Search results

This is book about death and dying, about attitudes that common people nowadays have towards their own death and death in general, about inexhaustible symbolic capital that makes event of death the most usable one in creating cultural and political strategies and rituals. Author travels from rural to urban spaces, from traditional to contemporary ritual forms and ideological frames, from private to public discourses, from everyday life to political spheres, from mystery to spectacle and vice versa. ; Наслов књиге био је инспирисан насловом утицајне студије Филипа Аријеса: "Есеји о историји смрти на западу". Приступи које се налазе у тој књизи охрабрили су ме да своју књигу осмислим као зборник мање или више независних текстова који су настајали током претходне деценије и да у њој сажмем најважнија сазнања о смрти и умирању у српској култури. Тако се, условно говорећи, књига може поделити на две тематске целине. У њој се налазе релзултати истраживања ритуалног понашања и ставова о смрти обичних људи, као и анализа различитих историјских и културних околности које су утицале на оваква схватања и праксе. Друга група есеја доноси анализе различитих испољавања феномена смрти у јавним просторима. Ова истраживања указују на јак утицају културних, политичких и религијских идеја и идеологија на обликовање јавних, колективних представа о смрти. Они такође указују и на обрнути процес – како ризница симбола садржана у "вечној тајни" одређује садржај и поруке политичких пракси. Основно ткање овог рукописа почива на фундаменталним хипотезама класичних танато-антрополошких истраживања, односно на амбивалентним, синхронијским и дијахронијским моделима који се тамо могу пронаћи. Један модел представља модерна друштва као она у којима су супротстављене чињенице потискивања говора о смрти у приватни простор, са једне стране, и инвазија смрти и слика умирања у јавном простору, са друге. Други модел је заснован на идеји да схватања смрти следе једносмерни еволутивни правац на релацији између традиције и модерности. Међутим, пажљиви читалац ће приметити да се тумачење појава из овог домена непрестано отима чврстом структурирању: ћутање о смрти у модерним и нео модерним (овај термин сугерише Тони Волтер, британски социолог) друштвима никако није апсолутна категорија, док се однос између традиције и модерности појављује као вишезначан, вишесмеран и препун дубинских међусобних прожимања. Интервјуи које сам спровела током истраживања, познанства, разговори и блискост са колегама које сам упознала на танатолошким конференцијама, као и растућа гомила литературе из студија смрти, подстакли су ме да ову књигу напишем у релативно "слободном стилу", који ми се чинио као најбољи начин да своја сазнања учиним доступним и читљивим широј читалачкој публици. Било како било, читаоци испред себе имају књигу о смрти и умирању. Њеним прелиставањем отвара се могућност литерарног путовања од сеоских до градских простора, од традиционалних до савремених ритуалних форми и идеолошких оквира, од приватних до јавних говора, од свакодневице до политичких сфера, од тајне до спектакла и назад. Ова књига нам неће помоћи да решимо тајну смрти, али може допринети разумевању неких њених облика у савременом друштву. ; Special editions, SASA, Institute of Ethnography ; vol. 83 / Posebna izdanja, SANU, Etnografski institut ; knj. 83

The author discuses the funeral of Yugoslav writer, Ivo Andrić, with a particular focus on his wish to be incinerated. This wish is analyzed from several aspects: through the concept of celebrating great people in the time of socialism and from the standpoint of Andrić's delicate political position and his consistent attempts to avoid alignment inside offered ideological, intellectual and national frames. On the other hand, his will to be cremated was analyzed from the aspect of Andrić's attitude towards religion and death, which are visible in his works. Additional light on Andrić`s, already well researched biography, sheds his mason dossier and defining his religiosity and philosophical attitudes as theosophical. ; У тексту се расправља о сахрани југословенског књижевника Иве Андрића, а са посебним освртом на његову жељу да буде кремиран.Ауторка покушава да анализира ту жељу са аспекта концепта прославе великана у доба социјализма, као и из угла Андрићеве шкакљиве политичке позиције, његових доследних настојања да избегне сврставање у понуђене идеолошке, интелектуалистичке и националистичке оквире. С друге стране, жеља за кремацијом анализирана је са аспекта Андрићевог односа према религији и смрти, који се чита кроз његово књижевнодело. Додатно светло на, већ доста истраживану и познату биографију и дело Иве Андрића, можда баца његов "Масонски досије", те дефинисање његове религиозности и филозофије као теозофске. ; Тема броја: Лица смрти (ур. Александра Павићевић) / Topic of the Issue: Faces of Death (ed. Aleksandra Pavićević)

