direct victims, material damage, the fear and insecurity which evokes. Today, modern terrorism, dramatically portrayed through 9/11, represents one of the key security issues and challenges of a globalized society, whose frequent, more destructive and deadly acts clearly emphasize its domination over the other forms of endangering safety. Shortly after 9/11, the U.S. President George W. Bush Jr. announced an all-out, spatially and temporally unlimited war on terrorism, with the support of most countries in the world as well as international institutions, such as NATO and the UN. This unconventional warfare included a variety of military, political and legislative actions whose main objective is to prevent and combat terrorism on a global level. For this purpose, the special anti-terrorism strategies, and a number of other relevant strategic documents were adopted, both in the USA and in the European Union, as well as in its Member States. The U.S. National Strategy for Combating Terrorism has eliminated the glitches in American anti-terrorism prevention and resulted in raising the level of internal security of the United States. The main indicator of its effectiveness is the fact that the United States have been spared of large-scale terrorist attacks after the 9/11. This was not the case with the European Union, its biggest ally, which in the first decade of this war was terrified with two large attacks by Al Qaeda (Madrid 2004 and London 2005). Unfortunately, the EU is still the target and a base of Islamist extremists, which is an evidence and a most serious warning that its anti-terrorism prevention, unlike the U.S.'s, is in one or more segments inadequate (permeable).

У теорији постоји сагласност да тероризам представља политички мотивисано насиље и да у том смислу представља један од облика насилне политичке борбе. Специфична разлика тероризма у односу на друге облике политичког насиља је примарна усмереност ка стварању, одржавању и експлоатацији страха ради застрашивања противника и јачања подршке међу присталицама. Суштинска одступања од теоријских и правних критеријума при одређивању тероризма постоје у пракси Савета безбедности. Општа оцена деловања Савета безбедности приликом доношења резолуција о тероризму јесте да прати владајући политички дискурс у коме су најпре државе биле одговорне за тероризам, да би потом "слабе", "неодговорне" и "репресивне" државе биле одговорне за омогућавање деловања међународних терористичких организација на својој територији. Савет безбедности усвајао је резолуције у којима је терористичке акте одређивао спрам природе акта, али и спрам извршиоца чиме су сви акти претходно одређене терористичке организације квалификовани као терористички акти. Истраживањем је утврђено и да је приликом усвајања појединих резолуција политичка сврсисходност утицала да се истоврсна понашања не квалификују увек као терористички акти. На основу изведених закључака утврђено је да сложеност борбе против тероризма представља последицу првенства политичке сврсисходности при квалификовању акта насиља као терористичког акта, а не због тешкоћа у дефинисању тероризма. Промене у концепцији тероризма у резолуцијама Савета безбедности и њихова усклађеност са владајућим јавним дискурсом одвијају се истовремено са настојањем САД и других западних држава да преобликују међународну заједницу и успоставе нови светски поредак. У таквим околностима тероризам почиње да егзистира као офанзивно политичко средство хибридног ратовања, при чему се негативна конотација тероризма експлоатише на два начина. Прво, тероризам постаје политичка оцена нечијег деловања без обзира на природу тако означене активности. Друго, тероризам се употребљава као насилно политичко средство које, у зависности од интереса онога ко цени одређено понашање, неће у свакој ситуацији бити означено као тероризам, већ понекад и као легитиман облик политичке акције. Офанзивни карактер одлуке истовремено води занемаривању научних критеријума у корист политичке сврсисходности при квалификацији неког понашања као терористичког акта. Доминација политичког критеријума при квалификовању терористичког акта утиче на инструментализацију тероризма и његово претварање у ефикасно средство хибридног ратовања. Садржај хибридног ратовања није последица неограниченог избора средстава односно оружја нити њихове софистицираности, већ способности безбедносног менаџмента да у свакој конкретној ситуацији независно од организационог нивоа примени такву комбинацију различитих, али међусобно компатибилних појединачних начина ратовања којом се остварује синергијски ефекат ради реализације претходно постављеног циља. Управо због тога тероризам као облик сложеног политичког насиља постаје предмет експлоатације у сврху хибридног ратовања. На основу резултата истраживања описана су три модела експлотације тероризма у сврху хибридног ратовања. Први модел експлоатације тероризма изведен је из политичке праксе САД да државе за које САД сматрају да користе тероризам као политичко средство ставе на Листу спонзора тероризма. Имајући у виду политички и сваки други утицај који САД имају, овакава пракса и њене последице формално или неформално су прихваћене широм света. Основне последице стављања на Листу спонзора тероризма су санкције, дискредитација у међународној јавности и легитимисање мера против таквих држава, док се у исто време