Search results

U sklopu internacionalizacije političke podrške porodici i roditeljstvu značajna uloga pripada međunarodnim organizacijama, kao što su Svetska banka, Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj i Evropska unija. Cilj ovog rada predstavlja analiza konceptualizacije roditeljstva u zvaničnim dokumentima i relevantnim publikacijama ovih organizacija u poslednje dve decenije, kao i njene pedagoške implikacije razmatrane sa stanovišta kritičke teorije. Metodom analize sadržaja u istraživanju je utvrđeno da se roditeljstvo konceptualizuje kao skup veština usmerenih na postizanje predvidivih ishoda dečjeg razvoja. Roditeljske veštine sagledavaju se kao jedna vrsta socijalne investicije. Ulaganje u učenje roditeljskih veština donosi dugoročne koristi pojedincima i društvu koje prevazilaze inicijalne troškove. Iako se teorijska orijentacija ne eksplicira u međunarodnoj političkoj agendi, jasno se može zaključiti da je zasnovana na postavkama teorije ljudskog kapitala. Na osnovu obavljenog istraživanja može se konstatovati da roditeljska uloga u pomenutoj agendi ima ključni značaj u obezbeđivanju podsticajne sredine za učenje deteta i njegov ukupni budući prosperitet, nezavisno od sistemskih ili strukturnih karakteristika društva. Ona je višedimenzionalna i može se opisati kao: (a) instrumentalna, jer predstavlja ključni faktor rešavanja društvenih problema velikih razmera; fokus nije na inherentnoj vrednosti "biti roditelj", već na funkcionalnoj vrednosti – "obavljati posao roditelja"; (b) globalno normativno određena u smislu "pozitivnog" ili "dobrog" roditeljstva i (c) suštinski vulnerabilna, što znači da je svim roditeljima potrebna određena vrsta ekspertske podrške, a ne samo targetiranim grupama. Sa stanovišta kritičke teorije, pedagoška kritika ovih postavki dovodi u pitanje tendenciju instrumentalizacije, dekontekstualizacije i "profesionalizacije roditeljstva". ; Within internationalization of political support to family and parenting, significant role belongs to international organizations such as the World Bank, the Organization for Economic Co-operation and Development and the European Union. The goal of this paper is the analysis of parenting conceptualization in official documents and relevant publications of these organizations. The parenting is conceptualized as the set of skills directed to fostering the predictable outcomes of children's development. The parenting skills are perceived as a type of social investment. The investment into learning parenting skills brings long-term benefits both to individuals and society, which surpass the initial costs. The significance of parenting competences is of a special importance in the period of early childhood and adolescence for two reasons. The first one is that there are critical periods in encouraging development of certain outcomes in children, and the second one is cumulativeness of learning process due to which the missed opportunities may decrease efficiency of future learning during life cycle. It is viewed that the parenting role is of crucial significance in providing a stimulating environment for a child's learning and his/her comprehensive future prosperity regardless of the system or structural characteristics of a society. It is multidimensional and can be described as: (a) instrumental, since it represents the key factor in resolving large-scale social problems. The focus is not on inherent value of "being a parent" but on functional value – "performing a job of a parent"; (b) normatively specified on the global level in the sense of "positive" or "good" parenting and (c) essentially vulnerable, which means that all parents need a certain type of professional support and not only the targeted groups. Pedagogical critique of these postulates questions the tendency of instrumentalisation, de-contextualization and "professionalization of parenting". ; Zbornik rezimea / 24. Međunarodna naučna konferencija "Pedagoška istraživanja i školska praksa ; Book of abstracts / 24th International Scientific Conference "Educational Research and School Practice"

U radu su predstavljeni rezultati kvalitativne analize i komparacije relevantnih sadržaja ključnih obrazovno-političkih dokumenata međunarodnih i evropskih organizacija (UNESCO, OECD, Savet Evrope i Evropska Unija) iz dva perioda razvoja koncepta celoživotnog učenja koji se odnose na nastavnike. Rezultati kvalitativnog istraživanja su prikazani kroz sledeće kategorije: uloga i funkcije nastavnika, selekcija budućih nastavnika, inicijalno i kontinuirano obrazovanje nastavnika, odnos nastavnik–učenik, timski rad, pomoć nastavnicima, status i uslovi rada nastavnika, istraživački rad i mobilnost nastavnika, kao i međunarodna saradnja. Analiza i komparacija sadržaja međunarodnih i evropskih dokumenata prve faze (sredina šezdesetih i kraj sedamdesetih godina 20. veka) pokazala je da dokumenti Saveta Evrope i UNESCO-a opširno i na vrlo sličan način govore o tome šta i kako treba promeniti i/ili ponovo uspostaviti kad su u pitanju nastavnici, njihova uloga, obrazovanje i položaj kako bi celoživotno učenje postalo stvarnost. Za razliku od toga, u dokumentu OECD-a nije data veća pažnja ulozi nastavnika u realizovanju celoživotnog učenja. U drugoj fazi (sredina devedesetih godina 20. veka) razvoja koncepta celoživotnog učenja dokumenti UNESCO-a i OECD-a opširno i detaljno razmatraju pitanje nastavnika, dok se u dokumentu Evropske Unije samo konstatuje da će nastavnici imati središnju ulogu u društvu koje uči. Na kraju rada je istaknuto da je analiza i upoređivanje međunarodnih i evropskih dokumenata pokazala da su nastavnici jedan od najvažnijih elemenata politike celoživotnog učenja i da je, stoga, nužno planirati i organizovati celoživotno obrazovanje i učenje nastavnika kako bi oni mogli da podstiču i osposobljavaju učenike za celoživotno učenje. ; This paper presents results of the qualitative analysis and comparison of the content of key educational policy documents of the International and European organizations (UNESCO, OECD, Council of Europe and European Union) from two developmental stages of the lifelong learning concept with regard to the teachers. Results of the qualitative research have been presented within the following categories: role and function of teachers, selection of teacher candidates, initial and continuing training of teachers, teacher-student relation, team work, assisting teachers, status and working conditions, research and mobility of teachers and international cooperation. The analysis and comparison of the content of the International and European documents from the first phase (in the middle of 1960s and beginning of 1970s) have shown that documents of the Council of Europe and the UNESCO, to a great extent and in a similar fashion, state what should be changed and/or newly established when it comes to teachers, their role, their education as well as their status, so that lifelong learning could become reality. Compared to that, the OECD document did not pay greater attention to the role of teachers in the implementation of lifelong learning. In the second phase of development of the lifelong learning concept (in the middle of 1990s) the UNESCO and OECD documents discuss the teachers to a great extent and in detail, whereas the EU document states only that teachers will play a central role in the learning society. The paper concludes that the analysis and comparison have shown that teachers are one of the most crucial elements of the lifelong learning policy. Therefore, it is necessary to plan and organize lifelong learning and educational opportunities for teachers so that they could encourage and train their students for lifelong learning. ; Zbornik rezimea / 24. Međunarodna naučna konferencija "Pedagoška istraživanja i školska praksa ; Book of abstracts / 24th International Scientific Conference "Educational Research and School Practice"