Познато је, и у научној литератури мање-више елаборирано да је повратак религији на подручју бивше СФРЈ ишао руку под руку са стварањем нових националних држава и успостављањем нових/старих етничких граница и идентитета. Због тога је логично што се ова појава често квалификује као религија нације и национализма. Међутим, из ове квалификације често изостаје увид у чињеницу да је повратак религији значио и повећање интересовања за религијска учења и знања, те масовније учествовање у црквеним обредима. Иако је извесно да од високог процента оних који су се на последњем попису идентификовали као православни Срби сасвим мали део одлази на активне вернике, евидентна обнова унутрашњег, литургијског живота Цркве сугерише одређена питања и опрезност при етикетирању савремених облика религиозности и улоге Цркве у њиховом формирању. Историјске околности које доводе до појаве религије нације у Србији у 19. веку чине оправданом хипотезу да религија нације ни тада, а ни данас није изникла из крила Цркве, већ да се она појављује као државни/секуларни идеолошки пројекат, чије су везе са религијом сасвим нерелигијске природе. Да бих поткрепила ову тврдњу, покушаћу да установим и покажем шта се налазило у основама ове световне религије 19. века, те да одговорим на питање начина обликовања њених садржаја. Ово ћу учинити на основу анализе политичке употребе мртвих тела, тј. доношења посмртних остатака Вука Караџића из Беча у Београд и обнављања гроба Доситеја Обрадовића том приликом. ; It is widely known and has been more or less elaborated in scientific literature that return to religion in the area of former SFRY was conducted hand-in-hand with the development of the new national states and establishment of new/old ethnic borders and identities. This is why it is logical that this phe- nomenon is frequently qualified as the religion of the nation and nationalism. However, this qualification frequently lacks insight into the fact that return to religion also meant increased interest in religious teachings and dogmas, as well as greater attendance at Church rituals. Even though it is certain that, among the large percentage of those who declared themselves as Orthodox Serbs during the last Census, a very small number of them are actually active believers; thus, the evident restoration of the internal, liturgical life of the Church suggests certain issues and advises prudence in labeling modern forms of religiousness and the role of the Church in their development. Historical conditions which led to the phenomenon of religion of the nation in Serbia in 19 century justify the hypothesis that religion of the nation was not, and still is not, something to have sprouted out under the auspices of the Church, but that it has occurred as a state/secular ideological project, whose links to religion are of purely non-religious nature. In order to corroborate this statement, I will try to determine and show what was in the basis of this secular religion of 19 century, and answer the question relating to the manner in which its content was shaped. I will do this based on an analysis of political use of dead bodies, i.e. relocation of mortal remains of Vuk Karadžić from Vienna to Belgrade, and restoration of the grave of Dositej Obradović, which was performed on the same occa- sion.

Topics of ethnological research, as well as scientific discourse in general often represent the mirror of social reality. This paper researches the ways in which dealing with death and current ethnological approaches in Serbian ethnology during the second half of the 20th century, reflect the Zeitgeist. The intensity and the quality of interests for this important anthropological theme varied during the researched period, wherefore it is possible to differentiate two types of works and authors: those who write about funeral rituals, and those who 'read' them. From 1980s until nowadays there are three subgroups of contributions to this theme that reflect critical moments of the contemporary Serbian history. The issues raised in this paper are the following: The way in which state/society regards death the way in which it structures death, the way in which it gives meaning to death, as well as the usage of death for political purpose and the constant effort of civilization to repress it into oblivion. ; Текст доноси аналитички приказ етнолошких радова који су током друге половине 20. века били мање или више директно посвећени проучавању смрти. Фокусирала сам се на етнолошке часописе: ГЕИ, ГЕМ, ЕП, ЕС и ЕАП, као и на поједине текстове и монографске студије, које сматрам незаобилазним када је у питању наведена тема. Позната је чињеница да је модерно доба, донело однос према смрти умногоме различит од онога који је карактерисао раније епохе. Од појаве која је у традиционалном друштвеном миљеу ишла ,,руку под руку" са својим антиподом – животом, представљајући нераздвојни део свих његових, како преломних, тако и свакодневних манифестација, смрт је у индустријској ери све више потискивана ка маргинама стварности, у сферу приватног, прећутаног, неконтролисаног и непризнатог. Професионализација послова у вези са смрћу, пропагирање и омасовљење кремације, ограђивање и сакривање гробаља, а затим и болесника и самртника од очију света, само су детаљи процеса који је, може се рећи, кулминирао током друге половине 20. века. Трендови у Србији, по овом питању, нису много одступали од оних на глобалном нивоу. Ипак, мора се приметити да су овде култови везани за смрт, у односу на друге обичаје животног циклуса, барем формално, најмање подлегли променама. Разлози овоме леже свакако у комплексности самог феномена смрти као вечите тајне и надахнућа религијско-магијског начина размишљања, али и у чињеници да је атеистичка идеологија била примарно антихришћанска и антицрквена, док обреде паганског карактера није доживљавала као идеолошки превише опасне. Ово је погодовало опстанку читавог комплекса традиционалних посмртних ритуала све до данашњих дана. Вероватно се у томе налази и објашњење релативно великог броја радова о смрти, који су, (с обзиром на претходно поменуте трендове) супротно очекивањима, објављени у етнолошким часописима у проучаваном периоду. Интезитет интересовања за смрт, као и квалитет проучавања овог феномена осцилирао је током фокусираног периода. Утицај глобалних и локалних друштвених и државних идеја и процеса огледао се и на пољу антрополошког дискурса, тако да је у раду издвојено три етапе писања о смрти у модерној српској етнологији/антропологији, које, на специфичан начин говоре и о времену у коме су настале.