таквом праксом врши притисак на државе које нису на Листи да ускладе своју политику са интересима великих сила. Други модел експлоатације тероризма у сврху хибридног ратовања манифестује се кроз организовање, финансирање, опремање, обуку и усмеравање сурогат снага против влада држава са којима није остварена компатибилност интереса, при чему су сурогат снаге представљене у јавном дискурсу као борци за слободу. Предмет експлоатације у Другом моделу јесте насиље које испуњава теоријске критеријуме да буде означено као тероризам, али је због политичке сврсисходности квалификовано као борба за слободу, отпор против угњетавања и сл. Експлоатација насиља у Другом моделу врши се у циљу промене носилаца политичке власти, стварање аутономних регија односно држава које би биле кооперативне са политиком државе која примењује Други модел или као део шире стратегије управљања безбедносним процесима. Трећи модел експлоатације тероризма у сврху хибридног ратовања подразумева организовање и управљање сурогат снагама које су квалификоване као терористичке организације или се врши инфилтрација појединаца у изворне и самосталне народне побуне ради преузимања руководећих места и управљања њиховим деловањем у складу са интересима државе која предузима Трећи модел. Предмет експлоатације у Трећем моделу јесте насиље које је квалификовано као тероризам, при чему је циљ експлоатације вишеструк: 1. Путем насиља и страха који настаје као последица вршења терористичких аката управља се безбедносном ситуацијом у држави која је мета агресије или у региону који је потребно политички и територијално контролисати, са или без физичког присуства оружаних снага државе која примењује Трећи модел; 2. Стварање страха код одређеног или унапред неодређеног броја држава од потенцијалних напада терористичких организација ради вршења латентног политичког притиска на државе да буде кооперативне, и 3. Стварање разлога за војну интервенцију ради присуства и политичке контроле одређене државе или региона. На основу претходно изнетих резултата истраживања изведен је закључак да први корак у спречавању експлоатације тероризма против наше државе представља отклањање или смањивање потенцијала за друштвене сукобе који настаје услед стварања или продубљивања друштвених противречности. Из тог разлога извршена је анализа нормативно – политичког и институционалног оквира у релевантним областима друштвеног живота. Истраживањем је утврђено да у Републици Србији постоји добар основ за ангажовање и интегрисање свих ресурса друштвене моћи на плану остваривања националне безбедности, али и да постоји потреба да се актуелни политички и безбедносни институционални оквир усклади са таквим могућностима. Као резултат истраживања предложене су три групе мера чија примена треба за резултат да има: отклањање и смањивање опасности од стварања потенцијала за друштвене сукобе; успостављање ефикасног и интегрисаног институционалног оквира за супротстављање политичком насиљу које евентуално проистекне из постојећих противречности и отклањање и смањивање штетних последица таквог политичког насиља. ; U teoriji postoji saglasnost da terorizam predstavlja politički motivisano nasilje i da u tom smislu predstavlja jedan od oblika nasilne političke borbe. Specifična razlika terorizma u odnosu na druge oblike političkog nasilja je primarna usmerenost ka stvaranju, održavanju i eksploataciji straha radi zastrašivanja protivnika i jačanja podrške među pristalicama. Suštinska odstupanja od teorijskih i pravnih kriterijuma pri određivanju terorizma postoje u praksi Saveta bezbednosti. Opšta ocena delovanja Saveta bezbednosti prilikom donošenja rezolucija o terorizmu jeste da prati vladajući politički diskurs u kome su najpre države bile odgovorne za terorizam, da bi potom "slabe", "neodgovorne" i "represivne" države bile odgovorne za omogućavanje delovanja međunarodnih terorističkih organizacija na svojoj teritoriji. Savet bezbednosti usvajao je rezolucije u kojima je terorističke akte određivao spram prirode akta, ali i spram izvršioca čime su svi akti prethodno određene terorističke organizacije kvalifikovani kao teroristički akti. Istraživanjem je utvrđeno i da je prilikom usvajanja pojedinih rezolucija politička svrsishodnost uticala da se istovrsna ponašanja ne kvalifikuju uvek kao teroristički akti. Na osnovu izvedenih zaključaka utvrđeno je da složenost borbe protiv terorizma predstavlja posledicu prvenstva političke svrsishodnosti pri kvalifikovanju akta nasilja kao terorističkog akta, a ne zbog teškoća u definisanju terorizma. Promene u koncepciji terorizma u rezolucijama Saveta bezbednosti i njihova usklađenost sa vladajućim javnim diskursom odvijaju se istovremeno sa nastojanjem SAD i drugih zapadnih država da preoblikuju međunarodnu zajednicu i uspostave novi svetski poredak. U takvim okolnostima terorizam počinje da egzistira kao ofanzivno političko sredstvo hibridnog ratovanja, pri čemu se negativna konotacija terorizma eksploatiše na dva načina. Prvo, terorizam postaje politička ocena nečijeg delovanja bez obzira na prirodu tako označene aktivnosti. Drugo, terorizam se upotrebljava kao nasilno političko sredstvo koje, u zavisnosti od interesa onoga ko ceni određeno ponašanje, neće u svakoj situaciji biti označeno kao terorizam, već ponekad i kao legitiman oblik političke akcije. Ofanzivni karakter odluke istovremeno vodi zanemarivanju