The Fifth Hellenic Week of Contemporary Music (Athens, 1976) has been mainly considered in the context of a major political event: the fall of the military dictatorship in 1974. However, it may also be seen as a landmark for the transition to a postmodern era in Greece. The musical works presented during the Week, as well as their reception by the musical community are indicative of this transition. This paper aims at exploring those two perspectives and places the emphasis on the second, through an analytical comment on Le Tricot Rouge by Giorgos Kouroupos and the critiques in the press. ; Пета грчка недеља савремене музике одржана је 1976. године у Атини. Рецепција авангардних дела, која су се налазила у средишту претходних издања овог фестивала, драматично се променила — од полемичког и/или ентузијастичног става присутног у претходним издањима, до мирнијег и критичнијег става у Петој седмици. Ова значајна промена повезана је с националним политичким и идеолошким разлозима. Међутим, у ширем европском контексту ова промена може указивати и на прелазак са модернистичког на постмодернистичко схватање. Овај рад има за циљ да истражи како две различите перспективе могу утицати на конструкцију значења тих музичких догађаја и ставља акценат на "денационализовану" перспективу, која у први план истиче директнију везу од периферије ка харизматичним центрима. С једне стране, из националне перспективе, поменута промена повезана је са војном диктатуром која је успостављена у Грчкој 1967. године, а укинута 1974. године (Leotsakos 1976). Стога су и композиције поручене од грчких композитора и њихова рецепција током Четврте недеље представљале директне или индиректне изразе протеста против диктаторског режима (Tsagkarakis 2013). С друге стране, напор грчке "прогресивне" музичке заједнице да равноправно комуницира са интернационалном авангардом довео је, најпре, до присвајања постмодерних техника у музичким делима, а затим и до прихватања и мирног сапостојања неколико трендова. Овакав став је очигледан у реакцијама публике током Пете седмице. Последично, Пета недеља се може посматрати у светлу свеопштих промена у Грчкој и Европи тога доба (Romanou 1976, Christopoulou 2009, Samson 2013). У овом контексту, овај рад ће се фокусирати и на специфична музичка дела, посебно Le Tricot Rouge композитора Јоргоса Курупоса (Giorgos Kouroupos), као и на опште ставове музичке заједнице, укључујући ту композиторе, извођаче, публику и критичаре. ; Часопис је индексиран на http://doiserbia.nb.rs/, http://dais.sanu.ac.rs/handle/123456789/914 и у међународној бази ProQuest. / The journal is indexed in http://doiserbia.nb.rs/, http://dais.sanu.ac.rs/handle/123456789/914 and in the international database ProQuest. Издавање ове публикације подржали су Министарство културе и информисања Републике Србије, Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије и СОКОЈ - Организација музичких аутора Србије / The publication of this volume was supported by the Ministry of Culture and Information of the Republic of Serbia, the Ministry of Education, Science and Technological Development of the Republic of Serbia and SOKOJ - Serbian Music Authors' Organization

NATO's political and - above all - military participation in secession-motivated conflicts in former Yugoslavia (1990-1995), will be remembered as a clear example of demonstration of power, intentions and (in)capability of the Victor in a decades-long global "cold war" between the "freedom-loving" West and "totalitarian East". Regardless of the expectations of liberal theoreticians and the majority of public opinion, it was soon revealed that the victory was no "triumph of freedom" and even less "the end of history". On the contrary, as historically typical, it was only an unstable resultant of relations between major actors in the modern global theater, who strive to legitimize their need for domination with varying success and vocabulary. Hence the lessons to be learned from the final act of destruction of Yugoslavia (several months of NATO bombing of Serbia in 1999) have the expected tone of banality: absolute might strives for absolute power (which remains unattainable in principle); "the mighty oppress" is true always and in any place (but with a time limit); and, finally, what everyone knows but does not (or is unable or refuses) to say aloud: the only true alternative to military threat and/or aggression of a single political actor is an equally valid (military) threat/aggression by another one. We are tempted to conclude that, despite the ideological ardor of NGO activists, the political correctness of theoreticians and the rhetorical figures of speech of politicians, the "banalities" remain valid as the only certainties, i.e., regularities in the unpredictable currents of relations between states.