Los murales en los templos cristianos ortodoxos siempre han tenido el siguiente objetivo: visualizar el orden litúrgico y completar la experiencia religiosa del tiempo yespacio sagrados. Fuera de los templos y oficios religiosos, los creyentes podían mantenerel contacto con estas historias santificadas y sus santos, a través del uso de los iconos quehan sido una parte inseparable de la vida cristiana siempre después del período de laiconoclasia. En la época comunista, los grandes éxitos del arte del cristianismo ortodoxose observaban fuera del contexto religioso estricto. El cambio de actitud hacia las artesvisuales influyó en su comercialización que, en gran medida, descuidó los dogmas originarios en los que este tipo de arte estaba basado. Un hecho interesante es que la propiaIglesia Ortodoxa Serbia contribuyó de manera importante a este proceso comercializandoproductos de arte ortodoxo.Este trabajo se centrará entorno a un caso específico –el caso del Ángel Blanco– un fresco mundialmente famoso, del monasterio Mileševa (sudoeste de Serbia). En las últimasdécadas esta composición ha pasado por serias "reinterpretaciones" en las que su temaprincipal –mostrar la tumba de Cristo vacía después de Su resurrección– ha sido marginalizado por haber destacado la figura del ángel blanco, a través de la reproducción sólode una parte de la composición.Este caso presenta un testimonio de varios niveles de los actuales procesos sociales y culturales en Serbia: da testimonio acerca de un largo proceso transicional que frecuentementesuponía invenciones y falsificaciones de las tradiciones nacionales y religiosas, testifica,asimismo, sobre las formas especiales de la llamada nueva religiosidad, que es consideradoa la vez tanto un fenómeno local como global, y por último, pero no menos importante,testifica sobre la secularización de las prácticas y fe ortodoxas.

The fiduciary transfer of property is a controversial institute of real law, dating back to Roman law, which has been revived and reshaped by modern practice. The institute, as a kind of conditional, content-limited property, has had its significant place in the Law on Property and Other Real Rights in Croatia for 25 years, as an atypical real guarantee that is functionally most similar to the right of lien. The subject of the paper is a comparative and axiological anal- ysis of this institute in positive Croatian law and its status in Serbian law, whose positive regu- lations do not regulate this institute, but whose introduction is proposed by one of the two le- gal drafts. Considering the situation in Serbian judicial practice, which has been vacillating for a long time regarding the issue of the permissibility of this institute, and in doctrine - which generally recognizes it, the author's position is that this institute should be standardized in Serbian law de lege ferenda, for legal certainty, whereby the Croatian regulation represents a potential model. Hence, it is important to critically assess certain segments of this solution, starting with the question of origin, expediency, content, effect and legal nature. The final goal of the paper is to evaluate the adequacy of the compared solutions, as well as formulate proposals for regulating fiduciary property de lege ferenda, as part of the planned reform of the Serbian civil law, as well as of the harmonization of national solutions at regional level.