naučnih kriterijuma u korist političke svrsishodnosti pri kvalifikaciji nekog ponašanja kao terorističkog akta. Dominacija političkog kriterijuma pri kvalifikovanju terorističkog akta utiče na instrumentalizaciju terorizma i njegovo pretvaranje u efikasno sredstvo hibridnog ratovanja. Sadržaj hibridnog ratovanja nije posledica neograničenog izbora sredstava odnosno oružja niti njihove sofisticiranosti, već sposobnosti bezbednosnog menadžmenta da u svakoj konkretnoj situaciji nezavisno od organizacionog nivoa primeni takvu kombinaciju različitih, ali međusobno kompatibilnih pojedinačnih načina ratovanja kojom se ostvaruje sinergijski efekat radi realizacije prethodno postavljenog cilja. Upravo zbog toga terorizam kao oblik složenog političkog nasilja postaje predmet eksploatacije u svrhu hibridnog ratovanja. Na osnovu rezultata istraživanja opisana su tri modela eksplotacije terorizma u svrhu hibridnog ratovanja. Prvi model eksploatacije terorizma izveden je iz političke prakse SAD da države za koje SAD smatraju da koriste terorizam kao političko sredstvo stave na Listu sponzora terorizma. Imajući u vidu politički i svaki drugi uticaj koji SAD imaju, ovakava praksa i njene posledice formalno ili neformalno su prihvaćene širom sveta. Osnovne posledice stavljanja na Listu sponzora terorizma su sankcije, diskreditacija u međunarodnoj javnosti i legitimisanje mera protiv takvih država, dok se u isto vreme takvom praksom vrši pritisak na države koje nisu na Listi da usklade svoju politiku sa interesima velikih sila. Drugi model eksploatacije terorizma u svrhu hibridnog ratovanja manifestuje se kroz organizovanje, finansiranje, opremanje, obuku i usmeravanje surogat snaga protiv vlada država sa kojima nije ostvarena kompatibilnost interesa, pri čemu su surogat snage predstavljene u javnom diskursu kao borci za slobodu. Predmet eksploatacije u Drugom modelu jeste nasilje koje ispunjava teorijske kriterijume da bude označeno kao terorizam, ali je zbog političke svrsishodnosti kvalifikovano kao borba za slobodu, otpor protiv ugnjetavanja i sl. Eksploatacija nasilja u Drugom modelu vrši se u cilju promene nosilaca političke vlasti, stvaranje autonomnih regija odnosno država koje bi bile kooperativne sa politikom države koja primenjuje Drugi model ili kao deo šire strategije upravljanja bezbednosnim procesima. Treći model eksploatacije terorizma u svrhu hibridnog ratovanja podrazumeva organizovanje i upravljanje surogat snagama koje su kvalifikovane kao terorističke organizacije ili se vrši infiltracija pojedinaca u izvorne i samostalne narodne pobune radi preuzimanja rukovodećih mesta i upravljanja njihovim delovanjem u skladu sa interesima države koja preduzima Treći model. Predmet eksploatacije u Trećem modelu jeste nasilje koje je kvalifikovano kao terorizam, pri čemu je cilj eksploatacije višestruk: 1. Putem nasilja i straha koji nastaje kao posledica vršenja terorističkih akata upravlja se bezbednosnom situacijom u državi koja je meta agresije ili u regionu koji je potrebno politički i teritorijalno kontrolisati, sa ili bez fizičkog prisustva oružanih snaga države koja primenjuje Treći model; 2. Stvaranje straha kod određenog ili unapred neodređenog broja država od potencijalnih napada terorističkih organizacija radi vršenja latentnog političkog pritiska na države da bude kooperativne, i 3. Stvaranje razloga za vojnu intervenciju radi prisustva i političke kontrole određene države ili regiona. Na osnovu prethodno iznetih rezultata istraživanja izveden je zaključak da prvi korak u sprečavanju eksploatacije terorizma protiv naše države predstavlja otklanjanje ili smanjivanje potencijala za društvene sukobe koji nastaje usled stvaranja ili produbljivanja društvenih protivrečnosti. Iz tog razloga izvršena je analiza normativno – političkog i institucionalnog okvira u relevantnim oblastima društvenog života. Istraživanjem je utvrđeno da u Republici Srbiji postoji dobar osnov za angažovanje i integrisanje svih resursa društvene moći na planu ostvarivanja nacionalne bezbednosti, ali i da postoji potreba da se aktuelni politički i bezbednosni institucionalni okvir uskladi sa takvim mogućnostima. Kao rezultat istraživanja predložene su tri grupe mera čija primena treba za rezultat da ima: otklanjanje i smanjivanje opasnosti od stvaranja potencijala za društvene sukobe; uspostavljanje efikasnog i integrisanog institucionalnog okvira za suprotstavljanje političkom nasilju koje eventualno proistekne iz postojećih protivrečnosti i otklanjanje i smanjivanje štetnih posledica takvog političkog nasilja. ; There is a consensus in security studies that terrorism is a politically motivated violence and, therefore, it represents one of the forms of violent political struggle. What distinguishes terrorism from other forms of political violence is its primary focus on creating, maintaining and exploiting fear in order to intimidate opponents and strengthen support among allies. Fundamental deviations from theoretical and legal criteria in determination of terrorism are identified in the pratice of the Security Council. The general assessment of the Security Council's actions related to terrorism is that the Council has been following the prevailing political discourse in which, initially, states in their entirety were responsible for terrorism, and later the blame was put on "weak", "irresponsible" and "repressive" states for enabling international terrorist organizations to operate on their territories. The Security Council passed resolutions in which it classified terrorist acts according to the nature of the act but also to the nature of the perpetrator, which resulted in treating all acts of a previously designated terrorist organization as terrorist acts. The research also determined that during the adoption of certain resolutions, political expediency influenced the fact that similar behaviors do not always qualify as terrorist acts. Based on the previously derived conclusions, it could be said that the complexity of fight against terrorism is a consequence of the primacy of the political criterion in designation of an act of violence as a terrorist act, and not because of the difficulties in defining the notion of terrorism. Changes in the concept of terrorism in the Security Council Resolutions and their harmonization with the prevailing public discourse coincides with the efforts of the United States and other Western countries to reshape the international community and establish a new world order. In such circumstances, terrorism becomes an offensive political tool of hybrid warfare, with the negative connotation of terrorism being exploited in two ways. First, terrorism has become a political assessment of one's actions, regardless of the nature of the such activities. Second, terrorism has become a violent political tool which, depending on the interests of those in the position to evaluate certain behaviors, will not be labeled as terrorism in each situation, but rather as a legitimate form of political action at times. Offensive character of the decision leads to the neglect of scientific criteria in favor of political expediency in the process of terrorist act designation. Dominance of the political criterion in designation of a terrorist act influences the instrumentalisation of terrorism and its transformation into an effective means of hybrid warfare. Content of hybrid warfare is not a consequence of an unlimited variety of weapons used, nor their sophistication, but the ability of security management to apply such combinations of different, yet mutually compatible types of warfare in order to achieve a previously determined aim. These are reasons why terrorism, as a form of complex political violence, is exploited in hybrid warfare. Based on the results of the research, three models of exploitation of terrorism for the purposes of hybrid warfare are described. The First Model of exploitation is derived from the political practice of the United States to put countries on the U.S list of state sponsors of terrorism. In accordance with the political and any other influence that the United States has, this practice and its consequences are formally or informally accepted around the world. The main consequences of being placed on the List are sanctions, discredit on the international level and legitimization of measures against such states, while at the same time putting pressure on countries that are not on the List to harmonize their policies with the interests of great powers. The Second Model of exploitation of terrorism for the purpose of hybrid warfare consists of organizing, financing, equipping, training and directing surrogate forces against the governments of countries with whom compatibility of interests has not been achieved, where surrogate forces are presented in the public discourse as freedom fighters. The subject of exploitation in the Second Model is violence that meets the theoretical criteria to be designated as terrorism. However, due to its political expediency it is qualified as a fight for freedom, resistance against oppression etc. The exploitation of violence used in the second model is done with the intention of shifting political power in order to create autonomous regions or states that would be cooperative with the policy of the state that applies the Second Model or as a part of a broader strategy for managing security processes. The Third Model of exploitation of terrorism for the purposes of hybrid warfare implies organization and managing of surrogate forces that are qualified as terrorist organizations or infiltrating individuals into original and independent popular uprisings in order to take leadership positions and manage their actions in accordance with the interests of the state which apply the Third Model. The subject of exploitation in the Third Model is violence that is qualified as terrorism, with multiple goals: 1. Violence and fear that arises as a result of terrorist acts allows crisis management in the country targeted by aggression or in the region in need of political and territorial control, with or without the physical presence of the armed forces of the State applying the Third Model; 2. Creating fear of potential terrorist attacks in order to exert latent political pressure on states to be cooperative, and 3. Creating reasons for a military intervention which results in physical presence and political control of a certain state or region. Based on the previously presented research results, it may be concluded that the first step to prevent terrorist exploitation against our country should be to eliminate or reduce the potential for social conflicts driven by social contradictions. For this reason, an analysis of the normative - political and institutional framework in the relevant areas of social life was conducted. The research has determined that in the Republic of Serbia there is a good basis for engaging and integrating all resources of national power in terms of achieving national security. In addition, there is a need to harmonize the current political and institutional framework for national security with such possibilities. As a result of the research, three groups of measures have been proposed: elimination or reduction of the potential for social conflicts; establishment of an effective and integrated institutional framework for countering political violence that may arise from the aforementioned contradictions, and elimination and reduction of harmful consequences of such political violence.

Shanghai Cooperation Organization was founded in 2001 under a Declaration signed by the leaders of five independent states from the territory of former Soviet Union and the President of the People's Republic of China. The Charter, adopted by the organization's member states as their basic document, emphasizes their commitment to strengthen their mutual trust and good-neighborliness and friendly cooperation; to keep and maintain the peace, stability and security of the region; as well as to fight together against all forms of terrorism, separatism and extremism. Although there are significant differences between the member states in almost all matters of social and governmental organization, over its ten-year existence the Shanghai Cooperation Organization has proved its vitality and has become respectable entity not only of the regional but also of international cooperation on the whole. In recent years all main actors of contemporary international relations have tried to establish and develop the cooperation with this important intergovernmental association. What the further development of the Shanghai Cooperation Organization will be like and where the organization will be positioned within the future world order is difficult to be definitely determined. Apart from the role of the two leading states of this organization - Russia and China, its eventual position will be greatly influenced by other major international factors as well, which, in the era of unstable energy and other forms of security, find the area of Central Asia ever more significant and attractive.

The subject matter of research in this paper is theoretical controversy related to the definition of right-wing extremism. Given the fact that extremism is a variable, amorphous and insufficiently researched phenomenon, largely conditioned by time, space, political and cultural differences, there is a great confusion in the field of political science when defining right-wing extremism. The problem of researching right-wing extremism is additionally complicated by various terms that are being used in the contemporary literature as its synonyms, such as right-wing radicalism, neo-Fascism, ultra-radicalism, etc. In order to provide the most valid theoretical determination of right-wing extremism, the author provides a detailed analysis of all the components constituting this phenomenon and examines their causality. In the political praxis, the term extremism is extensively abused, which additionally complicates its determination. Videlicet, politicians often use term 'extremist' in order to discredit their political opponents. While during the French revolution aristocracy saw the bourgeoisie as extremists, the members of the working class later stated that the bourgeoisie were extremists. The problem lies in the fact that, in politics, extremists are not only the ones who use violence as modus operandi; indeed, it is also used by political opponents who do not belong to the extreme political option. Another aggravating factor in defining right-wing extremism is that many administrative and academic definitions do not make a clear distinction between extremism and related phenomena, such as terrorism, radicalism and populism. Extremism is most often equaled with terrorism, which gives rise to another problem in defining this phenomenon. The relation between extremism and terrorism is the relation of general and specific. Namely, every act of terrorism is concurrently considered to be an act of extremism, but not vice versa, given the fact that every act of extremism does not lead towards a higher level of political violence (i.e. towards terrorism). Even in the terms of legal sanctioning, it is much easier to incriminate terrorism in comparison to extremism. The Serbian criminal legislation envisages relevant punishment for committing an act of terrorism, without even mentioning extremism, which implies that there is no penalty prescribed for committing an act of extremism. Despite numerous academic and administrative definitions on the concept of extremism, there is still a lack of a balanced approach to defining right-wing extremism, which is also largely conditioned by political definitions. The most prominent problem in addressing the social phenomena such as right-wing extremism lies in the fact that these social phenomena are dynamic and, in order to be analysed in a scientifically objective manner, they must be examined in the specific temporal, spatial and socio-political context.

У раду је представљена Стратегија Европске уније за Западни Балкан са фокусом на решавању безбедносних проблема заједничких за регион и Републику Србију. Анализа овог стратешког документа и стратешких опредељења Републике Србије у погледу главних безбедносних проблема показује њихову комплементарност. Пре свега, ова документа имају скоро исто виђење безбедносних проблема за које Западни Балкан није само транзитно подручје, већ и крајње одредиште, па чак и извориште. У питању су нарочито: организовани криминал, тероризам и ирегуларне миграције. Њихово спречавање и сузбијање опредељује приоритете српске полиције, који истовремено воде успешној реакцији против криминала и других врста угрожавања безбедности у Србији и постигнућима у испуњавању преузетих обавеза у процесу придруживања ЕУ и усвајања европских тековина. ; This paper presents the EU Western Balkan Strategy and focuses on solving security problems common to the region and the Republic of Serbia. The analysis of this strategic document and strategic orientation of Serbia in relation to main security issues shows their complementarity. First of all, these documents share essentially same views on security issues, for which the Western Balkan is not only a transit area, but a final destination and even the source, particularly organized crime, terrorism and irregular migration. Prevention and suppression of given issues determines priorities of the Serbian police, at the same time leading to successful response to crime and other security threats in Serbia, as well as achievements in meeting commitments in the EU accession process and adopting the European acquis.

International police and other cooperation is a necessity of the modern world and imperative for the survival of human civilization. The goal of cooperation is that states and the international community unite in opposing crime as the greatest peacetime evil in the world. This is particularly in relation to organized crime, terrorism, and corruption and other most serious forms of crime in contemporary society. Cooperation takes place at the bilateral, regional and multilateral levels. Bilateral cooperation mainly has a trans-border character of neighboring countries, while the regional cooperation between states within certain areas such as the SEE region (Western Balkan) or Europe (e.g. Europol). Multilateral cooperation is mainly on a broader level, e.g. in the field of combating terrorism or through universal organizations (e.g. Interpol). International police cooperation in Europe has a long tradition. One part takes place today in this area through the OSCE, with the caveat that this is a global organization that deals with security issues. The Council of Europe is the next organization through which co-operation began in the past and is partly carried out to this day, given that it brings all European countries together (except Belarus). Cooperation is more intensive still throughout the European Union, its forerunners, the current forms of the organization and present mechanisms (EAW- European surrender and arrest warrant).53 The cooperation in the EU, that takes place through Europol as a specialized agency of the Union is especially current, but with minimal operational competencies. In the SEE region, a significant cooperation between countries of the former Yugoslavia and countries in its neighborhood has been achieved. This cooperation is not only based on bilateral and multilateral acts, but primarily regional documents of which the most important are the International Convention on Police Cooperation in SEE and SELEC Convention. According to these and other acts, all the countries in the region have taken part in regional cooperation, since the fight against crime is the common interest of all. This applies in particular to organized crime, terrorism, corruption and other most serious forms of crime. Extremely important shapes, forms and mechanisms of international police cooperation are: exchange of information, joint investigation teams, joint operational actions, liaison officers, contact points, regional centers for police and customs cooperation, joint police stations and others. To recap, international police cooperation in the world today is an expression of anti-criminal solidarity between states and its prospects are clear, because the danger of crime is global and requires a harmonized response at the international level.

Američka administracija zainteresovala se još pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka za zemlje severne Afrike, kada su one stekle nezavisnost. Krajem Hladnog rata, američki zvaničnici pozvali su sve severnoafričke zemlje da se uključe u proces globalizacije svetske ekonomije, a posle događaja iz septembra 2001. godine u Sjedinjenim Američkim Državama, njihovi istraživački centri počeli su ozbiljnije da proučavaju islamske pokrete unutar i izvan islamskog sveta. Predmet istraživanja ove doktorske disertacije je određivanje američkih spoljno-političkih interesa i vrednosti prema islamskim pokretima na severu Afrike na početku XXI veka. Naučni cilj ovog istraživanja je naučno objašnjenje američke spoljne politike prema islamskim pokretima, posebno uzroka promene u američkoj spoljnoj politici i njen budući pravac kretanja prema političkim partijama i pokretima, nakon revolucija arapskog proleća i dolaska ovih islamskih partija na vlast u Tunisu, Egiptu i Libiji. To podrazumeva naučnu deskripciju i klasifikaciju značajnih islamskih pokreta na severu Afrike s naglaskom na njihov uticaj na američku spoljnu politiku. Društveni cilj ove teze je da ponudi naučno zasnovane osnove za razvoj odgovarajuće američke spoljne politike prema islamskim pokretima, uključujući i ulogu nezavisnih istraživačkih centara kao i sredstava informisanja u kreiranju američke spoljne politike. Najveću primenu u ovoj disertaciji imale su statistička i komparativna metoda, kao i analiza sadržaja dokumenata kao metoda prikupljanja podataka. Rezultat, odnosno naučni doprinos doktorske disertacije zasniva se na dva bitna činioca. Prvo, ova tema nije razvijena u naučno delo u našoj i savremenoj naučnoj literaturi, dakle radi se o originalnoj doktorskoj disertaciji. I drugo, zbog naučnog cilja odnosno naučnog objašnjenja američke spoljne politike prema islamskim pokretima, kao i njihovoj klasifikaciji. Društveni značaj i očekivani rezultati odnose se na sprovođenje američkih spoljno-političkih interesa i vrednosti, i proučavanja uticaja međunarodnog terorizma i radikalnih islamskih pokreta na američku spoljnu politiku, posebno u procesu globalizacije. ; The American administration has shown interest during the 1950-1960's for the North Africa countries, after their independence. By the end of the Cold War, the US officials has invited all North African countries to engage in the process of globalization of the world economy, and after the events during September 2001 in the USA, their research centers has begun more serious to study the Islamic movements inside and outside the Islamic world. The subject of this doctoral thesis is to determine US foreign policy interests and values towards the Islamic movements in the North of Africa at the beginning of the XXI century. The scientific objective of this research is the scientific explanation of US foreign policy towards the Islamic movements, particularly the causes of changes in US foreign policy and their trends towards political parties and movements, after the Arab spring revolutions and the arrival of these Islamic parties to power in Tunisia, Egypt and Libya. It includes scientific description and classification of the significant Islamic movements in the North of Africa, with an emphasis on their impact on US foreign policy. The social objective of this thesis is to offer science-based foundation for developing the appropriate US foreign policy towards the Islamic movements, including the role of independent research centers and the media in the creation of American foreign policy. The most used methods in this doctoral thesis were statistical and comparative methods, as well the content analysis for collecting the data. The result, ie scientific contribution of this doctoral thesis is based on two important factors. First, this theme has not been developed as scientific work in our and modern literature, so this is an original doctoral thesis. And second, because of the scientific explanation of American foreign policy towards the Islamic movements, as well as their classification. The social significance and expected results relates to the implementation of US foreign policy interests and values, and studying the impact of international terrorism and radical Islamic movements towards American foreign policy, especially during the process of globalization.

After World War Two there have been opposing views of the role and the importance of the state in international affairs. Some think that the importan the state is slowly decreasing, since the increasing interdependence of the wo has an enormous influence on internal and foreign policies of a state. On the hand, some point out that the state has not lost any of its importance and tha the contrary, this importance will only be enhanced since the world community has not as yet come up with a model by which to replace sovereign state entities. States generate the structure which has a significant influence on individual group security. This particularly applies to the post-cold-war period since th problems and the threats of the present-day world - economic collapse, politic oppression, poverty, ethnical conflicts, nature degradation, terrorism, crime diseases - directly affect many other elements of security. It is these very problems that turn our attention to the state as the most important institution of the day world which still has at its disposal the resources for reducing or eliminating these threats. (SOI : PM: S. 43)

Борба против корупције спада у најважније задатке сваког друштва и државе, због чега се предузимају бројне активности усмерене у правцу адекватне превенције и сузбијања корупције. Најзначајније активности посвећене су изградњи свеобухватног нормативног оквира у борби против корупције, дефинисању корупције, инкриминацији коурптивних дела, успостављању специјализованих органа за борбу против корупције и изградњи оперативних и техничких капацитета тих органа у циљу успешне борбе против корупције. Мада појам корупције још увек није на јединствен начин дефинисан, корупција се може одредити као злоупотреба овлашћења ради личнекористи. Имајући у виду чињеницу да корупција води осиромашењу друштва и државе и губитку поверења грађана у демократске институције, Република Србија је донела нови Закон о организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала, тероризма и корупције, којим су прописана коруптивна кривична дела и предвиђена је специјализација државних органа ради кривичног гоњења и суђења за та кривична дела. Такође, овим законом прописано је увођење финансијске форензике, службеника за везу са Тужилаштвом за организовани криминал и посебним одељењима за сузбијање корупције и формирање ударних група при надлежним тужилаштивма, а све у циљу успешног истраживања и доказивања коруптивних кривичних дела. У раду су представљени резултати рада Посебног одељења за сузбијање корупције при Вишем јавном тужилаштву у Београду у првој години рада, односно анализирана су: коруптивна кривична дела која су процесуирана, практична имплементација нових законских одредаба којима се унапређује истраживање и доказивање коруптивних кривичних дела и број судски окончаних поступака. Посебно је указано на одређене недостатке у законским решењима који отежавају ефикасну борбу против корупције. ; The fight against corruption is the overriding task of every society and state because of which many activities are undertaken that are directed towards adequate prevention and suppression of corruption. The most important activities are dedicated to building comprehensive normative framework in the suppression of corruption, through defining corruption, incrimination of the corruption offenses, establishment of specialized state bodies for the suppression of corruption and defining operational and technical capacities of these bodies in order to successfully fight against corruption. Although the concept of corruption has not yet been uniquely defined, corruption can be defined as abuse of power for private gain. Bearing in mind the fact that corruption leads to impoverishment of the society and state and loss of citizens` confidence in democratic institutions, the Republic of Serbia adopted the new Law on Organisation and Jurisdiction of Government Authorities in the Suppression of Organised Crime, Terrorism and Corruption that prescribes corruptive criminal offenses and foresees specialization of state bodies in order to prosecute and try such criminal offenses. Also, the law provides for the establishment of financial forensics units, connecting officials within the Prosecutor`s Office for Organised Crime and the Special Department of the Public Prosecutor`s Offices for the Suppression of Corruption and establishment of task forces within mentioned Public Prosecutor`s Offices, in order to successfully investigate and prove corruptive criminal offenses. Since more than one year has passed from the beginning of the application of this law, we will present the work results of the Special Department for the Suppression of Corruption within the Higher Public Prosecution Office in Belgrade. Therefore, in this paper we will analyse: corruptive criminal offenses prosecuted during the first year; practical implementation of the new legal provisions which improve investigation and proving of corruptive criminal offenses and the number of court-terminated proceedings. Special attention will be paid to cooperation between specialized bodies for the suppression of corruption. In addition to the practical application analysis of the Law on Organisation and Jurisdiction of Government Authorities in the Suppression of Organised Crime, Terrorism and Corruption focusing on the example of the Special Department for the Suppression of Corruption in Belgrade, we will point out certain deficiencies in the legal provisions that make it difficult to efficiently fight against corruption.

Despite the progress in all fields, modern society is facing the development of the means of political violence. Technological development also has its dangerous side. Many researches in the field of science are often carried out for the sake of military needs, and scientific researchers are often misused in military purpose. Political violence represents one of the greatest threats for the democratic development and human rights in contemporary society. The main goal of this paper is to analyze the position of political violence in contemporary society, particularly focusing on its covert use by the great powers, which is often justified by the struggle for democracy and achieving human rights. In that sense this paper is divided into two parts. The first part analyzes the globalization process, underling that this process has double face, whose negative side can significantly contribute to the spread of political violence. In the second part the author deals with the relations between policy and violence in contemporary society. The paper underlines the need for critical approach to political violence. This critical approach is crucial for understanding of political violence which is the first step in the fight against it. Political violence is not always negative and sometimes can have a positive role, especially when it comes to defensive war and combating terrorism. But the main problem here is that this can be misused to justify political violence in general. What is positive and what is the negative role of political violence often depends on the perspective of observation. Unfortunately, it seems that the privilege to enforce the standard today is reserved only for great powers, and they have become main judges who decide when political violence is to be approved of or not. This is the way in which a war becomes humanitarian interventions, protection of human rights, etc. That is why it is of great importance to encourage and initiate all actions in science which aim to understand and counter this complex phenomenon.